Seksualne fantazije

Seksualne fantazije

                                                                    

                                                                    

                                                                    Ono što čoveka u stvarnosti uznemiruje,

                                                         u mašti ga seksualno uzbudjuje!

Verovatno ništa tako dobro ne “umiruje” čoveka, kao fantazije o nečemu što ga uzbuđuje, “izluđuje”, ostavlja bez daha. Možda sama realnost, doživljaj kad u stvarnom svetu radimo “one” stvari, nas više zadovoljava?! Šta je naša realnost?

Savremeni svet konstantno vapi za novim izumima, tehnološkim inovacijama koje podižu pozitivnu energiju, stumulišu adrenalin, lansiraju nas na drugu planetu. Pa, uprkos svim strahovima koje prate čovečanstvo, ljudi se i dalje penju na “voz smrti“, bacaju se sa najvecih visina (bungee jumping), traže izazove koji im mogu ugroziti život, poput ekstremnih sportova i sl. Tražeći umirenje, ljudi kreću različitim putevima.  S jedne strane, trče za novim uzbuđenjima, s druge, pate jer ona ne traju dugo. Malo po malo, zapadni čovek ulazi u začarani krug gde uživa samo kad je visoko ekscitiran (stimulisan) spolja, bez mogućnosti da skrene fokus ka onome što se suštinski zbiva unutra.

U nezadovoljavajućem seksu, mnogi se okreću ka prozirnom ženskom rublju, mirisnim svećama, raznim seksi igračkama i pomagalama, nadajući se da će ponovo rasplamsati strast u krevetu.

Medjutim, svaki psihoterapeut za parove i seksualnost će vam reći da se istinsko seksualno uzbuđenje može vratiti tek onda kada partneri dobiju priliku da međusobno razgovaraju o nesuglasicama koje su se taložile mesecima i godinama, a taj se proces često odigrava uz pomoć terapeuta za duševno zdravlje i uvek uključuje našu unutrašnjost.

Seksualne fantazije, kao jedna vrsta vizualizacije u seksualnoj sferi, otkrivaju naš čudesan intiman svet i unutrašnju dinamiku svakoga od nas. One nas prate tokom čitavog života. Naravno, njihova učestalost se stalno menja, u zavisnosti od uzrasta, profesije, nivoa  anksioznosti, situaciji u kojoj se trenutno nalazimo, sklonosti ka maštarijama. Ali, ništa nije tako izvorno jako i održivo u nama samima, kao seksualne fantazije.

Malo je kliničara i stručnjaka koji su progovorili  o  ovoj temi, a još manje istraživanja u ovoj oblasti. Svet seksualnih fantazija pojedinca, često biva neotkriven i u najpoverljivijem razgovoru seksualnog terapeuta i klijenta.

Mnogi smatraju  da seksualne fantazije nose u sebi nešto “prljavo“, “pogrešno“, “opasno“, što se ne sme saopštiti ostalima. Možda nam ponekad izgledaju sasvim obično, ali i tada ostaje da lebdi pitanje koliko je isplativo poveriti ih nekome, izreći nešto što može biti zloupotrebljeno kasnije. Čak se i partneri koji dugo žive zajedno, ne otvaraju dovoljno. Niko ne želi da pusti drugog u svoj svet mašte, u svoju “opasnu zonu”. Ali, ona postoji, bez obzira na naš stid i nerazumevanje.

Evo nekih primera iz moje prakse i literature o seksualnim fantazijama:

Jelena

Da imam seks u tuš kabini sa potpunim strancem kog sam upoznala tog dana.

Dejan

Da sam na brodu sa gomilom prsatih žena.

Igor

Trojka sa dve žene.

Danijela

Partner me zamoli da njegovom prijatelju pokažem kako da natera ženu da svrši, tako što ću ga pustiti da me gleda dok masturbiram. Ležem na krevet, naga, i onda počinjem da se diram.On uvodi prijatelja. Prijatelj me gleda neko vreme, a onda počinje da izvodi oralni seks nada mnom dok moj partner gleda. Na kraju imam seks sa prijateljem dok moj partner nastavlja da gleda.

