“Nemam vremena” – najčešća racionalizacija savremenog doba

U ne tako dalekoj budućnosti zamišljam ljude koje čekaju u red, ispred nekog aparata, da bi kupili vreme. Kao što sada uredno podižemo novac, kafu, slatkiše i razne napitke sa automata, tako vidim ljude koji plaćaju određeni iznos novca za vreme koje im je potrebno, na primer 100 dinara za 5 minuta vremena za sebe. Iako ovako nešto moze zvučati tragikomično i nerealno, postoje mnogo pokazatelja koje govore u prilog tome.

Radeći sa klijentima, koji su uglavnom poslovni ljudi, zaključio sam da je najveća racionalizacija koji oni nesvesno koriste upravo nedostatak vremena.

Pa uprkos brzim globalističkim svetom u kom živimo, gde svi neprestano trčimo za nečim, u želji da uhvatimo i doživimo više ( ili obezbedimo “golu” egzistenciju), često se pitam, a ponekad i glasno razmišljam sa klijentima, kako je moguće da smo dospeli u takvo stanje, i  nije li to nesvesni civilizacijski  pokušaj bega od ono što se zbiva u nama samima, našim životima?

Ako je zapadnjački diskurs takav, to je naprosto zbog shvatanja da imamo samo jedan život. Jedan život je “premalo” za mnoge stvari koji bi smo želeli, a “razmaženo” dete u nama konstantno vapi za nove stvari, iskustva, doživljaje.

Međutim, to izgleda istinito, samo ako ste uslovljeni spoljnim svetom, pa vam sreću donose situacije i dešavanja koja se zbivaju izvan vašeg unutrašnjeg sveta. Na primer, odete na neko egzotično putovanje, pa nove stvari koje tamo vidite vam pomognu da prekrijete vaš unutrašnji svet, drugim rečima da nesvesno skrenete fokus na lepše stvari. I to funkcioniše neko vreme, kao kada se dete igra  novom igračkom, pa mu ubrzo dosadi, želeći novu.

Tako je čovek na neprestanoj klackalici, ako stvari teku u skladu sa predstavama koje društvo podržava, on oseća sreću kad nadje novi posao, završi studije, kupi kola ili stan, oženi se, ima decu itd. Kada stvari ne idu tim unapred programiranim tokovima,on se razočara, jer je neko drugi uspeo u tome, a on nije. Još ako u svesnom prostoru njegove psihe upliva misao da za njega  više nema vremena, da je propustio mnoge prilike u životu, onda je sklon da postane depresivan, bezvoljan,apatičan, bez želje da čini prave stvari.

Dozvolite mi da vam kažem sledeće:

Za prave stvari uvek ima vremena i nikada nije kasno.

Ovu rečenicu ste verovatno čuli ili pročitali negde, ali još uvek ne znate sa sigurnosću koje su to prave stvari za vas?

Jednostavno, prava stvar ste "Vi", sami po sebi. Vi uvek zaboravljate sebe, sopstven život i vaše zdravlje, mentalno i fizičko, za koje se “mora” naći vremena.

Klijenti me često izveštavaju da su upali u gužvu, da imaju rokove, da im je takav period, kada puno rade i danonoćno su angažovani, većina čak i dodatno sa porodičnim obavezama, ali nijedan od njih nije smatrao da treba da prekine dolaske kod mene zbog “prebukiranog” rasporeda. A ja im to govorim, možemo da ostavimo terapiju za kasnije, kada budete mogli da se više posvetite onome zbog čega ste došli, ali niko od njih ne želi da prekine. Svako ima uverenje da je došao u pravi čas, zapravo “zakasneli” čas. Izgleda da im je na početku sasvim dovolljno da se nekome otvore, da osete bezuslovnu ljubav i prihvatanje , da se osete malo sigurnije u sopstvenoj koži. I to je sasvim u redu.

Problem nastaje kasnije, kada “moraju” da se uhvate u koštac sa svojim “problemom” -  ono zbog čega su potražili moju pomoć. Tada “nastupa” njihov Um, koji je godinama racionalizovao mnoga stanja, i izbegavao suočavanje sa pravim stvarima – sigurnost,radost, ljubav, bliskost, autentično seksualno izražavanje, sloboda od zavisnosti, iskrena komunikacija sa partnerom itd. 

