Seksualno neverstvo
Muškarac mora nekako sebi da olakša monogamiju
Nepoznat autor
Svaka prevara boli. Nekoga više, nekoga manje. Ali retko ko je podnosi ravnodušno.
Stalo nam je da ljudi budu iskreni sa nama, a posebno kada je u pitanju naš partner. Međutim, u najvećem broju slučajeva, partneri su retko kada iskreni do kraja. A često i nema potrebe za tim. Zahtev za apsolutnom iskrenošću je nedostižan ideal, koji bespotrebno namećemo partneru i sebi, da bi na kraju patili zbog toga.
Ne želim reći da iskrenost nije potrebna za nas intimni odnos, ali često mi ne znamo da se nosimo na pravi način sa njom. Zahtevamo od partnera da nam iskreno saopšti gde i sa kim je bio, da bi mu se posle “popeli“ na glavu. Ako nam ne saopšti “iskreno“ (ili nam uopšte ne saopšti), opet ćemo ga kriviti.
Postavlja se pitanje: Šta uopšte mi želimo?
Jasno je da želimo partnera koji je iskren sa nama. Uvek i u svim situacijama. Zbog čega?
Zato što na taj način stvaramo sigurni prostor u kome možemo da imamo apsolutnu kontrolu.U suprotnom, osetili bi smo se ugroženo.
Ali gde mi grešimo? Šta mi zaboravljamo?
Često gubimo iz vida da je život sam po sebi rizičan. Da sigurnost ne postoji. Čak i da ste kod kuće, sa svojim najbližim, sa vašim roditeljima, braćom, sestrama, niste sigurni kako če se oni ponašati u određenim situacijama. Verujemo da znamo, ali ponekad se iznenadimo.
Ljudi koji su najbliži nama izneverili su naša očekivanja, a očekujemo da potencijalni partner bude iskren sa nama?!. Pri tome se postavlja pitanje koliko su opravdana ta očekivanja. Čak i da jesu, i da smo dobro upoznali partnera, to nije garancija da će nam biti veran do smrti.
Ljudi su skloni da definišu stvari, da ih etiketiraju, da ih prisvoje. Čini im se da tako lakše žive. Stvore njima potrebnu sigurnost. Ali to je lažna sigurnost. Ne možete stvoriti sigurnost, za nešto što je nesigurno samo po sebi. I još to želite na silu.
Tako stvari ne funkcionišu. Niko nije ostao veran zato sto je bio prisiljen. Možda je neko vreme bio prisilno veran, ali to nije ljubav. Ljubav ne podrazumeva kontrolu. Samo poverenje.
Ljubav nije stvar kontrolisanja mogućeg neverstva, nego prihvatanje te mogućnosti.
Zašto u startu stvarati neprilike? Ko nam je posle kriv kad stvari odu u „pogrešnom smeru“? Niko, sami smo odgovorni za to. Celokupni fokus pažnje nam je bio usmeren na moguće neverstvo iz želje da zadržimo partnera, i to neverstvo na kraju postaje naša realnost.
U životu nam se uvek dešavaju stvari od kojih se najviše plašimo, zato što su naše misli okrenute ka tome. Čak i da nas partner ne izneveri, upropastićemo našu vezu. Pre ili kasnije, raskid je neminovan.
Ja vas razumem, vi volite. I od te silne želje grešite. A toga niste svesni. Ne želite ni da se osvestite. To je previše jako za vas. Prisvojili ste vašeg partnera kao da je novčanik, vodite ga uvek sa sobom, trošite ga po potrebi. Postao je vaše vlasništvo. I sad ste sigurni. Verujete da ste mirni, ali niste. Nemirni ste u dubini duše. Nemate poverenja u sebe, nesigurni ste u sebe. Vi ne volite sebe.
Tražite od partnera da vas poštuje, da vidi koliko ste vredni, da mu vi budete jedini objekat pažnje, a sami sebe tako ne tretirate. Zahtevate nešto od partnera, a gde ste vi? Šta očekujete od sebe? Ništa. Apsolutno ništa.
Želite da dobijete ljubav koju niste dali sebi ( ili dobili u porodici ), pa očekujete da će vam partner to nadoknaditi. Grdno se varate. Niko vam ne može dati ništa što vi sami niste dali sebi.
Sve polazi od vas, od vašeg odnosa prema sebi.
Ali, zašto ljudi varaju? Zašto imaju takvu potrebu?
Gore sam spomenuo jedan od brojnih uzroka bračnih neverstava. To je nedostatak slobode. Onaj ko oseća da nema vazduha na jednom mestu, potraziće vazduh na drugom mestu.
