Izvolite slobodno kod mene

Izvolite slobodno kod mene

Ne postoje načini da se sva neprijatnost i nelagodnost koja postoji na početku nečeg novog razbije na komadiće. Osećanje straha, treme, anksioznosti, su normalni i ljudski, i predstavljaju signal tela da se um prilagodi novoj, nepoznatoj situaciji. Upravo takva jedna situacija može da predstavlja sama pomisao i odlazak kod psihoseksualnog terapeuta. Mnogi od nas i ne pretpostavljaju šta se dešava u ordinaciji seksualnog terapeuta. Kako je edukacija najbolji put da se razbiju odredjeni stereotipi, mitovi i predrasude, i time smanji visoka tenzija koja postoji,smatram da će ovaj tekst pre svega imati tu svrhu.

Pre nego što ljudi počnu da razmišljaju o uslugama koje daje terapeut specijalizovan za dijagnostiku i terapiju seksualnih smetnji, oni pređu dug put, od priznavanja sebi (i partneru) da imaju neki seksualni problem( što je verovatno i najteže), do različitih  pokušaja da se on razreši brzo i bez većih neprijatnosti (putem “magičnih“ lekova na primer). Kroz taj period, koji može da traje i godinama, oni iskuse različita negativna emocionalna stanja,misli i slike koji predstavljaju najgori ljubavni i seksualni “scenario“. Na kraju stvore ono što ja nazivam “negativni seksualni identitet“, gde je slika o sebi kao funkcionalnom  seksualnom  biću gotovo uništena. U takvoj situaciji mnogi od njih upadnu u stanje depresivnog raspoloženja (subdepresija), a neki od njih stignu i do klasične depresije. Oni koji imaju partnera, odavno su se udaljili od njega i emotivno i fizički. Signal da se potraži pomoć odavno je prisutan, ali sada je prilično jak, da ukljući voljnu komponentu psihe da se nešto uradi povodom toga.

Naravno,  ova pesimistična slika ne mora da predstavlja univerzalan način ophodjenja prema sopstvenim problemima, ali kako ekstremi najbolje prikazuju ono što se zapravo suštinski zbiva u nama, verujem da je ona prikladna. Takodje , smatram da bez obzira na mogući izveštaj te osobe (ili para) da je sve u redu što se tiče njihovog odnosa, pa čak i onog što se projavljuje kao pozitivno kroz trenutno ponašanje, mi seksualni terapeuti smo svesni da postoje mnoga osećanja koja se potiskuju, da bi se stvari ublažile, predstavile lepšim. Postoji verovatnoća da su te osobe iskrene, ali je ona mala. Jer ko bi potražio pomoć ukoliko sve ide dobrim tokom(zadovoljavajuća seksualna razmena), ukoliko nema nikakvih “napada“,negativnih, katastrofičnih, automatskih misli itd. Na kraju se ipak ustanovi da imaju mnogo mentalnog “otpada“ kojeg  treba eliminisati. Prosto je nemoguće da par ima loš odnos, a da im seksualni život savršeno funkcioniše (iako će neki sada poželeti da me demantujuJ). Neosporno je da su moguće teškoće u seksualnom životu i kod osoba koje se savršeno slažu, ali one ne traju dugo,najčešće se brzo razrešavaju, i retko kada potraže pomoć stručnjaka.

Osobe kojima je potreban psihoseksualni terapeut  su najčešće duže vremena nesrećne zbog lošeg seksa i ljubavi, pa je s njima potrebno raditi sistematičnije od ostalih (koji imaju smetnje dve nedelje ili mesec dana). Pored smetnji u seksu, često postoje i mnogi drugi simptomi koje  treba otkloniti. 

Pre neki dan mi je devojka preporučila da pogledam  film koji se zove Hope Springs, u kojim glume Meryl Streep i Tommy Lee Jones. Pošto veoma poštujem i cenim glumačke kvalitete Meryl Streep, odlučio sam da vidim o čemu se radi. Zapravo, to je bio film o mogućnostima bračne, t.j. seksualne terapije. Kako dobro napravljen film uverljivije pokazuje „stanje na terenu“,od najbolje teorije, toplo ga preporučujem svima onima koji imaju bilo kakve nejasnoće u vezi seksualne terapije. Bez obzira što sam film ne reprezentuje sve aspekte seksualne i partnerske terapije(a nije ni moguće u kratkom vremenu), veoma dobro “pogadja“ suštinu stvari. 

U njemu je predstavljen najčešći scenario koji imaju partneri u bračnom življenju, koji uključuje i seksualne poteškoće. Od ženske neasertivnosti,nemoći,plačljivosti (i manjka “kurvinskog“ ponašanja) do muške istrošenosti i lenjosti da razvija i održava stvari prijatnim i uzbudljivim. Dat je lep prikaz ženske psihologije, njene želje da se stvari promene i preokrenu, njenu hrabrost da se prodje kroz seksualnu terapiju (koja prilično košta), a takodje i muško shvatanje odnosa i seksualnosti, velikog otpora prema pomoći sa “strane“, od nipodoštavanja terapeuta do konačnog razumevanja.

Možda mi se najviše dopalo u filmu što su faze kroz koji prolaze same osobe i partneri realno prikazane, pa one mogu da predstavljaju pravu informaciju svima onima koji žele da se upuste u program ovog tipa. 

Kod seksualnog terapeuta ćete pričati vaše najitimnije stvari koje su vam se desile (ili nisu) u seksualnom i ljubavnom životu. Možda to u samom startu deluje prilično opasno i strašno,ali  duboko vas uveravam da je to zbog vaše lične promene (uz zagarantovanu diskreciju). Uz pomoć dobrog terapeuta uspećete da se dovoljno otvorite, da pričate o najitimnijim doživljajima( ponekad smehom, a često suznim očima), da govorite o vašem seksualnom uzbudjenju, o uslovima koji su vam potrebni, o načinima koji vas najviše relaksiraju, o domaćim zadacima koje ćete raditi. Imaćete priliku da radite na priližavanju u odnosu i seksu, na razbijanju unutrašnjih otpora, na izbacivanju ružnih sećanja. Imaćete mogućnost da ponovo rastete i doživite sebe i partnera u pozitivnom kontekstu, i na kraju (nadam se) spoznate da je investicija u partnerskom i seksualnom životu vredna vašeg truda,vremena i potrošenog novca. Jednom rečju, oživećete ono najbolje u vama.