Zvonko

Zenska stopala, guza, listovi, sve od struka nadole.

Katarina

Analni seks sa susedom.

Kris

Seksualni ondos sa tinejdžerkom.

Dijana

Da muškarac masturbira preda mnom ili po meni.

Lazar

Da moja partnerka glumi sekretaricu.

Dragana

Seks sa Ivanom Bosiljčićem.

Bojan

Da provedem hladnu snežnu noć sa mojom suprugom ispred vatre.

Saša

Zamišljam bivše devojke kako mi govore prljave reči tokom seksa.

Olga

Da me muž veže, zadirkuje i pljeska po dupetu.

Ova lista pokazuje samo mali deo širokog repertoara seksualnih fantazija kod ljudi. One mogu da se kreću od jedne centralne koja prožima celokupno biće, preko nekoliko različitih, pa sve do veoma bogatog spektra seksualnih maštarija. Najveći broj ljudi se najverojatnije nalaze negde na sredini kontinuuma.

Često fantazije uključuju agresiju, ponižavanje, prevaru, nasilje, ponekad incest, pedofiliju, nekrofiliju itd. Mogu da budu homo, hetero ili biseksualne.Naravno, postoje “čiste” fantazije, koje u svom osnovnom obliku nemaju nikakvu negativnu komponentu, ali to i dalje ne znači da njihov koren nije traumatske prirode.

Frojd je mnogo doprineo da prihvatimo našu seksualnost kao potpuno normalnu, bez obzira da li je cilj seksualne aktivnosti ostvarivanje potomstva ili ne. U njegovom ličnom projektu istraživanja seksualnih fantazija, došao je do dva značajna otkrića: da seksualne fantazije služe kao ispunjenje primitivnih, neprihvatljivih želja, ali i da često štite um od još neprijatnijih misli. On je na seksualnim fantazijama gledao kao na mentalni proizvod koji igra važnu ulogu u ljudskom umu.

Kako je Frojd vremenom sticao sve veće iskustvo u privatnoj praksi, počeo je jasnije da uviđa da se naš fantazmatski život ne odvija uvek na predvidljiv način. Jednom prilikom se u vezi toga poverio svom kolegi: “Sve mi je bliža pomisao da na svaki seksualni čin treba gledati kao na proces u koji su uključene četiri osobe“. Ali, šta je Frojd tačno želeo da kaže sa ovom prilično provokativnom opaskom?

Moguće je da to ima veze sa njegovom tezom da smo mi biseksualna bića, pa u seksualnom aktu svako od nas ulazi sa umom koji uključuje muške i ženske delove. No, možda je Frojd već tada poćeo naslućivati da za vreme seksualnog akta muškarac i žena možda zamišljaju slike neke treće osobe, što bi značilo da dok gospodin Smit i gospođa Smit imaju koitalni odnos, sasvim se lako može dogoditi da on zamišlja drugu ženu, a da ona razmišlja o drugom muškarcu, pa umesto za dve osobe, krevet postaje tesan za četiri. Kao veoma iskusan stručnjak za duševno zdravlje, Frojd je sigurno bio upoznat ne samo sa izvanbračnim prevarama, već i sa “unutarbračnim prevarama”, to jest, tajnim seksualnim mislima pomoću kojih varamo naše partnere, čak i kada vodimo ljubav sa njima.

Zbog ćega imamo seksualne fantazije?

-          Evolucioni psiholozi pretpostavljaju da je njihova svrha podizanja seksualnog uzbuđenja, što zauzvrat doprinosi ostavljanju potomstva.

-          Frojdosvki orijentisani psihoanalitičari smatraju da se fantazije razvijaju kao način zadovoljenja želja i savladavanja uznemirujućih uspomena na rana traumatska iskustva.