Ima ljudi koji varaju zbog radoznalosti t.j. novine. U jednom istraživanju se spominje da je 45% svih prevara rezultat ovog faktora. Monotonija u vezi, koju smo mi stvorili, zahvaljujući našoj lenjosti, često nam pruža razlog da je razbijemo sa nekim partnerom sa strane. To nam se čini lakše, nesvesni mogućih posledica po nas same i naš odnos.
Ima ljudi koji varaju zato sto više ne vole svog partnera, ali nisu jaki da izađu iz trenutnog odnosa. Ponekad igraju na dve karte, testiraju novu vezu, pa ako procene da više dobijaju, nego što gube, oni raskidaju predhodnu. Ispada da su oni uplašeni zbog trenutne situacije u kojoj su se našli, pa ne žele da priznaju ni sebi ni partneru šta se sa njima dešava. To je pokazatelj nedovoljne povezanosti sa partnerom.
Pored ovih uzroka, nabrojaću i neke od sledećih: potreba za dokazivanjem sopstvene potentnosti, napad na stalnog partnera, simptomatičan poziv za pomoć, zaštita od straha od bliskosti i stapanja sa jednim jedinim partnerom, manična odbrana od depresivnih smetnji itd...
Naslov ovog teksta je Seksualno neverstvo. To je onaj tip prevare gde ne postoji emocionalno vezivanje. Postoje emocionalna neverstva gde ne postoji genitalni kontakt. Naravno, postoji i kombinovani tip prevare, sa fizičkim i emocionalnim vezivanjem.
Postoje, takođe, i tri dodatne kategorije:
Jasno je da želimo partnera koji je iskren sa nama. Uvek i u svim situacijama. Zbog čega?
Zato što na taj način stvaramo sigurni prostor u kome možemo da imamo apsolutnu kontrolu.U suprotnom, osetili bi smo se ugroženo.
Ali gde mi grešimo? Šta mi zaboravljamo?
Često gubimo iz vida da je život sam po sebi rizičan. Da sigurnost ne postoji. Čak i da ste kod kuće, sa svojim najbližim, sa vašim roditeljima, braćom, sestrama, niste sigurni kako če se oni ponašati u određenim situacijama. Verujemo da znamo, ali ponekad se iznenadimo.
Ljudi koji su najbliži nama izneverili su naša očekivanja, a očekujemo da potencijalni partner bude iskren sa nama?!. Pri tome se postavlja pitanje koliko su opravdana ta očekivanja. Čak i da jesu, i da smo dobro upoznali partnera, to nije garancija da će nam biti veran do smrti.
Ljudi su skloni da definišu stvari, da ih etiketiraju, da ih prisvoje. Čini im se da tako lakše žive. Stvore njima potrebnu sigurnost. Ali to je lažna sigurnost. Ne možete stvoriti sigurnost, za nešto što je nesigurno samo po sebi. I još to želite na silu.
Tako stvari ne funkcionišu. Niko nije ostao veran zato sto je bio prisiljen. Možda je neko vreme bio prisilno veran, ali to nije ljubav. Ljubav ne podrazumeva kontrolu. Samo poverenje.
Ljubav nije stvar kontrolisanja mogućeg neverstva, nego prihvatanje te mogućnosti.
Zašto u startu stvarati neprilike? Ko nam je posle kriv kad stvari odu u „pogrešnom smeru“? Niko, sami smo odgovorni za to. Celokupni fokus pažnje nam je bio usmeren na moguće neverstvo iz želje da zadržimo partnera, i to neverstvo na kraju postaje naša realnost.
U životu nam se uvek dešavaju stvari od kojih se najviše plašimo, zato što su naše misli okrenute ka tome. Čak i da nas partner ne izneveri, upropastićemo našu vezu. Pre ili kasnije, raskid je neminovan.
Ja vas razumem, vi volite. I od te silne želje grešite. A toga niste svesni. Ne želite ni da se osvestite. To je previše jako za vas. Prisvojili ste vašeg partnera kao da je novčanik, vodite ga uvek sa sobom, trošite ga po potrebi. Postao je vaše vlasništvo. I sad ste sigurni. Verujete da ste mirni, ali niste. Nemirni ste u dubini duše. Nemate poverenja u sebe, nesigurni ste u sebe. Vi ne volite sebe.
Tražite od partnera da vas poštuje, da vidi koliko ste vredni, da mu vi budete jedini objekat pažnje, a sami sebe tako ne tretirate. Zahtevate nešto od partnera, a gde ste vi? Šta očekujete od sebe? Ništa. Apsolutno ništa.
Želite da dobijete ljubav koju niste dali sebi ( ili dobili u porodici ), pa očekujete da će vam partner to nadoknaditi. Grdno se varate. Niko vam ne može dati ništa što vi sami niste dali sebi.