Ovo nije reklama za Hope Springs, već je film ovakvog tipa na neki način reklama za rad seksualnog terapeuta.On se na zabavan način bavi teškim pitanjima koje se odnose na naš seksuaIni i partnerski život. Mnogi od vas će se sigurno prepoznati, neki u ulozi klijenta, a drugi u ulozi terapeuta.

Želim da svi potencijalni klijenti budu pravilno obavešteni pre nego što krenu u program psihoseksualne terapije, da ostave sve prepreke i uključe  telo i dušu kako bi od njega dobili najviše. Ali pre svega da nastave da se zabavljaju, možda i uz ovaj film:))

P.s. evo jedan link za  ovaj film sa sajta filmovizija: http://www.filmovizija.com/strani-film/hope-springs-2012-video_1e3ae27e1.html

Masturbacija

Masturbacija

Masturbacija, onanija, samozadovoljavanje sve su to razliciti termini da bi se opisala "stimulacija genitalija sredstvima različitim od snošaja“. Bez obzira na to koji od naziva ćemo upotrebiti u komunikaciji, većina ljudi pod tim podrazumeva seksualnu stimulaciju samog sebe. Godinama je ova seksualna radnja bila kontroverzna, puna dvosmislenosti, nejasnoća i osećanja stida i krivice. Uživati sam sa sobom u seksualnom smislu, znacilo je da ste infantilni, nezreli, nedovoljno spremni za ostvarenje prave intimnosti sa drugom osobom. 

Medjutim, i dan danas posle 50 godina kako je oficijalno masturbacija svrstana kao normalna pojava u psihijatriskim i psiholoskim krugovima, ona ne prestaje da bude razlog za odredjenu uznemirenost, kako na ličnom, tako i na planu partnerskih relacija. 

Vredno je zapitati se šta je to sto nas uznemirava i odakle proističe osećanje krivice, stida? Zašto se još uvek mnogi stide da sebe dotaknu, ili to rade sa pomešanim osećanjima? Zasto se mnogi od nas ne osudjuju da otvoreno pričaju o tome, ili da imaju „petlju“ da kazu svom partneru kako su uživali dok su bil sami? Odakle to da je ona nenormalna, štetna aktivnost? 

Posmatrajući ljudski razvoj od rodjenja pa do smrti, nekako nam se spontano nameću činjenice da je samozadovoljenje jedan od osnovnih postulata života. Zadovoljiti osnovne nagone, potrebe, želje, smatraju se legitimnim pravom u svakom aspektu življenja. Mi se hranimo, unosimo tečnosti u organizam, svakodnevno hodamo, komunicirmao, dišemo, peremo zube i sl. Sve su to aktivnosti koje su ustanovljene kao normalne. No, masturbacija je nesto sasvim drugo. Kod nje ne postoji čak ni privid pokušaja da se začne – a to je bio gotovo najgori vid seksualne zloupotrebe na zapadu i dovoljan razlog da medicinski i verski stručnjaci počnu da „histerišu“. Znam, kažete vi, stvari su se promenile, mi smo transcendirali taj „primitivizam“. Možemo slobodno da to radimo kad god poželimo. Nije stvar u tome da li mozete, već koja osećanja vas prate. Čak i da ste vi to prevazišli, to i dalje ne znači da stvari stoje tako dobro na univerzalnom nivou. 

Razlog zbog kog pišem ovaj tekst je često nerazumevanje koje vlada vezano za masturbaciju. Postoje ljudi koji svakodnevno to rade ( čak i po nekoliko puta ), kao i oni koji se nikada nisu „mazili“ dole. Većina nas radi to povremeno. Igranje sa samim sobom je jedan od najčesćih seksualnih činova. Mala deca to rade, sve dok roditelji ne zabrane ili postanu zabrinuti zbog toga, pa kažnjavaju dete. Jedno istraživanje je pokazalo da oko 70 procenata oženjenih muškaraca ponekad stimulišu same sebe ( kao što to radi i sličan postotak udatih žena ). Kad je masturbacija u pitanju, postoje nekoliko spornih momenata:

1. Da li je ona zdrava seksualna aktivnost u fizičkom smislu? - Masturbacija ne može naškoditi organizmu (ako nije „maratonskog“ tipa), osim kod muškaraca koji kroz izbacivanje sperme troše testosteron i time gube sopstveni agresivitet u funkcionisanju, pa im je potreban odmor. Ništa više.

2. Da li je ona zdrava u mentalnom smislu? Masturbacija pomaže da se čovek oseća dobro, relaksirano, zadovoljno ( po predpostavkom da nema negativnih osećanja dok to radi ), a to stimuliše mentalne procese. Tačno, ukoliko preterate, izgubićete sopstveni kreativni potencijal (istočnjaci to rade drugačije: masturbiraju bez ejakulacije – izbacivanje sperme ).

3. Kada je ona preterana? - Ona je preterana kad ne mozete bez nje. Ona vam je potrebna da „funkcionišete“. Ovde govorim o zavisnosti od masturbacije (nekoliko puta na dan),najčešća misao koja prati masturbaciju kod onih koji je dozivljavaju negativno. U narodu popularan termin za te osobe je „drkadzije“. Čak se smatra da im je masturbacija promenila psihu, postali su asocijalni, razdražljivi, nesposobni za traženje partnera itd.

4. Koje su situacije kada ona nije poželjna, t.j. kada može da bude štetna? - Dok ste u vezi, ukoliko redovno koristite masturbaciju kao zamenu za seks sa partnerom. U tom slucaju, vaš partner neće biti oduševljen takvim stanjem stvari. Tada je obično nešto drugo u pitanju. Ili ste nezadovoljni sa partnerom, ili sa vezom, ili sa sobom ili sa seksom sa njom ( njim ).

5. Da li ona smanjuje ili povećava želju za seksom? - „Druženje“ sa samim sobom povečava želju, ako to radite sa uživanjem, ali u isto vreme može je smanjiti kad su muškarci u pitanju, jer oni imaju šuplji polni organi, pa je potrebno vremena da se napune. Znači, muškarci, što manje svršavate za vreme masturbacije veća će vam biti želja (ukoliko možete :)).

6. Ostavlja li masturbacija neke posledice, u smislu fiksacije za tu aktivnost ili težnje ka promiskuitetnosti? Do sada ne postoje istraživanja (ili ja nisam pročitao) koje govore da sam čin masturbacije dovodi do zavisnosti ili do enormne potražnje za seksom sa različitim partnerima.

