PREDIGRA TOKOM SEKSA - KOLIKO VAM JE STALO DO NJE?

1. Predigra je uvertira u seksu, ali se čini da je muškarci i žene ne doživljavaju na isti način. Koliko je ona važna muškarcu, a koliko ženi? Da li se njihovi pojmovi predigre podudaraju?

- Da bi razumeli odnos koji muškarac i žena imaju prema predigri, moramo obratiti pažnju na proces uzbudjivanja kod oba pola. Muškarac se u seksu brzo uzbudjuje i brzo hladi nakon orgazma, žena suprotno, njoj je potrebno više vremena za uzbudjenje i za hladjenje nakon vrhunca. U ljubavi je situacija obrnuta, tu se žena brže zagreje,ali i brže ohladi, a muškarac se sporije zaljubljuje, i sporije odljubljuje....
Medjutim, muškarac može imati mnogo koristi ukoliko nauči da prati ritam žene tokom predigre, jer suštinski i muškarcu je ona itekako potrebna, a posebnu kod onih koji imaju odredjenu nesigurnost ili neki problem u seksu.
Znači, njihovo poimanje je različito, ali to nikako ne sme biti smetnja, ukoliko oboje razumeju da je predigra takodje deo igre, nikako manje važan i manje značajan.
A to je jedino moguće ako se napusti ideja da je orgazam najbitniji deo seksualnog čina.

2. Postoji li dobar seks bez predigre i da li je ona preduslov za to?

- Postoji, u retkim situacijama, kada se predigra već odigrala u "glavi" kod oba partnera. U većini slučajeva, potrebno je postepeno zagrevanje, aktiviranje erogenih zona i produbljivanje čulnog fokusa...Tada i orgazam postaje intenzivniji.

3. Pošto je ženama teže da se opuste pred seksualnim činom, koliko je ženama važna komunikacija sa partnerom, koja se može smatrati nekim vidom predigre?

- Komunikacija izmedju partnera je veoma važna i predstavlja deo seksualne inteligencije. Ona nije bitna samo ženama, jer se i muškarci opuštaju na taj način. Ipak, muškarci su skloniji da se vizuelno uzbudjuju, a ženama su reči glavni afrodizijak.

4. Šta u predigri dodatno može da stimuliše partnera? Da li su to možda neki fetiši?
- Predigra je stvar kreativnosti, pa u nju svako ulazi sa sopstvenom idejom šta bi njemu i partneru prijalo. Ljubljenje usana i ostalih delova tela, bez žurbe, kao i dodirivanje erogenih zona bez zadrške, uz puno osećaja, uvek pospešuju uzbudjenje. Fetiši u bukvalnom smislu te reči, kada vas neki odevni predmet uzbudjuje više od ženskog ili muškog tela, suštinski ne pomažu predigri jer vas udaljavaju od partnera. Svaki drugi “fetiši” koji razbijaju monotoniju u seksualnoj igri, mogu stimulisati uzbudjenje, ali samo na kratko. Učiniti predigru lepu, zanimljivu, značajnu, na duge staze, mogu jedino ljubav, intimnost i bliskost za koji su se oba partnera založili.

MUŠKARCI I SEKS

Koliko su za seksualnu disfunkciju bitne psihološke blokade?

Gotovo da uvek postoji neka psihološka blokada, otpor, strah koji utiče na razvoj seksualne disfunkcije. Ali, ona se ponekad može stvoriti "sama od sebe" - kada muškarac ulazi u seks bez posebne želje, kada je premoren ili emotivno istrošen, pod uticajem alkohola i sl., pa gubitak erekcije u tim okolnostima pokreće sumnju u sebe i sopstvenu erekciju/ uzbuđenje.

Tada se često pojavljuju pitanja poput: Šta nije u redu sa mnom, da li sam postao impotentan, šta ako ona to primeti i raskine sa mnom zbog toga, šta da radim kada sledeći put budemo imali odnos itd…
Ta pitanja dovode do negativne anitipacije budućeg seksualnog susreta, pa neki muškarci kreću u pravcu izolacije, a drugi se bore sopstvenim snagama, često uz pomoć dopinga - lekova za erektilnu disfunkciju.

Nijedan od ta dva pristupa nije delotvoran: prvi jer osoba zatvara put rešavanja poteškoća, a drugi jer osoba bira neadekvatan način da se suoči sa njima.