Naravno, njihov um je prepreden, a oni su se  s njim srodili, tako da mu apsolutno veruju u onome što im sugerise: “Krenućes sa seksualnim vežbama kada budes imao više vremena, sada si opterećen poslom, a Josif je rekao da je kontraproduktivno forsirati…” 

Ja sam to zaista rekao, ali za jednu,dve ili par situacija u mesecu,kada ste baš premoreni, od posla, umora, alkohola i slično. Da, tada je besmisleno pokušavati,jer niste obezbedili prave uslove. Ali šta ako se to suviše “često” dešava?

To je zbog nesvesnog “zavaravanja”, racionalizacije, odbrane, koja postoji kod svakog čoveka, s tim što se kod klijenata  jasnije vidi taj život u  “uspavanom” modu.

Oni traže vremena, još uvek, ali ne da bi se promenili, već da bi ostali u “bolnom” stanju. Ovo može zvučati paradoksalno, jer rast i razvoj umeju da budu bolan proces, pa se njima u tim trenucima čini da biraju manje zlo, komfornu zonu na koju se navikli. Moj zadatak je da ih suočim sa tim besmislicama, jer da je to istina, ne bi došli kod mene.

Vreme u suštini ne postoji, prošlost više nije tu, budućnost tek treba da stigne. Jedini trenutak koji imamo je sadašnji i u njemu je poželjno da činimo prave stvari, one koje želimo da nam se dese, ali ne dopuštamo sebi, zbog raznih uslovljenih strahova.

Postoji jedna priča o učeniku koji je čuo da je potrebno 10 godina da bi došao do prosvetljenja. Vredno je radio, isčitao sve moguće spise i došao kod njegovog zen mudraca, tačno na dan koji označava da je prošlo 10 godina. Bio je spreman,mislio je on, da odgovori na svako pitanje koje mu postavi učitelj. Kad je ušao u sobu gde sedeo učitelj, ovaj mu postavi jednostavno pitanje: Sa koje strane su stajale cipele ispred ulaznih vrata? – Učenik se zbunio, uznemirio, jer nije znao odgovor. Ali bez obzira na to što nije znao tačan odgovor, zašto se uznemirio? Učitelj je odmah shvatio da on još uvek nije spreman, da je on pokupio svo to znanje iz spisa, ali i  dalje nije budan. Treba još vremena, ali i drugačiji pristup, jer je učenik više bio vođen vremenskoj kategoriji, kao da se prosvetljenje dešava kada prodju tih 10 godina.

Sakupljeno znanje, nije isto što i mudrost, duboka svesnost.

Često iz želje da što pre dođu do rezultata i uspešno završe  program terapije, klijenti nesvesno produžavaju vreme koje je potrebno za izlečenje. Na taj način se oni ponašaju kao gorenavedeni učenik, misle da će proslaskom vremena nešto da se desi, racionalizujući da će njihovo vreme doći, nesvesni da je to vreme uvek tu, na dohvat ruke, u sadašnjem, najboljem trenutku.

Ništa se ne dešava i ne može desiti na samom početku razvoja bez vašeg uplitanja, bez vašeg napora i uloženog truda, da bi ste kasnije bili u stanju da zaista zaronite u sadašnjosti, bez posebnog angažovanja.

Kada zaboravite na vreme, kada zaboravite na konačni cilj, kada napustite predstavu za koju se držite, a istovremeno radite prave stvari, svakog dana, malo po malo, vremenom postajete najbolja verzija sebe. 

Tada, rečenica “Nemam vremena” izgubi na značaju, jer ste svesni da je upravo sada najbolje vreme za prave stvari.

Tantra – završni “udarac” vašem Egu

                              Tantra – završni “udarac” vašem Egu   



Sve što trenutno osećate i doživljavate nije vaša Istina, ne zbog toga sto vi želite da slažete, već  zbog vašeg Uma, koji je upleten u svemu tome. Kada on postane gospodar, onda vi zaboravljate na prirodu vašeg Bića. Sva socijalizacija čoveka ide u tom pravcu, da on izgradi sto jači Ego,i bude na taj način kontrolisan od društva. Ali, ako je ego potrebno u razvoju, ono kasnije predstavlja smetnju vašoj slobodi. Nijedno oslobođenje se nije desilo kroz vaš Um i vaše Ego.