7. Moze li ona doprineti stvaranju seksualnih disfunkcija? Moguće, ali ne direktno. Sigurno da ukoliko ste zavisni od „drkanja“ nećete biti u stanju da uspostavljate pravi odnos sa partnerom, ili ukoliko to radite na neprikladan način, ili na mestu gde nije dozvoljeno. Teza o kojoj često raspravljam sa doktorom Savom Bojovićem, je uticaj masturbacije na brzo svršavanje kod muškaraca. Naime, on veruje da je ona „kriva“ za to, jer muškarac ima jaču, hrapavu ruku, pa kad penis kasnije dodje u kontakt sa vaginom (gde je toplo i lepo), on ne može da izdrži. Moje shvatanje je drugačije. Verujem da način na koji muškarci masturbiraju, odlučuje kasnije o brzini ejakulacije sa partnerkom. Ukoliko oni dok su sami često prolongiraju orgazam (mislim na ejakulaciju), steći će sposobnost vremenom da odlažu orgazam i sa partnerkom. Znači, bitan je način, a ne sama radnja. Govoriću kasnije zašto masturbacija samo po sebi nikada nije kriva, već vaš odnos prema njoj.

8. Koji načini masturbiranja mogu da štete? - Svaki način koji dovodi do zadovoljstva je u redu. Medjutim, uobičajeni način samostimulacije (sa rukom na same genitalije) umnogome pomaže u kasnijem seksualnom životu sa partnerom, za razliku od nekih drugih poput trljanja prego gaća, o sam krevet i sl. Čak i u rešavanju odredjenih seksualnih problema potrebna je uobičajena samostimulacija kako bi se stvorila seksualna funkcionalnost.

9. Šta se dešava sa ljudima koji nikada ne masturbiraju (ili retko kada)? - U tom slučaju govorimo o nedostatku seksualne spoznaje (kao deo seksualne inteligencije), jer sama masturbacija pomaže da upoznate sebe, šta vam prija, odgovara, a šta vam se ne dopada.Te osobe uglavnom su neasertivne (nesamopouzdane ) na seksualnom planu, imaju manju želju za seksom, ne govore o tome, nerado učestvuju u njemu. Drugi ekstrem koji ima slične posledice u smislu udaljavanja od seksa je zavisnost od masturbacije.

10. Šta ako su osećanja vezana za masturbaciju negativna? - U tom slučaju potrebna vam je pomoć terapeuta koji će vam pomoći da razvijete pozitivni model seksa i oslobodite se odredjenih inhibicija. 

Ono o čemu ja najviše volim da diskutujem, je naše shvatanje masturbacije. Mnogi ljudi su zabrinuti, smatraju da ona moze da ima posledice, po njihov ili razvoj njihove dece. Zbog svega toga, potrebno je naglasiti da su odredjeni ljudi ti koji stvaraju zavisnički odnos, da oni nesvesno reaguju i funkcionišu, da oni ne umeju da uspostave lični balans, da ne uspevaju na druge alternativne načine da razreše sopstvene krize. Sama masturbacija nikada nije kriva.

Da li neko ko pije jednu času vina dnevno spada u kategoriji alkoholičara? Mozda, ali čak i ako kažemo da je taj čovek zasvisnik od vina, sigurno je da on neće osetiti nikakve posledice po njegovo fizičko i mentalno zdravje.

Nešto slično je i sa masturbacijom. Potrebe za seksualnim uživanjima su različita kod ljudi, ali ukoliko masturbacija nije jedini način na koji uživate u seksu, ne može vam škoditi. Verujem da mentalni disbalans koji postoji kod nekih ljudi dovodi da oni nesvesno funkcionišu u seksu, pa i kad je u pitanju masturbacija. Oni nisu u stanju da identifikuju odakle proizilazi ta velika želja za masturbacijom, već to rade mehanički, često bez nekog posebnog uživanja. To je onaj paradoks neurotičara, o kome sam govorio u tekstu o seksualnoj zavisnosti. Ekstremno samozadovoljenje spada u domen opsesivno-kompulzivne neuroze, gde se dešava sledeća paradoksalna situacija: vi ste napeti (zbog nekog uzroka) i želite da se rešite te napetosti. Kako vam je jednom „upalilo“ prilikom masturbacije da se osetite bolje, vi sada pokušavate da to ponovite. Masturbacija relaksira, ako se koristi umereno i sa uživanjem. Medjutim, uzrok vaše napetosti nije u seksualnom nezadovoljenju, već na nekom drugom mestu. Vi toga niste svesni (kao što ni alkoholičar,narkoman, kockar nije svestan), pa ponovo igrate istu igru. Radite stvari bez koji ne mozete da funkcionišete, ali i kad ih uradite, opet se osećate isto, čak i gore. Ali, neka sila, nagon u vama vas iznova i iznova tera da to radite. Nijedna aktivnost koja pruža uživanje ne stvara zavisnost (niti može da šteti), već su ljudi ti koji stvaraju zavisnički odnos sa odredjenom aktivnosću, jer ne znaju da se unutrašnja uznemirenost ne može razrešiti na taj način. Zato je takvim osobama potreban terapeut koji će im pomoći da osveste unutrašnje „demone“ u sebi, i trasirati put ka zdravijoj seksualnosti. 

Masturbacija je veoma zabavan način da provedete vreme sa samim sobom. Iako su osećanja vrednija i intenzivnija kada delite sa partnerom, ponekad se ne osećate „spremni“ da budete sa partnerom, jer morate da obraćate pažnju na njegova osećanja, želje, da se uskladjujete itd...

Kad masturbirate ne morate biti u najboljem izdanju, ne morate brinuti o tudjim afinitetima i ciljevima. Može doći trenutak kada nemate stalnog partnera, ili je on negde otputovao, zašto biste sebi uskraćivali to zadovoljstvo?!

Možda gore navedeno nekome zvuči sebično, ali čovek mora sebi pružiti uživanje, da sebe još dublje spozna, kako bi kasnije to iskustvo podelio sa partnerom i razvio zadovoljavajuću seksualnu priču.

Kao i uvek, stvar je u dozi. U malim količinama i otrov može koristiti, a kamoli masturbacija, koja

je besplatni "dar od boga“!