BLAGO KOJE TREBA DA BUDE OTKRIVENO






​Osnovno poverenje
Bilo bi lepo kada bi svaki klijent koji dođe na terapiju imao osnovno poverenje – ono što je Erikson pronašao da se stiče u prvoj godini života, kroz brižan odnos između majke i deteta. Nažalost, u praksi često srećemo osobe koje nemaju taj dar od majke ili ga nikada kasnije nisu pothranile kroz iskustva sa drugim ljudima. One žive kao da su odbačene od drugih – prihvataju ulogu koju su same sebi nametnule i koju nesvesno održavaju, jer smatraju da moraju da budu drugačije i bolje da bi ih ljudi voleli i prihvatili. Zbog toga su ove osobe primorane da budu žrtve svog postojanja, pa čak i da nesvesno zavole tu poziciju koju svesno preziru.

Nevoljenost i ranjivost
Nevoljenost, koja nosi poreklo još iz rane mladosti, a koja je nesrećno bila stvorena kroz roditeljske zabrane ili neadekvatne stimulacije, dala je svoj procvat u periodu puberteta i kasnije: ljudi su počeli da beže od emotivne bliskosti. Kao da ne veruju drugoj osobi ili, u najgorem slučaju, celom svetu. Ono što za mnoge izgleda prilično jednostavno – deljenje svog intimnog sveta sa drugima i njegovo stavljanje u službu partnerskog odnosa, za ove ljude je “strašna zona” i vodi do ranjivosti koja ne može biti podneta.

Da li to znači da ranjivost, kao i drugi aspekti pozitivne i negativne osećajnosti, nisu bili dozvoljeni u matici – tamo gde je trebalo da budu eksponirani, a da se onda takav negativni trend samo nastavio kroz naviku da se bude zatvoren na mestu gde bi otvorenost i deljenje sebe omogućili novu dimenziju bitisanja tog bića? Gde je angažovanost te osobe, uprkos hendikepu u ranoj mladosti? Zašto ona bira da čeka, čak i kada ima snažnu podršku i razumevanje od strane terapeuta?

Nepoverenje je nešto što se preliva, kao i poverenje. Ako ga nosite u sebi, ono čeka priliku da se projavi. U terapijskom kontekstu, nepoverenje se odslikava uvek kada treba da se uradi korak više, da se izađe iz bezbedne zone: da se osoba više angažuje u društvenom životu, da otkrije neku tajnu svom partneru, da prizna drugima probleme u kojima se nalazi itd. Obično u toj tački klijent zakoči, krene da se buni protiv promene, iako je načelno želi, pod parolom da to nije lako. A šta je lako, zašto bi trebalo da bude lako?
Razvoj je bolan proces, svaki psiholog će Vam to reći, ali kroz taj proces čovek sazreva i počinje drugačije da percipira stvari, neegocentrično, neinfantilno, nego sa razumevanjem da je to jedini način. I nije da postoji sigurna nagrada ili garancija da će svi sokovi života biti dostupni odmah i za vek vekova, već spoznaja da se radost i ljubav mogu doživeti.

Frojd je smatrao da se sreća ne može dostići, da je čovek na stalnoj klackalici između zadovoljsta i nezadovoljstva, da je najviše što može da se dostigne ne biti toliko nesrećan, ali on je bio, u neku ruku, pesimista.

Terapeut ne može da pobedi porodicu
Terapeut i porodica klijenta su često u kontrasmeru iako se ni ne poznaju. Najgora varijanta je kada klijent još uvek živi pod maminim i tatinim krovom, koji stimulišu zavisnost u mnogim segmentima življenja. To je hrana za klijenta od koje se teško odvaja. Teško je bogataša naterati da bude siromah.

Potrebno je razmišljati poput Bude, krenuti u nepoznatom smeru, poput istraživača, od nulte pozicije, pa šta bog da. Treba biti, na neki način, kockar ili vizionar koji je spreman da se odvaži na novi život jer ovaj nije dovoljno dobar, ne ispunjava i čini se gori nego sama smrt.