Kakvu svrhu imaju seksualne fantazije?

-          Ispunjenje želje

-          Samouteha i samolečenje

-          Probna radnja

-          Elaboracija dečije igre

-          Uspostavljanje objektnih odnosa

-          Izraz unutrašnjeg konflikta

-          Uživanju u mazohističkom kažnjavanju

-          Odbrana od bliskosti i stapanja

-          Pražnjenje agresije

-          Izbegavanje bolne stvarnosti

-          Pročišćenje od sadističkih težnji

-          Savladavanje traume

-          Uravnotežavanje selfa

Vidimo da seksualne fantazije imaju različite funkcije.

Njihovo prisustvo je najčešće pokazatelj normalnog duševnog zdravlja, a njihovo odsustvo još uvek ne pokazuje da njih zaista nema. Moglo bi se reći da oni koji tvrde da nemaju seksualne fantazije, zapravo bore sa snažnim osećanjima stida i krivice pred seksualnim pitanjima, pa potiskivanjem, kao mehanizam odbrane, uspevaju da izbace seksualne misli i slike. U svakom slučaju, još nema istraživačkih studija o mentalnom zdravlju koje prave pouzdanu razliku između ljudi koji priznaju da imaju seksualne fantazije i kod onih koji uopšte ne fantaziraju.

Takodje, još uvek ne znamo koji tip seksualne fantazije je “problematičniji” od ostalih.

Psiholozi su uglavnom saglasni da gotovo svi ljudi maštaju (čak i oni koji toga nisu svesni, imaju potisnut fantazmatski materijal), da maštarije najčešće imaju razvojnu komponentu, ali da takodje mogu ukazivati na neku opasnost, kad su u pitanju recimo sadističke maštarije, koje mogu predstavljati korak ka sadističkim radnjama.

Generalno govoreći, seksualne fantazije nisu opasne, jer i one koje sadrže morbidne i nasilne elemente, retko kada se isprobavaju u stvarnosti.Ipak, potrebna je opreznost, u situacijama kada seksualna fantazija postaje perverzna, drugim rečima sadistička, kompulzivno se ponavlja i stalno je prisutna. Tada, u nekim situacijama dolazi i do krvavog pira.

Neki stručnjaci smatraju da su seksualne fantazije o drugoj osobi štetne po partnerskoj vezi, dok drugi veruju da samo mogu da obogate i oplemene seksualni život. Ja sam negde na sredini, verujem da smo poligamna bića, pa bi bilo besmisleno nikada ne pomisliti o drugoj osobi, a da nije naš partner. Ipak, smatram da “unutarbračne” seksualne fantazije nisu dobre na početku veze, dok kasnije mogu čak i svesno da se koriste za seksualnu stimulaciju sa partnerom. Naravno, bilo bi dobro da partner bude upoznat s tim, i nema ništa protiv, kako bi sve proteklo bez nekih posledica. To zahteva veliki stepen intimnosti između partnera, i samo tada korišćenje ove fantazije imaće razvojnu svrhu. Medjutim, ljudi se razlikuju u kapacitetima za prihvatanje maštarije partnera ukoliko oni nisu uključeni, jer u tome vide opasnost po vezi koju imaju, a mnogi smatraju (čak i neki terapeuti) da to može udaljiti partnere.

Ipak, moje stanovište je da stvari koji se skrivaju, nesvesno obavljaju  u “tajnim podrumima”, mogu prouzrokovati veću štetu. Svaka veza i samootkrivanje podrazumevaju rizik, a prihvatanje tog rizika dovodi do jačanja intimnosti i same veze. U suprotnom, živećemo u iluziji da smo mi jedino bitni i vredni pažnje našeg partnera, što najčešće nije istina,a i da jeste tako to ne znači da će poboljšati našu vezu i učiniti je zadovoljavajućom.