Strah od intimnosti

Strah od intimnosti

Medju gomilom strahova koji nas “prate” tokom zivota je i strah od intimnosti. Biti intiman sa nekom osobom znaci podeliti mnogo dobrih i losih misli, emocija, raspolozenja i stanja nase duse. Podeliti i dobro i zlo. Nije lako biti intiman, jer to zahteva razotkrivanje. Ne radi se o skidanju odece ( to je bar danas lak zadatak, za vecinu zena i muskaraca :)), vec o duhovnom “skidanju”. Da  bi dosli do prave intimnosti, treba  preci veliki put. Medjutim, mnogi od nas  danas, nisu spremni za to “putovanje”. Sta se to desilo sa nama i zasto bezimo od intimnosti? Zasto se plasimo da se duhovno razotkrijemo?

Svako od nas ima strah od intimnosti. Razlika je samo u stepenu. Kod nekoga je manji, pa ce ta osoba na primer osecati strah da kaze partneru nesto sto ga duboko muci, ili da bude velci u smislu da ne zeli da stupi u blizi kontakt sa nekim partnerom ( da se upozna, da izlazi, da se zabavlja, ljubi itd… ).Ovo mogu da budu dva kraja na jednoj lestvici, a izmedju njih mnogo suptilnih varijacija. Strah od intimnosti je duboko ukorenjen u svima nama. Kao da se bojimo da nas “onaj” drugi ne povredi, pa smo na nekom odstojanju, distanci, ili bezimo glavom bez obzira. Nas strah lezi u nasem neprihvatanju samog sebe. Verujemo da nam nesto nedostaje, da nismo onakvi kakvi bi trebali da budemo. Zelimo da budemo drugaciji, kao drugi ljudi, ali nazalost i oni drugi zele to isto, da budu kao mi. Ispada da niko  sebe ne  prihvata . U najvecem broju slucajeva je  tako. Gotovo svi su rasli u porodici gde su osnovna nacela poverenja razdrmana ili totalno unistena. U najgorem slucaju imacemo osobu koja se brani od intimnosti, time sto izbegava partnerske relacije,boji se da se priblizi drugoj osobi, a u najboljem slucaju osoba ulazi u blizi kontakt s drugom osobom, odrzava veze, ali nikada se do kraja ne prepusti u tim susretima. Maska u funkciji zastite je stalno prisutna. Te osobe se stalno brane, a cesto i ne znajuci od cega i zbog cega… Medjutim, kao da je opasnost  stalno prisutna…

Oni drugi, koji nemaju ovaj strah gotovo da ne postoje. To su ljudi koji su spoznali sebe, prihvatili sebe, i ne boje se da to podele sa partnerom ( pa i sa celim svetom ako treba ). To su prosvetljeni ljudi, visoke svesnosti, dubokog razumevanja soptvene duse, koji su ocistili sebe od mnogih uslovljenih nacina razmisljanja i uspeli da izgrade novu sliku o sebi, nezavisna od drugih zelja, ocekivanja, shvatanja.

Na putu razvoja, svako od nas se povremeno razocara. Na putu ljubavi, svako je nekada bio odbacen. U seksu, svako se ponekada osecao manje sposobnim. Svako od nas ima odredjenu dozu povredjenosti, potisnute agresije, besa, mrznje, prema osobama koje su nas nekada povredile. Da li su to bili roditelji, prijatelji, ljubavnici, sada nije bitno. Ta osecanja su duboko potisnuta u nama, a da mi nismo svesni zasto se tako ponasamo, zasto se plasimo blizeg “upoznavanja”. Ta osecanja postoje, i oni nas uslovljavaju da donosimo pogresne korake, odluke koje nam nisu korisne, vec  stetne. Uprkos tome, mi se drzimo sopstvenog  stila, jer verujemo da nemamo izbora. Toliko smo puni “svega”, da nam preostaje da bacimo “atomsku bombu” na ceo svet, da bi se spasili. Paradoks je u tome, sto nas ni to ne moze spasiti.

Sva ta negativna osecanja bila su u proslosti, ona vise nisu tu, ali ih mi zahvaljujuci nasem razmisljanju, ponovo aktiviramo. Dacu vam jedan primer: Sredovecan muskarac koji se dva puta razveo i sada muva klinke  je pravi pokazatelj straha od intimnosti. Zbog nezadovoljavajucih brakova, stvorio je utisak da se sa zenama ne moze stvoriti dobar odnos, i da je najlakse seksati se. I to ne sa bilo kojom zenom, vec sa devojkom 20 pa i vise godina mladja od njega, kako bi “nahranio” svoj ego. Nije problem sto se seksa, niti sto je ona mladja od njega ( iako po prirodu stvari, tesko mogu da se uklope ) , vec zbog njegovog bega od intimnosti, a na taj nacin i od ljubavi. On upravo bezi od samog sebe. Zeli da bude veci u sopstvenim i tudjim ocima, njemu imponuje sto je nasao mladu devojku, veruje da jos nija za “bacanje”. Ne ulazeci u motive zbog kojih je ta devojka s njim, postaje jasno da on “zivi” od svog ega. Stvorio je laznu sliku o sebi pa zeli da je odrzi. Sto vam je ego veci, vise ste se udaljili od samog sebe. Ego je laz, za koji vi mislite da je vasa istina. Vas ego je stvorilo drustvo, to je maska koju vi koristite, i to ne jednu vec vise njih, kako bi vas ljudi vise cenili, prihvatili itd. Na taj nacin ste slagali samog sebe, i zivite lazni zivot. Pod okriljem vaseg zadovoljstva, krije se duboko nezadovoljstvo. Vi vapite za ljubavlju I  pravom intimnoscu, ali nikada niste postali svesni u cemu je problem. Zato, lakse vam je da se zadovoljite malim stvarima ( kao seks sa nekom klinkom ) i da mislite da je to u redu. Nazalost, ni najbolji seks vam ne moze pomoci da se osecate bolje.Uvek cete imati osecanje da vam nesto nedostaje. To osecanje prozilazi iz nedostatka ljubavi i intimnosti. Ali, ponavljam, vi toga niste svesni. Vi jos uvek spavate…

Da se bude u pravoj ljubavi, to uvek podrazumeva pravu intimnost. Prava intimnost je kada i jedan i drugi partner dele ono sto im lezi na srcu, a nijedan ni drugi se ne osecaju lose u vezi toga. I jedan i drugi osecaju slobodu da izraze sebe, a takodje su spremni da razumeju onog drugog. Mozda u pratnerskim relacijama, je potrebno nesto I sakriti, ali da li se moze doci do prave intimnosti ako postoji diplomatija, licemerstvo i laz?! Ne, pre mislim da je potrebno da naucimo da prihvatamo stvari kod onog drugog ( ali prvo kod sebe ), bez obzira o cemu se radi, da bi bili kadri da vremenom dodjemo do istinske intimnosti. U suprotnom, hvalicemo se kako volimo jedne druge, kako smo se “upoznali”, a iza toga ostace mnogo nedorecenosti I nejasnoca. Znam, tesko je biti otvoren, moguce je da nas druga strana odbaci, ali imamo li drugu mogucnost?