Potrebno je imati ono što je Albert Elis spomenuo na jednom mestu, a to je plašljiva hrabrost – ne morate da imate apsolutno poverenje da biste krenuli. Krenite uprkos tome što poverenje nije potpuno. Ako neko jednom ne postupi onako kako smo očekivali, to ne znači da se njemu u potpunosti ne može verovati. Razmišljajte da poverenje ima svoje stepenovanje, zbog čega je nekad više, nekad niže, kao i da ono varira u zavisnosti od toga s kakvim ljudima i kojim situacijama se susrećemo. Nemojte da dozvolite da to utiče na Vaše izbore. Jer, nije svejedno, da li ćete ostati ukopani u negativnim osećanjima i razmišljati poput Hitlera – po principu sve ili ništa, ili ćete se drznuti da razmišljate mudrije, da je egzistencija i Vama podjednako dostupna, kao i sam život – a to ste Vi.
Idite ka tome da jednog dana postanete Vaša verzija Bude – kreativni, autentični i spremni da pustite nekoga da Vam se približi. Blago je u Vama, svako je s tim rođen, dopustite da Vas terapeut vodi i blago će se otkriti, samo od sebe. Ali, molim Vas da nikako ne čekate da se nešto desi samo od sebe jer ću morati da Vas razočaram: nijednoj osobi se ništa nije desilo samo od sebe, a da se ona sama nije otvorila ka tom čudu zvanom: ŽIVOT.

Šta je to što nam je potrebno u partnerskoj ljubavi? 



​
 




Seksualni odnosi, bračne veze i želja za potomstvom često se prepliću i sapliću.
Imam klijente koji nikada nisu imali seksualne odnose, a dugo su u braku i žele decu, kao i klijente koji su se razveli i imaju decu, a žele ih još. Tu su i samci koji žele decu, ali imaju probleme u održavanju veze ili u seksu. Takođe, srećem osobe koje su u braku, imaju decu, svađaju se, ali ostaju zajedno zbog dece.
 
Sigurno se pitate šta je ovim ljudima zajedničko?
I sigurno naslućujete - DECA.
 
Gotovo svima nama su važna deca. Kulturološki i genetski smo kodirani na takav način, ali u gorenavedenim slučajevima deca služe kao "beg od realnosti".
Recimo da imamo partnera sa kojim nam nije dobar odnos ili s njim nemamo seksualni život, zbog čega bismo koristili veštačku oplodnju (osim kada je biološki sat baš otkucao, što je retkost) za stvaranje potomstva kada osnovnu stvar - zadovoljavajući seksualni život - nismo obezbedili?

Zašto bi neko ko ima decu, ali i seksualnu zavisnost ili probleme sa seksualnom željom ili uzbuđivanjem, želeo još dece u braku ili sa novom ženom? Zašto neko ko je sam, pod pritiskom sredine, krene na terapiju jer je vreme za stvaranje porodice? Zbog čega mnogi u današnje vreme zloupotrebljavaju medicinu pa eliminišu prirodni tok kretanja kroz život?

Zato što je tako lakše. Ne upuštati se u razmatranje sopstvene odgovornosti za život koji živimo je jednostavnije. Tu odgovornost imamo i pre što nego postanemo roditelji. Prvenstveno prema sebi, a kasnije i prema partneru.
Ne treba da nam deca budu “spas” od samačkog života, dosade u braku, nerazumevanja sopstvenih problema, strahova, mogućih konflikta tokom upoznavanja ili od razvoda.
Deca to jesu, jer mi mislimo pogrešno, pa se držimo njih kao alibija za naše živote.
Bilo bi korisno da istražimo zašto želimo decu, odnosno šta je potrebno da obezbedimo kao bazu kako bi naša deca imala pravo mesto u ovom svetu.

Ljubavni i seksualni susreti ne postoje samo zbog reprodukcije. Kada ljudi imaju neki problem u intimnom povezivanju, njima se deca nametnu kao rešenje, kao način da se veza/brak osigura još na samom početku, a sve to iz potrebe da se izbegne suočavanje sa seksualnom ili bračnom neusklađenošću ili da bi se prolongirao mogući prekid veze/razvod.

Ipak, treba znati da se bračni i seksualni problemi rešavaju seksualnom terapijom, a ne detetom.


Josif Fidanovski, dipl.psiholog
psihoseksualni terapeut,
kognitivno-bihejvioralni terapeut

www.seksin.net