Seksualne fantazije imaju svoje skriveno značenje, koje se ponekad lako, a ponekad veoma teško otkrivaju  u saradnji sa terapeutom. To iziskuje mnogo istraživanja u domenu psihoseksualnog razvoja osobe, beleženje traumatskih činjenica, povezivanje sitnih detalja, visoku stepen otvorenosti, osvešćavanje potisnutih događaja, vreme da se stvari razotkriju i sklopi mozaik.

U svakom slučaju, ako je verovati Bret-u Kar-u i njegovom istraživačkom projektu o seksualnim fantazijama 2002. na preko dvadeset pet hiljada odraslih  Britanaca i Amerikanaca, starijih od osamnaest godina, iz svih geografskih područja i ekonomskih slojeva obe države, onda možemo opravdano da zaključimo da u 90% slučajeva postoji očigledan traumatski događaj u periodu pre puberteta koji biva erotizovan, pa sadržaj seksualne fantazije u mnogome se poklapa sa sadržajem najtraumatičnijom biografskom epizodom. U ostalim slučajevima, nije pronađena pouzdana povezanost, ali se mogla utvrditi barem jedna razumna veza između sadržaja fantazije i nekog, po svojoj prirodi prijatnog iskustva iz najranijeg uzrasta.

No, bez obzira na njihovo poreklo, seksualne fantazije i dalje ostaju bogat rezervoar za seksualno uzbuđenje i orgazam pojedinca, koji se sve manje koristi zbog porno filmova i cyber seksa, koji suštinski pasiviziraju ljudski mozak i usmeravaju ga ka spoljnoj stvarnosti, koja je iskrivljena, isforsirana i bleda zamena za istinsko uživanje u seksu. 

Svedoci smo da ljudi sve više maštaju o porno zvezdama, ili čak nemaju nikakve maštarije, jer dovoljan je jedan klik da bi se orgazam desio. U takvim uslovima, dolazimo do jedne velike apsurdnosti: “Čovek koji je pokretan, ne može da se kreće bez štapa”. Često koristim ovu metaforu u radu sa klijentima koji imaju neki seksualni problem (erektilna disfunkcija i sl.), koji imaju neki vid seksualne zavisnosti od seksa preko interneta, da bi im ukazao da mogu biti funkcionalni bez spoljne stimulacije u vidu lekova, porno filmova, različitih preparata i pomagala. 

To je bitno razumeti, jer čovek ima sve mogućnosti da živi pravu realnost, onu sa partnerom, i da deli svoje misli, osećanja, dodire, maštarije, strahove. Samo tada on postaje potpun, i njegova realnost je jedna, bez paralelnih svetova, tajni, prevara, licemerja.

Preuzimanjem rizika koji nose razvoj intimnosti i veze, život vremenom postane ples i igra, u kojoj seksualne fantazije nalaze svoje pravo mesto.

Vaginizam

Vaginizam

 

Ženska seksualnost je oduvek bila pokrivena velom tajne i misterioznosti. Od same predigre, preko snošaja do orgazma. Žene su komplikovane, kažu muškarci. Potrebno je biti umetnik u osvajanju i udvaranju, kasnije i u krevetu. Naizgled, deluje da su muškarci mnogo opterećeniji u seksualnom razvoju od žena. Oni treba da razviju ljubavne veštine koje će doneti “rezultat” na planu intimnosti, uključujući i seks. Oni su ti koji ne mogu da prikriju svoje “nedostatke“ prilikom uzbudjivanja ili orgazma, ili imaju erekciju ili nemaju, slično je i sa ejakulacijom, ona može da bude prebrza ili da izostane. 

