Mladi ljudi i seks
Ima li načina da mladi ljudi mirnije zaplivaju u seksualne vode? Zašto je seks postao ekskluzivan na pogrešan način? Kako da bude manje straha u međusobnim susretima? Da li je seks sam po sebi cilj ili tu ima još nešto?
Savremen mlad čovek se traži, njegov unutrašnji status je nemir, njegovo kretanje je usmereno u različitim pravcima, a celokupna pažnja i funkcionalnost podeljeni. Pitanja tipa: Ko sam, gde sam, kuda idem, na koji način bih želeo da se razvijam kao ljudsko biće, nemo se postavljaju u sebi ili se uopšte ne postavljaju. Sve se to dodatno komplikuje u ljubavi i seksu.
Ako za kretanje kroz akademski život društvo daje smernice kroz sistem školovanja, čime olakšava mladom čoveku da prihvati obaveze i postane društveno koristan i zreo za rad, u slučaju partnerskog življenja, ljubavi i seksa, takvih smernica nema.
Da li je čoveku potrebno da ga neko uči kako da voli i vodi ljubav ili je to svima nama dato u genima?
Supruga jednog mog klijenta, koji se kroz čitav život mučio erektilnom disfunkcijom, pa se i razveo sa prvom ženom zbog “loše“ seksualnosti, jednom prilikom mi je rekla: To kakav si u seksu se ne može naučiti. Postoje osobe kao mi (misleći na sebe i njoj slične) koje su strastvene, više ih to zanima i lakše se kreću kroz seksualno odrastanje. Ovi drugi su maltene osuđeni na propast, nemaju u sebi tu unutrašnju hemiju, ne pokazuju pravu inicijativu i ne mogu da reše seksualni problem ako ga imaju (a imaće ga s obzirom na predispoziciju).
Ovakva gruba podela na ekstreme nije netipična za ljude, pogotovo ako se sa svojim partnerima dugo muče da stvore zadovoljavajući seksualni život. Ipak, uprkos njenom rigidnom posmatranju ljudskog kretanja i razvoja, u kom je bio enormno smanjen značaj učenja u ljudskom seksualnom sazrevanju, nije mogla da bude totalno isključiva i da potvrdi da to praktično znači da njen partner nema uopšte strasti: ,,A ne”, rekla mi je, ”on ume da bude strastven,zna on da me ”juri“ po kući, ali sve je to meni smešno, infantilno.”
Ona je,za razliku od njega, imala strastven i “ispunjen“ seksualni život u prošlosti, pa sada ta ista prošlost biva opterećujuća za nju. Njen zahtev da on bude pravi, normalan muškarac, koji se spontano ponaša u seksu i dovodi je do orgazma, pokazao se kao prevelik zalogaj za njega, što je razumljivo, pa ispada da ga je ona svojim pritužbama više udaljila od sebe i od rešenja problema, iako joj to nije bio cilj.
Uprkos mojim sugestijama da takva postavka stvari ume da bude nedelotvorna,ona nije mogla da prihvati drugačiji ugao gledanja, jer i u “Seks i grad-u“ je neka od glumica izjavila:“Kakav je to seks bez orgazma?!” Ponudio sam joj malo istočnjačku perspektivu: da seks može biti lep, zabavan i uzbudljiv, čak i kada se ne juri ka cilju ili se isti ne postigne, ali je ona verovala da smo mi materijalistički određeni i da smo u krvi “zapadnjaci“, pa je ostala donekle vezana za svoju predstavu: “Stvari se u seksu ne mogu promeniti na bolje.” Ipak, osmehnula se kad sam je podsetio na divne trenutke u seksu, koje je imala sa istim suprugom, van ove njihove svakodnevnice.
Radeći sa ljudima koji imaju seksualne i ljubavne probleme, shvatio sam da su seks i ljubav u svima nama, da su mnogi zbog neadekvatnog odrastanja postali nesigurni, uplašeni, izbegavajući u intimnim susretima, poput tinejdžera koji prvi put žele da vode ljubav. Želja je tu, ali je i strah veliki. Kakav/va ću biti, šta ako nisam dovoljno privlačan/na, šta ako kaže da mi je penis mali ili da moje grudi nisu dovoljno lepe, da li ću umeti da se snađem sa kondomom, šta ako mi padne erekcija ili ako ne budem mogla da ga zadovoljim kako treba itd.