Za sve one koji su spremni da vole na pravi nacin, potrebno je raditi na smanjenje straha od intimnosti, a ne na njegovom povecanju. Ono sto danas vidim, je upravo nejasna i nesustinska komunikacija  povrsnog  tipa, koja stvara iluziju bliskosti, ali je upravo pokazatelj nase duboke nesigurnosti, lose komunikacije sa samim sobom i partnerom, koja nas udaljava od prave bliskosti. Da bi stvari bile drugacije, moramo “ziveti” od onoga sto je u nama, a ne od laznih ideala I gomile predrasuda koje su postavili drugi. Kad jednom prihvatimo sebe bez uslovljavanja, onda cemo moci da se lakse razotkrijemo pred partnerom i trasiramo  put do prave intimnosti… Svaki razvoj zahteva strpljenje zbog kriza koje se javljaju, ali upravo nam to strpljenje nedostaje.

Nestrpljive osobe ne umeju da cekaju, zele sve sada i odma. Nisu ni one same krive, ceo zapadni svet tako funkcionise, zato je tesko odupreti se. Tesko je zbog saznanja da imamo samo jedan zivot, pa pokusavamo da sve uhvatimo sada i odmah. Problem je upravo u strahu da ce nam proci zivot, a mnogo toga nismo probali. Ali, zapamtite, kvantitet retko kada odrazava kvalitet. Mozete pojesti mnogo, mozete popiti puno, imati puno orgazama, ali to ne znaci da ste vise uzivali. 

Mozda bi to najbolje opisao na jednom primeru: Kad sam jednom izasao sa jednim prijateljem, bili smo u nekom kaficu. Bila je fina muzika, raspolozena raja, ali moj prijatelj je posle 20 minuta  rekao da idemo na drugo mesto, jer navodno tu nema mnogo ( lepih ) devojaka. Posto je bio prilicno napadan, poslusao sam ga, pa smo otisli u neki klub… Tamo su bile neke “poznate” face, ali zbog razlicite vrste muzike ( koja njemu nije bila bas najprijatnija ) pozeleo je da odemo do kluba pored ovog u kom smo bili. Opet sam ga poslusao, pa smo  otisli da vidimo kakav je “zivot” na tom mestu… Ubrzo, posle 15-tak minuta, bilo mu je i tamo dosadno, pa je predlozio novi klub gde ima vise zabave…Samo sam se pitao kad ce da se umori i da stane… Otisli smo i u taj lokal, ali ni tamo nismo previse ostali…Mozda nekih pola sata, kad mi je rekao: Ajde idemo… Pitao sam ga gde cemo, jer smo maltene svuda bili,a on mi uzvratio da je umoran i da zeli da idemo kuci…

Ja sam bio raspolozen te veceri, meni je svako mesto bilo prijatno na svoj nacin, ali mom prijatelju nije.. Hteo je da dobije vise, da ode negde gde bi mogao da “dobije” vise provoda, zabave I sl., ali glavno pitanje je: Koliko je njemu bilo do provoda, I sta je on ustvari zeleo?!

Nemojte da igrate tu glupu igru, da stalno menjate nesto u spoljnoj sredini, da stalno odlazite na druga mesta, da menjate boju kose, frizuru, partnera I sl… Na pocetku ce vam biti interesantno, ali vam to nece pomoci. Nikada necete stici do intimnosti.. Za sve je potrebno vreme, a vama se zuri.. Paradoks je u tome sto nikada necete   stici na to rajsko mesto, nikada necete naci partnera koji vas ispunjuje.

I vi cete kao i moj prijatelj da zelite vise, negde tamo daleko. Puni ste nepoverenja u sebe i druge, pa imate preveliku zelju da nadjete osobu koja je dostojna vase paznje i ljubavi. Za divno cudo, nikada ne dodjete do te osobe. Nije problem sto takve osobe ne postoje, vec je problem u vama. Sto ne uspevate da uvidite sustinu,jer se bojite da cete mozda opet biti povredjeni. Taj strah vas udaljava od bliskosti. On vam ne dozvoljava da preduzmete rizik, rizik da cete mozda opet biti odbaceni ili ostavljeni.

Ali zivot uvek podrazumeva rizik, pa tako i sama ljubav. Braniti se od intimnosti, znaci izbegavati ljubav i zivot.  

Da bi postali intimni sa nekom osobom, potrebno je da budete pametni, da cekate. Da date i sebi i partneru sansu za rast i razvoj. Samo tako cete biti blizu onoga sto potajno zelite. Covek mora da nauci da ceka, da osluskuje sebe i partnera. Da krene sa poverenjem u sebe, da veruje da ce stvari ici dobrim tokom, bez lazne idealizacije, sa mirnocom u sebi, bez neke posebne euforije. Samo tako mu svest moze biti cistija, kako ne bi pogresno protumacio i sebe i partnera u ljubavnim odnosima.

Za pocetak je dovoljno da ne budete smetnja onom drugom. Time ste mnogo ucinili za vas, vaseg partnera i vasu vezu. Bilo bi dobro da vise  rizikujemo i razotkrijemo sebe, jer je to jedini put  ka ljubavi.