Sta je Um ? To su vaše misli, koje često ne mozete da “obuzdate” (nema razlike da li su negativne ili pozitivne). Sta je Ego? To je društvena predstava kakvi treba da budete da bi ste bili srećni ( što je veoma daleko od Istine).  Zapravo vaš um, vaše misli, nisu ništa drugo nego “virus” koji ste pokupili od sredine, i za koji mislite da je nemoguce resiti ga  se.
Ta je vaša istina lažna, vaš identitet lažan, vaše doživljavanje sebe lažno. Do pravog “JA” treba stići, ono još uvek nije rođeno. Svima nama je potrebno drugo “rođenje”, u suprotnom život postaje dugotrajno “robovanje”. 

Klijenti koji dolaze kod mene često “robuju”, svojim iskrivljenim uverenjima, mislima koje ne mogu da kontrolišu, osećajima krivice koje proždiru čitavo njihovo biće, otporima koji sami nesvesno stvaraju, strahovima koji blokiraju njihovu funkcionalnost, greškama koje su učinili u proslosti. Čini im se da se teško mogu promeniti, da su oni takvi – sačinjeni od  “lošeg” materijala.

Ali prava istina je da se svako (bukvalno svako ima taj potencijal “promene” u sebi) može promeniti, međutim potebno je pravo razumevanje, bezuslovno prihvatanje, napuštanje “spoljnog”, radi unutrašnjeg  sveta. Zapravo, trajni raskid sa vašim “snovima”,iluzijama.
Kad bi pitao ljude koliko bi zeleli unutrašnji mir, spokoj, blaženstvo, svi bi bili za, ali istovremeno niko od njih ne bi želeo da “proda” stvari za koji je jako vezan: roditelje, deca, novac, moć, slavu, seks, žene, tv, šoping itd…

Sve to govori da ego jos nije sazreo, da bi ste ga napustili. Imam jednog klijenta koji dugo dolazi kod mene, ali uprkos mojim nastojanjima da prihvati seksualnu terapiju na pravi način, što bi značilo da radi seksualne zadatke sa suprugom koje nemaju direktnu vezu sa penetracijom (alternativne stvari, kako bi naučio nešto više o svom uzbuđenju i kontrolu istog), on  i njegova supruga su uporno, svakodnevno pokušavali da imaju odnos, uprkos mojim sugestijama da je to kontraproduktivno. Hteli su “glavom kroz zid”- da skrate vreme terapije (jer žele i potomstvo,a ušli su u “kritične” godine), ali ne samo sto je nisu skratili, vec su je drastično produžili.

Ipak, ima jedna dobra stvar u svemu tome. Za vreme njegovog upornog “forsiranja” da se snagom volje izleči, i da njegov penis sam od sebe počne da konačno funkcioniše kako treba, njegovo ego je sazrelo. On je to uz moju pomoć uspeo da jos više osvesti i uvidi, da bi naposletku krenuo da sluša, ne mene,već svoje unutrašnje biće.

Koliko dugo čovek može da se drži određenih  predstava, koje ne daju rezultat, koje ne umiruju, već samo pogoršavaju njegovo stanje? - to je zaista u neku ruku “fascinantno”. Da li to znači da je naša vezanost (kod njega i njegove  žene je to bila penetracija=pravi seks) bitnija od suštine koja jos nije spoznata?
Ne bih rekao (iako to površinski tako deluje), već  je to naša zavisnost od misli koje nas ometaju da budemo slobodni. Da, mi ne želimo tu zavisnost, ali istovremeno ne želimo da je prodamo, pustimo- jer nam se čini da nas ona odredjuje, da smo to mi. Šta bi mi bili bez tih misli?- to mnoge plaši.

Kakve god da su vaše misli, fantazije,uverenja, stavovi, dobra i loša dela koje ste učinili, sve to skupa vas suštinski ne određuje. Da, to stvara određeni mentalni sklop, identitet, sliku koju imate o sebi, ali vi i dalje niste to. Do pavog “Ja” tek treba da stignete.

Ima li bolji način da upoznate vaše unutrašnje Biće od uključivanja Tantre, od korištenja njenog vrhovnog razumevanja?