Sve ove i još milion drugih misli okreću se u glavama mladih ljudi i ne tiču se samo seksa već i samog susreta: Da li ću imati tema za razgovor, šta ako kažem nešto glupo, da li sam dovoljno zabavan da je nasmejem, kako da znam kada treba da se poljubimo, da li treba da pričamo o ljubavi i seksu u prošlosti ili kada je pravi trenutak za to?- Više o svemu ovome u tekstu: "Kako se udvarati devojci" - http://fidanovski.blogspot.rs/2015/12/kako-se-udvarati-devojci-uvod-zene-su.html
Sve ove misli, predstave i fantazije dovode do podeljenosti u samom čoveku. On je tu, takav kakav jeste, a trebalo bi biti neko, nešto. To ume da pokrene čoveka ka usavršavanju, ali često i da ga dodatno uznemiri i optereti. Problem nije u napetosti, već u iskrivljenoj percepciji stvarnosti. Napetost je potrebna mladom čoveku, ona postoji u parnerskoj dinamici, ali u kojim trenucima ona postane nepodnošljiva, totalno neprihvatljiva za nas?
Onda kada imamo model seksa iz fantazije, koji je nerazuman, neljudski i šteti svakom od nas. Ako u vašim glavama postoje ideje kako bi seks trebalo da izgleda, priučene putem medija, pornografijei raznih sapunica, a vi ste trenutno singl i bez potencijalnog partnera, osetićete se inferiorno, usamljeno i bespomoćno. To može da vas motiviše, da poradite na sebi, založite se za neku promenu (što bi bilo razvojno), a može i još više da uništi vaše samopouzdanje, da vas blokira i sabotira (kao u slučaju mojih klijenata).
Potrebno je da pogledate svoj život, kretanje, budete iskreni sa sobom i priznate svoje slabosti. Ako ste imali malo ljubavi iIi seksa ili ih niste imali uopšte, a prošla je srednja škola i fakultet, umesno bi bilo da se zapitate: Šta se dešava sa mnom, zašto nisam ostvario svoje ljubavne i seksualne potencijale? Imao sam želju i još uvek je negde imam, ali bojim li se ja susreta više nego što bi trebalo? Da li mogu ovo da izguram sam ili je pametnije potražiti pomoć stručnjaka? Vredi li ovako živeti do kraja života? Dokle da lažem sebe da su pornografija, fetiši, cyber seks moja stvarna potreba? Nisam li ja pobrkao lončiće, zamenio teze, ubedio sebe da ne mogu drugačije, da je ovo meni u redu, da budem sam, bez partnera, ili sa više njih, ili sa mojom zavisnošću od pornografije, masturbacije, anonimnog seksa, flerta, egzibicionizma i svega ostalog što se danas prikazuje kao legitiman izbor?
Ovakva pitanja mlada osoba retko postavlja sebi, roditelji nemaju vremena za ove “teške” teme, smatraju da će vremenom sve samo od sebe da se reši, ali, budimo iskreni, kada je čoveku došla sreća ako se on nije otvorio ka njoj? Upravo zbog toga, da bi se ljudi otvorili, sazreli i prepoznali svoje prave mogućnosti, potreban im je razgovor, u krugu porodice, sa prijateljima, rođacima, sa ljudima od poverenja. Ipak, mnogi danas nemaju takvo okruženje,ljude koji imaju vremena za njih, mnogi su prepušteni sami sebi, pa im je potrebno zdravo usmerenje, koje uključuje neki ljubavni kontekst, što bi značilo kretanje ka ljubavi i intimnosti, a ne nasuprot njih.
Seks kome stremi mlad čovek ne sme biti jedini cilj, niti nešto što će ga opsedati ili zastrašivati. On mora biti u seksu, ali ne sme isključiti ljubav. Ljubav ume ponekad da bude teška i rizična, ali njena lepota je u tome što otvara put ka dubljem deljenju i povezivanju. Mladost je period kada se tražimo u ljubavi i seksu, kada se zaljubljujemo i bivamo povređeni. Ali,da li zbog toga treba da zauvek ostanemo na tim osećanjima, bilo da idemo ka njima ili bežimo od njih? Da li ćemo se zadovoljiti seksom i površinskim susretima ili ćemo pokazati hrabrost da se krećemo ka ljubavi?
Da li možemo kvalitetno živeti sa nerealizovanim potencijalom za partnersku ljubav?