Psihoseksualna terapija

Psihoseksualna terapija

Ne bih želeo da sam mnogo drugačiji od onog što jesam. Možda bih želeo da sam malo više kolerik i da se to prenese u seksualni čin tako da budem žustriji, da osećam veći nagon, strast, mada to možda i jesam unekoliko da nije ovog problema, ne znam. U nekim razmišljanjima bih voleo da sam i malo sebičniji, da mi je više stalo do mog zadovoljstva, da budem – mogu slobodno reći malo grublji prilikom odnosa. – Muškarac, 28 

Ja sam ta koja se oseća nemoćno. Osećam da sam neprivlačna i nepoželjna, jer ne mogu da uzbudim muškarca koga volim. Ako se sve to uskoro ne sredi, ja ću biti ta koja će morati da uzima lekove...možda Prozak. – Žena, 52 

Osećam se kao nov čovek, bolje nego što sam se godinama osećao, to što sam ponovo kadar da seksualno funkcionišem omogućilo mi je nov pogled na život, a i brak mi je postao sto puta bolji.- Muškarac, 46

U eri savremenog života, seks ne bi trebao da bude problem. Brzi napredak prirodnih i tehnoloških disciplina su nam omogućili bolji život u svim našim segmentima funkcionisanja. Zašto bi seks bio izuzetak?

Seksualna revolucija koja se dogodila 60-tih godina u Americi i imala za cilj seksualno oslobođenje, nije dala očekivane rezultate. Pa, iako su se ljudi u prvi mah osetili lakše, što su konačno mogli da malo više progovore o seksu, zadnja istraživanja u domenu seksualnosti pokazuju nam pesimističke prognoze, da stvari nisu onakve kakvi smo želele da budu.

Jedno od poslednjih velikih reprezentativnih istraživanja u domenu seksualnosti u Americi, koje je sproveo Edvard Lauman ( 1999 ) sa saradnicima potvrđuje da je 31% muškaraca i 43% žena uzrasta između 18. I 59. godina, koji su seksualno aktivni, imalo neki od oblika seksualnih smetnji u proteklih  12 meseci. Jedno manje istraživanje sličnog tipa u susednoj Hrvatskoj 2003., dalo je slične rezultate. Danas se gotovo svi psihijatri, psiholozi-psihoterapeuti slažu da su seksualne disfunkcije najrasprostranjeniji oblici psihičkih poremećaja uopšte i da obuhvataju veliki deo populacije oba pola starosti između  17. i 70. godina.

Umesto prave intimnosti u krevetu i van njega, kao način da intenziviramo i ojačamo naša ljubavna osećanja, razvili smo kvazi-seksualnost, u kojoj razgovor o samoj vezi i kvalitetnom seksu dolazi na zadnje mesto, a fokus pažnje nam je usmeren ka pornografiji, seksi igračkama i promeni partnera. Postavlja se logično pitanje: Ima li leka za “fast-food“ seksualnost?

I dok se jedni grčevito bore sa samim sobom i partnerom u pronalaženju pravog rešenja, često održavajući status quo situaciju, drugi preuzimaju instant korake, gutajući “magične“ pilule koje nudi farmaceutsko tržište maštajući da će postati  “bolji“ ljubavnici. Naravno, postoje i oni treći (ruku na srce, njihov broj je veoma mali), koji mnogo trezvenije postupaju, koji su svesni da im je potrebna psihoterapijska pomoć i podrška, kroz koju će promeniti sopstvene seksualne živote.

Šta je psihoseksualna terapija? 

Psihoseksualna terapija je relativno novi integrativni oblik psihoterapije specijalno koncipiran za lečenje disfunkcionalnog seksualnog ponašanja uslovljenog psihološkim razlozima. To je originalno delo Helen Singer Kaplan, američkog psihijatra, koja se pojavljuje  70-tih godina prošlog veka u vremenu posle Mastersa i Džonsonove (bračni drugovi, lekar i psiholog, koji su istraživali seksualno ponašanje i zapravo stvorili seksualnu terapiju) i Kinsey-ja (biolog i seksolog, koji je svojim istraživanjima dao veliki doprinos svetskoj seksologiji). Ona je uočila da tadašnja psihoanalitička terapija, bračna i porodična, kognitivno- bihejvioralna, pa čak i seksualna terapija, ne daju rezultate kad se primenjuju izolovano. Stoga, je koncipirala novi psihoterapijski metod koji objedinjuje efikasne postulate svih modaliteta i nazvala ga psihoseksualna terapija.

Psihoanalitička psihoterapija – pokušava da promeni seksualno disfunkcionalno ponašanje razrešavanjem intrapsihičkih konflikata i sticanjem uvida (da se nesvesni procesi seksualnog funkcionisanja “osveste“).

Partnersko-bračna psihoterapija – smatra da je seksualna disfunkcionalnost posledica loše i nekvalitetne komunikacije između partnera, pa se najviše radi na njihovom interpersonalnom odnosu.

Seksualna terapija – brzo i uspešno otklanjanje simptoma seksualnih smetnji. Nijedan partner nije pacijent, već oba partnera moraju da promene međusobni odnos i putem seksualnih vežbi razviju seksualno funkcionalnije ponašanje.

Kognitivno-bihejvioralna terapija – seksualno disfunkcionalno ponašanje je rezultat pogrešno naučenog ili neprilagođenog seksualnog ponašanja, pa se radi na modifikaciji kognitivnih distorzija (iskrivljenih uverenja) i zadaju se fizičke vežbe izlaganja (kao modalitet sistematske desenzitizacije).

Polje primene - kome je potrebna psihoseksualna terapija ?

Zbog fleksibilnosti i mogućnosti kombinovanja različitih pristupa, u zavisnosti od potreba klijenata, psihoseksualna terapija se koristi kod svih oblika seksualnih disfunkcija, kada su seksualne smetnje udružene sa neurotskim poremećajima, poremećajima ličnosti ili psihosomatskim stanjima.

Takođe, veoma je značajna u tretiranju sekualno devijantnog ponašanja (parafilija - fetišizam, egzibicionizam, voajerizam itd...) , kao i u poremećajima seksualnog identiteta (transvestizam, transeksualizam...)

Ne primenjuje se kod organski uslovljenih seksualnih smetnji, kod osoba koje ne shvataju da je priroda njihovih smetnji povezana sa psihološkim uzrocima, kod osoba koje ispoljavaju psihotične poremećaje ili tešku depresiju, kada je primarno lečiti bolest, a ne seksualnu disfunkcionalnost.

Tipovi

Postoje nekoliko tipova seksualnih disfunkcija. Sve one se javljaju u određenoj fazi seksualnog odgovora: seksualna želja, uzbuđenje i orgazam. Na globalnom nivou, najčešći problem kod muškaraca i žena predstavlja smanjena seksualna želja, u fazi uzbuđenja to je erektilna disfunkcija (čest oblik kod muškaraca), i orgazmička disfunkcija (nemogućnost postizanja orgazma), kao i prevremena ejakulacija  (najčesći oblik muške seksualne disfunckije) u fazi orgazma.