Sta je Tantra i zašto vam je ona potrebna?


Tantra predstavlja vrhovno iskustvo,apsolutnu svesnost, centriranje unutar sopstvenog bića, kroz seksualni čin sa suprotnim polom. Seks je u tom slučaju samo vrata, prolaz, da bi čovek spoznao sebe.
U načelu tantra označava prazninu, prirodnost i totalnu opuštenost, do kojih se dolazi kada “zaronimo” u sopstveno Biće. Ljudi su smišljali različite  vredne metode da dođu u lepšem kontaktu sa samim sobom, poput tehnika relaksacije, meditacije, joga, tai chi, chi gong, ali postoji li bolji nacin od samog seksa?

 Priroda seksa je takva da vas automatski stavlja u sadašnjost, a tantrički seks samo produbljuje osećaj “Sada i Ovde”. U tantrickom seksu poze nisu najbitnija stvar (iako su značajne), već sam ritam, koji je veoma spor, lagani, u funkciji produbljivanja čulnog fokusa i dubljeg prepuštanja i opuštanja.

Kada erekcija kod muškarca oslabi, onda se napravi neki dodatni pokret,i nastavlja se sporim tempom.Tantricki seks ne poznaje  jurnjavu ka cilju, ka orgazmu, ka vrhu, već je to dolina bez jakih oscilacija u uzbuđenju. U takvom seksu je dodir važniji od samog čina, kroz taj dodir se partneri sve više opuštaju, i susreću sa delovima sebe koje možda jos nisu istražili i spoznali, poput mira, tišine, jedinstva i celovitosti.

Tantricki seks obično traje dugo, par sati,a ponekad i dan, ili više dana, kao jedan kontinuitet dubljeg uranjanja u samog sebe.  Tantra je iza svih kategorija, iza “uma” (koji uključuje misli) i “ne-uma”, t.j.” budisticki/taoisticki um” (stanje bez misli), ona je totalna “budnost”, gde se čovek razvezao od spoljneg sveta, u smislu da ga taj isti svet ne određuje, niti  je preterano vezan za želje, niti preterano vezan za davanje, niti bira da bude ravnodušan, već  je u skladu sa unutrašnjim bićem, miran, prirodan i spokojan, oslobođen bilo kakve vezanosti. 

U tantri ne postaje nikakve podele (podele su konsrukcije Uma), već  ona prihvata svako iskustvo (ona ne govori to je pogrešno, ovo je dobro, već  smatra da je sve u funkciji rasta i razvoja), svaki deo tebe, tantra te bezuslovno voli.
 Ona predstavlja vrhovno učenje, oslobodjeno svih  uslovljavanja, znanja, ambicija. U Tantri je biti “niko i ništa” sve, poput novorođenćeta, kristalno čist, nevin,prazan . Tantra ti ne govori da traziš nešto u spoljnom svetu, već da pogledaš unutar sebe, jer ti je sve već dato. Dovoljno je sve što već imaš, a imaš puno. 

Ona ti pomaže da spoznaš prazninu, to je unutrašnji kvalitet tvog Bića, a kad to jednom spoznaš, onda si oslobođen. Jer kako se kaže u Tantri: “Praznini nije potreban oslonac” – što bi značilo da nema potrebe da se kačiš za bilo šta u životu, već samo dozvoli da se sve više opuštaš unutar sopstvenog  Bića.

Seks je tu samo pomoćno sredstvo, kao neka tehnika koju trenutno koristiš, da bi sutra mogao bez nje. Ona ti pomaže da prevaziđes “zidove”,otpore,sve ono za šta si se jako vezao i opteretio svoj unutrašnji svet.

Tantricki seks ti pomaže da  vidiš i doživis sebe kao celinu, da osetiš sve životne sokove, da shvatis da jedino unutar sopstvenog Bića možes produbiti svesnost i osetiti bezuslovnu ljubav prema sebi. Tantra je veoma jednostavna, ali je potpuno nerazumljiva za ljude koji su opsednuti postignućem, ciljevima, željama, ambicijama, u seksu ili van njega.
Upravo, takvim ljudima, koji su izgubili ili nikada nisu spoznali svoje prirodno i autentično Biće, ona je najpotrebnija.