Medjutim, malo dublja analiza otkriva da i žene takodje, nisu pošteđene ovih smetnji. Tačno je da one mogu da imaju odnos i ako nisu previše uzbuđene, kao i da “dožive” orgazam iako ga nisu istinski doživele. Ali postoje disfunkcije u ženskom seksualnom funkcionisanju, koje su veoma slične muškarčevim (gde je nemoguće ostvariti odnos). Jedna od njih je vaginizam, koji se definiše kao nevoljni spazam (grč) vaginalnih mišića, pa je penetracija bolna, otežana ili je nemoguća. Stvari se ne menjaju i prilikom pokušaja da se stavi prst u vaginu, tampon ili spekulum, a ponekad i sama anticipacija seksualnog odnosa  dovodi do istih smetnji.

Istorija vaginizma je veoma duga, ali klasifikacija samog poremećaja je uglavnom bila netačna, u ranijim verzijama MKB-a nije postojala dijagnostička kategorija” vaginizam”, ili je svrstavana u red histeričnih poremećaja.Danas se ona i u MKB-10 i u DSM-4 svrstava u kategoriju bolnih seksualnih disfunkcija. 

Žene koje pate od ovog poremećaja nemaju nikakve anomalije u anatomsko-fiziološkom smislu, mogu da se normalno uzbuđuju prilikom stimulacije klitorisa, pa i da doživljavaju orgazam, ali imaju intenzivan strah od penetracije, koji ih totalno blokira prilikom koitusa. Sve to dovodi da se partnerska veza ili brak ne iskorišćavaju u pravom smislu.

Vaginizam se lako dijagnosticira, najčešće prilikom ginekološkog pregleda, gde nije moguće da se obavi pregled na uobičajeni način. Ove žene se plaše pregleda, ponekad ne samo ginekoloških, već i od zubara, od igala i sl., a često imaju i mnoge druge strahove, poput straha  od bolesti, infekcija itd. U ginekološkoj praksi vaginizam je redak fenomen, od njega pati oko 6,8% pacijenata, dok je u populaciji  njegova zastupljenost samo 2%. I ostala empirijska klinička iskustva psihoseksualnih terapeuta pokazuju da ona nije tako česta, ali da postoji veći broj žena koje su imale blaže smetnje tokom života.

Organski uzroci vaginizma, poput lokalnog zapaljenja polnih organa, rigidnog himena, endometrioze, karličnih  tumora, hemoroida i sl., su veoma retki, kao i kod ostalih seksualnih disfunkcija, ali ih ne treba prevideti.

Postoje razna istraživanja koja su imala za cilj da identifikuju psihološke razloge koji leže u osnovi vaginizma. Strah od bola prilikom seksualnog odnosa je imalo oko 20,8% žena(zbog toga i povezivanje sa dispareunijom), 17,8% je imalo gađenje prema seksualnosti, posebno prema seksualnom odnosu, dok je 11,7% žena razvilo smetnje kao reakciju na erektilnu disfunkciju svog partnera. Takodje, nije redak uzrok i strah od trudnoće kod 10,2% žena ili uverenje da imaju veoma usku vaginu- 8,2%(Blazer,1964).

Široko je bilo prihvaćeno i mišljenje da on nastaje kao posledica seksualnih trauma tokom razvoja, pogrešnog vaspitanja ili prihvatanje religijskih poruka o seksualnom ponašanju kao nešto prljavo ili grešno.

Vredna su zapažanja Silverštajnove (Silverstein, 1989) koja je proučavala veliki broj žena (kao i njihove porodice) sa ovim smetnjama i došla je do veoma zanimljivih zaključaka, koje osvetljavaju uloge oca ovih žena u njihovom razvoju. Sumirajući podatke saznala je da apsolutna većina ovih žena, više od 90%, ima strah od oca. Njihovi očevi su uglavnom bili hladni, dominantni, moralistički i kritizerski nastrojeni, ponašali se zaštitnički, ne poštujući privatnost njihovih ćerki, a u periodu mladalaštva dok su izlazile ponašali kao ljubomorni ljubavnici i bili suviše zainteresovani za seksualno ponašanje svojih ćerki.