Ostali tipovi seksualne disfunkcije su: vaginizam (zbog vaginalnog grča ne postoji mogućnost penetracije), dispareunija (bolni odnos) kod žena, seksualne fobije... 

Slika o problematičnosti seksualnog života se može proširiti ako uključimo druge nespecifične sindrome i poremećaje: “Problemi sa slikom tela“, “Prevremeni orgazam kod žena“, “Bol pri masturbaciji“, “Orgazmička anhedonija“, “Seksualna adikcija“, “Neiskorišćena seksualna veza ili brak“, parafilije i poremećaji seksualnog identiteta itd...

Iako se svi seksualni problemi mogu pojaviti u svim starosnim dobima, ipak prema učestalosti javljanja možemo za određenu starosnu dob izdvojiti pojedine probleme. Za muškarce 25-40 godina to je prerana ejakulacija, 35-70 erektilna disfunkcija, a 50-70 godina inhibirana ejakulacija. Kod žena je u mlađoj starosnoj grupi, 20-40 godina, čest problem anorgazmije, nešto kasnije, 30-45 godina, javlja se vaginizam, a u razdoblju 45-60 godina i zbog hormonalnih promena, najveću nelagodnost ženama predstavlja vaginalna suvoća. Treba napomenuti da se svi, bez obzira na starosnu grupu i pol, bore sa nedostatkom seksualne želje.

Zbog čega patimo u seksu?

Uzroci mogu biti organski, psihogeni ili kombinovani. Organski najčešće uključuju neku fizičku akutnu ili hroničnu bolest, u neurološkoj, hormonalnoj, vaskularnoj ili uro-genitalnoj sferi. Korišćenje određenih sintetskih lekova i preparata, poput antidepresiva, antipsihotika ili protiv visokog pritiska, zatim alkohol, droga itd., mogu negativno uticati na seksualni život. 

U psihogene uzroke najčešće spadaju: stres (na poslu ili kod kuće), umor, depresija, generalizovana anksioznost, anksioznost prilikom nastupa, prethodne traume (na primer, seksualno silovanje), nisko samovrednovanje, različite emocionalne blokade, loš partnerski odnos, nedostatak ljubavi u vezi, neprijateljski stav prema partneru, nedostatak fizičke privlačnosti, loša seksualna socijalizacija, religiozno vaspitanje, nerealnih očekivanja, odsustvo pravih uslova, nedostatak uzbuđenja i sl.

Pogrešan pristup seksualnom funkcionisanju (problem kome se nedovoljno posvećuje pažnja)

Medikalizacija seksualnog života pod uticajem biološke psihijatrije i farmaceutskih centara je dovela do stava da su uzroci seksualnih disfunkcija organske prirode. Ako su u prošlom veku, zahvaljujući Frojdovoj psihoanalizi, za neuspehe na seksualnom planu najčešće bili “krivi“ naš i partnerov mozak, t.j. psihički status osobe, sada, to više nije tako. Sada se pažnja daje organskom funkcionisanju, a takav pristup se najčešće sreće i u terapiji. Traže se lekovi koji će da promene seksualno funkcionisanje osobe, kao i različita “mehanička“ rešenja, putem implanta i vakuum preparata. Problem u ovakvom pogledu na seksualnu stvarnost novog doba (koja je stimulisana putem Vijagre, Levitre - lekova za bolju erekciju i sl.) je što se zaboravlja na uticaj sociokulturnih i psiholoških činilaca u psihoseksualnom razvoju jedne osobe, na celovitost. Zaboravlja se da čovek nije mašina i da mozak jedne osobe aktivno učestvuje u svakodnevnom procesuiranju svih životnih i seksualnih nadražaja. Možda bi bilo preterano reći da je sve u mozgu kad je u pitanju seks, ali ako nije sve, onda je daleko ispred onoga što dolazi na drugo mesto.

Bitno je napomenuti da su seksualne disfunkcije u 95% slučajeva kod mlade populacije psihičkog porekla, dok kod starijih ljudi zbog hroničnih bolesti udeo psiholoških činilaca nije tako velik, pa se tretman malo modifikuje i pored psihološke pomoći (suportivna terapija) daju se određeni preparati i aparati za poboljšanje seksualne funkcionalnosti. 

Jedan moj mladi pacijent koji je imao par godina problem sa erekcijom, pokušao je da nađe sva moguća rešenja, od Cijalisa, preko vakuum preparata, različitih biljnih lekova, do izvesne psihološke pomoći. Jedino što nije “konzumirao“ bila je psihoseksualna terapija. Naravno, hteo je i to da pokuša, na njegovu sreću postigli smo rezultat, i pored toga što je terapeutski proces trajao duže, kao što smo i pretpostavljali, zbog trajanja njegovog problema (tri godine) i specifične seksualne istorije, kao i prilično narušenog mentalnog statusa njegove partnerke. Ali na kraju je izjavio: Ova terapija mi je mnogo pomogla ne samo na planu seksa, već i u svim drugim oblastima života, na poslu nikada nisam bio bolji.

Mogućnosti psihoseksualne terapije (na putu ka boljem seksu)

Dosta mi je loše ljubavi. Treba mi nešto na šta mogu da budem ponosan. – Erik Klepton

Seks bi trebao da bude jednostavan, on i jeste jednostavan za jednostavna stvorenja sa ograničenim ciljevima. Naši rođaci, primati, su pravi primer za to. Kod njih je seks u službi reprodukcije. Međutim, mi smo to odavno prevazišli, pa nam seks služi da zadovoljimo sebe i partnera, da postanemo bliži, da potvrdimo osećanja muškosti ili ženskosti, da stvorimo osećanje uzbuđenja ili strasti, da se  dublje povežemo sa partnerom, da imamo mistična iskustva... Otuda i različita imena: Nagonski, zamenski, relacijski seks itd... 

Sa aspekta seksualne inteligencije, treba stremiti ka relacijskom seksu, kao pokazateljem prave intimnosti. Tada, niti nam partner služi kao objekat, niti nam je potreban seks kako bi se osećali bolje zbog nečega što nam nedostaje u životu, već je on izraz duboke potrebe partnera da dele ljubavna osećanja I da se na taj način  još više povezuju.