Ima li načina da mladi ljudi mirnije zaplivaju u seksualne vode? Zašto je seks postao ekskluzivan na pogrešan način? Kako da bude manje straha u međusobnim susretima? Da li je seks sam po sebi cilj ili tu ima još nešto?
Savremen mlad čovek se traži, njegov unutrašnji status je nemir, njegovo kretanje je usmereno u različitim pravcima, a celokupna pažnja i funkcionalnost podeljeni. Pitanja tipa: Ko sam, gde sam, kuda idem, na koji način bih želeo da se razvijam kao ljudsko biće, nemo se postavljaju u sebi ili se uopšte ne postavljaju. Sve se to dodatno komplikuje u ljubavi i seksu.
Ako za kretanje kroz akademski život društvo daje smernice kroz sistem školovanja, čime olakšava mladom čoveku da prihvati obaveze i postane društveno koristan i zreo za rad, u slučaju partnerskog življenja, ljubavi i seksa, takvih smernica nema.
Da li je čoveku potrebno da ga neko uči kako da voli i vodi ljubav ili je to svima nama dato u genima?
Supruga jednog mog klijenta, koji se kroz čitav život mučio erektilnom disfunkcijom, pa se i razveo sa prvom ženom zbog “loše“ seksualnosti, jednom prilikom mi je rekla: To kakav si u seksu se ne može naučiti. Postoje osobe kao mi (misleći na sebe i njoj slične) koje su strastvene, više ih to zanima i lakše se kreću kroz seksualno odrastanje. Ovi drugi su maltene osuđeni na propast, nemaju u sebi tu unutrašnju hemiju, ne pokazuju pravu inicijativu i ne mogu da reše seksualni problem ako ga imaju (a imaće ga s obzirom na predispoziciju).
Ovakva gruba podela na ekstreme nije netipična za ljude, pogotovo ako se sa svojim partnerima dugo muče da stvore zadovoljavajući seksualni život. Ipak, uprkos njenom rigidnom posmatranju ljudskog kretanja i razvoja, u kom je bio enormno smanjen značaj učenja u ljudskom seksualnom sazrevanju, nije mogla da bude totalno isključiva i da potvrdi da to praktično znači da njen partner nema uopšte strasti: ,,A ne”, rekla mi je, ”on ume da bude strastven,zna on da me ”juri“ po kući, ali sve je to meni smešno, infantilno.”
Ona je,za razliku od njega, imala strastven i “ispunjen“ seksualni život u prošlosti, pa sada ta ista prošlost biva opterećujuća za nju. Njen zahtev da on bude pravi, normalan muškarac, koji se spontano ponaša u seksu i dovodi je do orgazma, pokazao se kao prevelik zalogaj za njega, što je razumljivo, pa ispada da ga je ona svojim pritužbama više udaljila od sebe i od rešenja problema, iako joj to nije bio cilj.
Uprkos mojim sugestijama da takva postavka stvari ume da bude nedelotvorna,ona nije mogla da prihvati drugačiji ugao gledanja, jer i u “Seks i grad-u“ je neka od glumica izjavila:“Kakav je to seks bez orgazma?!” Ponudio sam joj malo istočnjačku perspektivu: da seks može biti lep, zabavan i uzbudljiv, čak i kada se ne juri ka cilju ili se isti ne postigne, ali je ona verovala da smo mi materijalistički određeni i da smo u krvi “zapadnjaci“, pa je ostala donekle vezana za svoju predstavu: “Stvari se u seksu ne mogu promeniti na bolje.” Ipak, osmehnula se kad sam je podsetio na divne trenutke u seksu, koje je imala sa istim suprugom, van ove njihove svakodnevnice.
Radeći sa ljudima koji imaju seksualne i ljubavne probleme, shvatio sam da su seks i ljubav u svima nama, da su mnogi zbog neadekvatnog odrastanja postali nesigurni, uplašeni, izbegavajući u intimnim susretima, poput tinejdžera koji prvi put žele da vode ljubav. Želja je tu, ali je i strah veliki. Kakav/va ću biti, šta ako nisam dovoljno privlačan/na, šta ako kaže da mi je penis mali ili da moje grudi nisu dovoljno lepe, da li ću umeti da se snađem sa kondomom, šta ako mi padne erekcija ili ako ne budem mogla da ga zadovoljim kako treba itd.