Bračni odnosi roditelja osoba sa vaginizmom gotovo nikada nisu bili dobri, a često veoma emocionalno hladni, nasilnički ili sa pravim fizičkim obračunima. Mnoge pacijentkinje su gledale prisiljavanje njihovih  majki na seksualni odnos.

Strah od seksualnog odnosa kao posledica bola prilikom seksualnih aktivnosti, neprijateljstva prema partneru, seksualno zlostavljanje ili drugo neprijatno iskustvo u ranom detinjstvu smatraju se za veoma značajne etiološke uzročnike.

Struktura ličnosti ovih žena je protkana nesigurnošću, neodlučnosću, strahom  od konflikata, često sa potisnutim besom i ljutnjom, koji veoma moguće izražavaju kroz vaginizam, u vidu pasivne agresije. 

Partneri ovih žena su najčešće veoma pasivni, neagresivni, preterano zavisni i submisivni.Oni veoma ugađaju njima i boje se reakcija svojih žena, koje ih veoma lako uvuku u “bolnu seksualnu priču”. Neki od njih vremenom razviju i erektilnu disfunkciju, ukoliko sebe okrive za stalne neuspehe tokom snošaja i postanu frustrirani .Uglavnom oni strpljivo čekaju da se partnerka pripremi za seksualni odnos ili razviju alternativne oblike seksualnog izražavanja.

U mojoj praksi sam imao nekoliko slučaja vaginizma. Vaginizam se uspešno rešava ukoliko postoji motivacija za obavljanje seksualnih zadataka kod partnera i ukoliko ne postoji dublji psihopatološki problem, poput depresije ili lošeg partnerskog odnosa. U tom slučaju, se mora prvo stvoriti “unutrašnja klima” kod oba partnera, da bi se kasnije obavljala seksualna terapija.

Imao sam jedan relativno “čist“ klinički slučaj gde nije bilo seksualnog kontakta do 35-te godine i pored toga što je imala par momaka i ozbiljno zabavljanje od godina dana, kao i bračni život u trajanju od 10 godina.Njenog supruga je doživljavala kao veoma pasivnog, stidljivog i povučenog (ona ga prva poljubila), a on je njen vaginizam doživljavao kao sopstvenu slabost. S njim je imala bračnu sigurnost, novac, stabilnost, ali ne i seksualno uzbudjenje. 

Jednom prilikom mi se poverila da je imala kratak susret sa jednim muškarcem koji je stažirao kod nje na poslu, gde je osetila strast i uzbuzdjenje prilikom ljubljenja s njim, nešto što nikada nije osetila u braku.Takodje, desilo joj se da  prevari supruga sa jednim kolegom. Imala je osećaj krivice zbog toga, ali sam joj sugerisao da su te stvari normalne i da je tražila ono što nije trenutno imala u braku, istina na ruku, sa još uvek tada neraščišćenom bračnom situacijom. Verovala je da bi ona odavno prebrodila svoj problem sa nekim drugim partnerom i da se njen brak ne bi raspao zbog vaginizma. 

 Veoma kasno je potražila pomoć, nakon razvoda, prvo kod nekog psihologa, koji je samo slušao, uz sugestiju da popije neki lek za smirenje, ali  njoj se to nije dopalo, tražila je otvoreniju komunikaciju, pa je na kraju saznala za mene, i obratila mi se.

 Njena istorija je obilovala porodičnim nasiljem, gde je ona bila svedok tuča njenih bioloških roditelja.Njenog oca opisivala je kao veoma hladnog. Bila je veoma neodlučna i podređena u porodičnoj situaciji, bez preuzimanja inicijative i odgovornosti. Tokom zajedničkog rada postala je svesna da je lenja, da joj nedostaje više energije i hrabrosti za promene u životu. Jednom prilikom mi je napisala: “Zato sam i provela 10 godina sa čovekom koji nije uspeo da probudi u meni ženu u pravom smislu te reći“. Pa iako ovo njeno shvatanje može da odslikava ličnu neodgovornost u seksualnom životu, ipak u nastavku je pomerila fokus na sebe: ”Plašila sam se promena, plašila da kažem bilo kome i bila bih u stanju da živim takav život ko zna koliko dugo da neko drugi nije to prelomio umesto mene”. 