Ciljevi u psihoseksualnoj terapiji

Psihoseksualna terapija, kad se uspostavi dobar radni savez sa pacijentom ili parom, ima za cilj da oslobodi pacijenta od pogrešnih uverenja, različitih mitova i predrasuda (da mora biti stalno uspešan u seksu, da uživanje u seksu zavisi od krutog penisa, da žena mora da doživi orgazam, da je seks isto što i snošaj, da je dobar seks onaj koji je spontan, bez planiranja i pričanja i sl.), da se poveća verbalna i neverbalna komunikacija između partnera, da se uzajamno pruži i primi zadovoljstvo, da se smanji nivo anksioznosti koji konstantno prati seksualnu situaciju.... Ona pomaže ljudima da razviju nove i alternativne seksualne obrasce, koje će im omogoćiti da budu zadovoljniji na seksualnom planu.

Tehnike i metode koje se koriste u psihoseksualnoj terapiji

Da bi se postigli ciljevi, veoma je bitno postavljanje dijagnoze. Kao što govori Marty Klein, psiholog i seksolog, značenje neopuzdane erekcije je sigurno sasvim drugačije ako je muškarac alkoholičar, mrzi svoju ženu ili se pak nalazi u ranom stadijumu šećerne bolesti. Ova tri slučaja nikako ne bismo smeli lečiti na isti način. Pre odluke o najboljoj metodi lečenja u određenoj situaciji potrebno je doznati informacije od oba partnera (putem funkcionalne analize ponašanja i seksualne istorije para). Nakon toga, radi se na identifikaciji negativnih misli, njihovoj promeni, razvijanju pozitivnog stava prema sebi i svojoj seksualnosti. Za to vreme prisutna je permanentna seksualna edukacija, koja traje tokom čitave terapije, koja dodatno pomaže u prihvatanju sebe i partnera, radi se na razvijanju pravog seksualnog Ja, na asertivnoj komunikaciji u seksualnoj sferi i van seksa (ukoliko odnos ne funkcioniše). Pored toga, koriste se i različite tehnike  relaksacije (na pr. modifikovani autogeni trening sa progresivnom relaksacijom), kako i određene meditacije i emocionalne tehnike opuštanja.

Da bi bila još korisnija, a efekti terapeutskog procesa brži i značajniji, psihoseksualna terapija uključuje (a to je njeno posebno obeležje) i posebne fizičke vežbe u domenu seksualnosti, kao što su specifične vežbe masturbiranja koje osoba radi sama, a kad dostigne određeni nivo seksualne spoznaje (prave introspekcije), uključuje se i partner (ukoliko je dostupan). Vežbe se obavljaju minimum 2-3 puta nedeljno (ispod tog broja rezultati su neizvesni). Sve te vežbe pomažu pacijentima-klijentima da razviju i poboljšaju čulni fokus, da integrišu nova saznanja na planu intimnosti, da se direktno suoče sa svojim strahovima, da bi kasnije zadovoljavajući seksualni odnos bio moguć. Od samog starta zabranjuje se partnerima da samoinicijativno pokušavaju da ostvare odnos, već se radi u oblastima emocionalne i socijalne inteligencije, da bi se formirala dobra osnova i pojačala povezanost između partnera i proširile mogućnosti u seksu, kao nužan preduslov za obavljanje zajedničkih  zadataka.

Psihoseksualna terapija, za razliku od drugih terapeutskih modaliteta ne traje previše dugo (10-15 seansi u proseku), u zavisnosti od godina starosti, trajanja problema, lične motivacije, želje za aktivnom participacijom oba partnera, drugih psihopatoloških stanja ili tipa seksualne disfunkcije.

Ukoliko se  radi, recimo, o erektilnoj disfunkciji primarnog tipa (gde nikad nije uspostavljen odnos), terapija obično traje mnogo duže sa nejasnom prognozom, za razliku od erektilne disfunkcije sekundarnog tipa (gde pacijent trenutno ne funkcioniše, a ranije jeste) ili situacionog tipa (gde uspostavlja odnos sa ljubavnicom, ali ne sa ženom, ili obrnuto), i gde obično nije potrebno više od desetak seansi, sa veoma optimističkom prognozom.

Zašto psihoseksualna terapija?

Osećam se kao nov čovek, bolje nego što sam se godinama osećao, to što sam ponovo kadar da seksualno funkcionišem omogućilo mi je nov pogled na život, a i brak mi je postao sto puta bolji.- Muškarac, 46

Ukoliko partneri nakon 2-3  meseca ne uspeju sopstvenim kapacitetima da razreše sve svoje partnerske dileme i probleme u seksualnom životu, bitno je da znaju da rešenja postoje, bilo ona medicinska ili psihološka (ponekad i kombinovan pristup). Bez obzira na to koliko su bili loši seksualni odnosi u prošlosti, ili ih uopšte nemali, partneri i samci uvek imaju izbora. Sada više ne mora da to bude tako. Mogu zauzeti proaktivnu ulogu u menjanju sopstvenih života. Zbog tabua koji postoje na području seksualnosti, mnogi od nas su se pomirili sa lošim seksom. Ali, to nije nešto sto možete da potisnete, što možete da zaboravite. Jer svaka vaša ćelija je seksualna. Došli smo na ovaj svet zahvaljujući seksu i to je nemoguće negirati. Pre ili kasnije, problem će se javiti. Nije potrebno bežati i distancirati se od seksa, zaboraviti na seks. To nije rešenje. Takođe, ni forsiranje da se problem reši  (čest način koji biraju muškarci) putem farmaceutskih preparata ne daje rezultate.

Psihoseksualna terapija nudi drugačiji pristup. Ona posmatra čoveka kao celovito biće, pokušava da razume specifičnu dinamiku svakog para, da eliminiše negativne stavove o seksualnosti, da razvije novi model seksa, da otvori nove karte. Karte koje će biti podeljene u korist partnera, u prilog njihovom zadovoljstvu.

Ova integrativna psihoterapija podrazumeva strpljenje, ali ne mora da bude duga i dosadna, već često i veoma zabavna: „Ruka će mi se osušiti od ovog ručnog rada“, našalio se jedan muškarac, kako bi učinio ceo program zabavnijim. Ponekad je potrebno samo par seansi, a ponekad i nekoliko meseci da bi rezultati bili vidljivi. Ali zar vaša veza i vaš seksualni život nisu vredni takvog ulaganja?!