Sve ove i još milion drugih misli okreću se u glavama mladih ljudi i ne tiču se samo seksa već i samog susreta: Da li ću imati tema za razgovor, šta ako kažem nešto glupo, da li sam dovoljno zabavan da je nasmejem, kako da znam kada treba da se poljubimo, da li treba da pričamo o ljubavi i seksu u prošlosti ili kada je pravi trenutak za to?- Više o svemu ovome u tekstu: "Kako se udvarati devojci" - http://fidanovski.blogspot.rs/2015/12/kako-se-udvarati-devojci-uvod-zene-su.html
Sve ove misli, predstave i fantazije dovode do podeljenosti u samom čoveku. On je tu, takav kakav jeste, a trebalo bi biti neko, nešto. To ume da pokrene čoveka ka usavršavanju, ali često i da ga dodatno uznemiri i optereti. Problem nije u napetosti, već u iskrivljenoj percepciji stvarnosti. Napetost je potrebna mladom čoveku, ona postoji u parnerskoj dinamici, ali u kojim trenucima ona postane nepodnošljiva, totalno neprihvatljiva za nas?
Onda kada imamo model seksa iz fantazije, koji je nerazuman, neljudski i šteti svakom od nas. Ako u vašim glavama postoje ideje kako bi seks trebalo da izgleda, priučene putem medija, pornografijei raznih sapunica, a vi ste trenutno singl i bez potencijalnog partnera, osetićete se inferiorno, usamljeno i bespomoćno. To može da vas motiviše, da poradite na sebi, založite se za neku promenu (što bi bilo razvojno), a može i još više da uništi vaše samopouzdanje, da vas blokira i sabotira (kao u slučaju mojih klijenata).
Potrebno je da pogledate svoj život, kretanje, budete iskreni sa sobom i priznate svoje slabosti. Ako ste imali malo ljubavi iIi seksa ili ih niste imali uopšte, a prošla je srednja škola i fakultet, umesno bi bilo da se zapitate: Šta se dešava sa mnom, zašto nisam ostvario svoje ljubavne i seksualne potencijale? Imao sam želju i još uvek je negde imam, ali bojim li se ja susreta više nego što bi trebalo? Da li mogu ovo da izguram sam ili je pametnije potražiti pomoć stručnjaka? Vredi li ovako živeti do kraja života? Dokle da lažem sebe da su pornografija, fetiši, cyber seks moja stvarna potreba? Nisam li ja pobrkao lončiće, zamenio teze, ubedio sebe da ne mogu drugačije, da je ovo meni u redu, da budem sam, bez partnera, ili sa više njih, ili sa mojom zavisnošću od pornografije, masturbacije, anonimnog seksa, flerta, egzibicionizma i svega ostalog što se danas prikazuje kao legitiman izbor?
Ovakva pitanja mlada osoba retko postavlja sebi, roditelji nemaju vremena za ove “teške” teme, smatraju da će vremenom sve samo od sebe da se reši, ali, budimo iskreni, kada je čoveku došla sreća ako se on nije otvorio ka njoj? Upravo zbog toga, da bi se ljudi otvorili, sazreli i prepoznali svoje prave mogućnosti, potreban im je razgovor, u krugu porodice, sa prijateljima, rođacima, sa ljudima od poverenja. Ipak, mnogi danas nemaju takvo okruženje,ljude koji imaju vremena za njih, mnogi su prepušteni sami sebi, pa im je potrebno zdravo usmerenje, koje uključuje neki ljubavni kontekst, što bi značilo kretanje ka ljubavi i intimnosti, a ne nasuprot njih.
Seks kome stremi mlad čovek ne sme biti jedini cilj, niti nešto što će ga opsedati ili zastrašivati. On mora biti u seksu, ali ne sme isključiti ljubav. Ljubav ume ponekad da bude teška i rizična, ali njena lepota je u tome što otvara put ka dubljem deljenju i povezivanju. Mladost je period kada se tražimo u ljubavi i seksu, kada se zaljubljujemo i bivamo povređeni. Ali,da li zbog toga treba da zauvek ostanemo na tim osećanjima, bilo da idemo ka njima ili bežimo od njih? Da li ćemo se zadovoljiti seksom i površinskim susretima ili ćemo pokazati hrabrost da se krećemo ka ljubavi?
Da li možemo kvalitetno živeti sa nerealizovanim potencijalom za partnersku ljubav?