Žene koje imaju seksualne probleme u našoj kulturi  stide se sebe, sopstvenog života i seksualnosti, jer naše društvo još uvek nije razvilo mehanizme da one lakše potraže stručnu pomoć. U državnim strukturama, poput domova zdravlja, poliklinikama  i bolnicama, doktori nisu stručni i“nemaju vremena“ da se bave ovim problemima, a često ove pacijentkinje naiđu na nerazumevanje i ponekad  na ismejavanje od strane „stručnjaka“. Stvarnost nije bolja ni u privatnim klinikama, jer doktori najčešće nisu specijalizovani za ovu vrstu problema.

Radili smo na njenoj depresivnosti, pravila je plan dnevnih aktivnosti, vežbala je asertivnu komunikaciju i odlučnost, radili progresivnu relaksaciju, a kasnije i seksualne vežbe.I pored njene slabije opšte kontrole i impulsivnosti, koje su stvarale neprilike u socijalnom življenju i na poslu, glavni uzrok njenih problema u seksu su bili njen intezivan strah od trudnoće (baba joj govorila da se pazi toga), traume iz „detinjstva“, kao i određenih predrasuda. 

Bojala se veličine polnog uda, bola koji on može da joj nanese, ali sam joj sugerisao prilikom zajedničkih susretanja da je vagina šuplja cev i da nema nervnih završetaka, što se na kraju pokazalo kao ključna (da ne kažem magična) rečenica za njeno izlečenje. 

Kada je došla kod mene 5 godina nakon razvoda bila je bez partnera, pa smo pokušavali  zajednički da stvorimo klimu  da bude otvorenija u sledećim susretima sa muškarcima, da poveća sopstveno samopouzdanje. Zbog finansijskih razloga, obavili smo “samo“ 7 duplih seansi, sto se na na kraju  pokazalo dovoljnim. 

Javila mi se putem mail-a nakon nekoliko meseci da je uspela da ima nekoliko puta seksualni odnos prvo sa jednim mladićem, a kasnije i da bude u vezi sa drugom osobom i da redovno upražnjava seksualne aktivnosti. Uspela je da skupi hrabrost da se upusti u nove „avanture“ ponavljajući u sebi moju rečenicu da je vagina šuplja i da nema šta da je boli.

Bilo mi je drago što smo uspeli da povećamo njenu odgovornost kao jedan od većih strahova kod nje (odgovornost na poslu i sl.), pored ostalih poput odlaska kod lekara i bolesti koje mogu da zadese nju i njene roditelje.

Tokom terapije je uspela da dodiruje sebe prilikom obavljanja seksualnih zadataka, što je bilo veoma značajano s obzirom da nikada pre toga nije masturbirala, a takodje i da doživljava prijatne senzacije. Na taj način je  poboljšala  seksualnu samospoznaju i polako trasirala put ka većem uživanju u seksualnoj igri.

U slučaju vaginizma, da bi se prekinuo začarani krug (strah od odnosa-vaginizam-bol), najčesće je potrebna stručna pomoć. Pacijentkinje je retko traže, jer imaju strah od lekara, pregleda i bolesti, ali ukoliko se odluče, prognoze su veoma dobre. Ako je motivacija prisutna kod klijenta i kod njenog partnera, šanse za potpuno izlečenje su 95%. Ostalih 5% klijentkinja ne postignu uspeh bilo zbog neprihvatanja tretmana ili nedostatka želje partnera da učestvuje i sl.

Do sada su razvijene različite metode i procedure u lečenju vaginizma, a psihoseksualna terapija kao integrativna metoda daje najbolje rezultate.