Sve polazi od vas, od vašeg odnosa prema sebi.
Ali, zašto ljudi varaju? Zašto imaju takvu potrebu?
Gore sam spomenuo jedan od brojnih uzroka bračnih neverstava. To je nedostatak slobode. Onaj ko oseća da nema vazduha na jednom mestu, potraziće vazduh na drugom mestu.
Ima ljudi koji varaju zbog radoznalosti t.j. novine. U jednom istraživanju se spominje da je 45% svih prevara rezultat ovog faktora. Monotonija u vezi, koju smo mi stvorili, zahvaljujući našoj lenjosti, često nam pruža razlog da je razbijemo sa nekim partnerom sa strane. To nam se čini lakše, nesvesni mogućih posledica po nas same i naš odnos.
Ima ljudi koji varaju zato sto više ne vole svog partnera, ali nisu jaki da izađu iz trenutnog odnosa. Ponekad igraju na dve karte, testiraju novu vezu, pa ako procene da više dobijaju, nego što gube, oni raskidaju predhodnu. Ispada da su oni uplašeni zbog trenutne situacije u kojoj su se našli, pa ne žele da priznaju ni sebi ni partneru šta se sa njima dešava. To je pokazatelj nedovoljne povezanosti sa partnerom.
Pored ovih uzroka, nabrojaću i neke od sledećih: potreba za dokazivanjem sopstvene potentnosti, napad na stalnog partnera, simptomatičan poziv za pomoć, zaštita od straha od bliskosti i stapanja sa jednim jedinim partnerom, manična odbrana od depresivnih smetnji itd...
Naslov ovog teksta je Seksualno neverstvo. To je onaj tip prevare gde ne postoji emocionalno vezivanje. Postoje emocionalna neverstva gde ne postoji genitalni kontakt. Naravno, postoji i kombinovani tip prevare, sa fizičkim i emocionalnim vezivanjem.
Postoje, takođe, i tri dodatne kategorije:
- “Tradicionalne“ prevare, u kojima se neverstvo svesno krije od bračnog druga;
- “Paralelne“ prevare, u kojima bračni drug toleriše ili prašta neverstvo, a možda se i sam upušta u sličan vanbračni izlet;
- “Rekreativne“ prevare, u kojima oba bračna druga slobodno učestvuju u “otvorenom“ braku.
Započeo sam ovaj članak sa idejom da pišem o seksualnoj prevari. Mislim da najveći broj ljudi priča i misli o tome. Bez obzira što postoji gore pomenuta kategorizacija, smatram da pod seksualnim neverstvom muškarci podvode fizički kontakt (ovo nije pravilo), a žene pod ovim podrazumevaju i emocije koje prate seksualno spajanje. No, bez obzira što svako shvata neverstvo na način koji je njemu najbliži, mnogi od nas su skloni da ga osuđuju, i da govore da to ne sme da se desi. Ukoliko se to desi, to znači da je kraj vezi. Neki samo tako misle, ali mnogi i postupaju u skladu s tim.
Pišem ovaj tekst, zato što sam često svedok (slušam) različitih priča o partnerskim neverstvima, koja su se dogodila u braku i van njega, i osećaja krivice koji gotovo uvek prati osobu koja je to učinila (sa izuzecima), kao i agresivnog prezira, mržnje, besa i tuge kod “ugroženog“ partnera (ukoliko zna za to).
Navešču jedan podatak Kinsijevog istraživanja još od 1948. godine da se približno 50% ukupnog broja oženjenih Amerikanaca u nekom trenutku svog života upustilo u vanbračni odnos ili čin.
Prema studiji o ženskoj seksualnosti, to isto je uradilo i 26% udatih Amerikanki.
Ne znam da li je taj procenat danas veći ili isti, ali sudeći po jednom istraživanju o seksualnim fantazijama Britanaca, gde je približno 55% odraslih osoba u nekom trenutku počinilo izvanbračnu prevaru, a 90% se upustilo i jednu ili više unutarbračnih prevara u različitim periodima braka ili dugotrajnog partnerskog odnosa, shvatamo da će vremenom taj procenat biti još veći.
Mnogi od nas se uznemire kad pomisle da ih partner može prevariti, a kamoli kad ih prevari. Mnogi se zaklinju na vernost u braku, često sa blagoslovom popa, kao spoljni sigurnosni ventil stabilnog braka. Istraživanja takođe govore da samo verovanje da je neverstvo greh, ne štiti nas od moguće prevare.
Pa dobro šta je to što nas najviše štiti? I zašto imamo potrebu da se zaštitimo?
Prvo, ideja oko zaštite i povećanja sigurnosti u startu je pogrešna. Osudili smo neverstvo pre nego što je počinjeno, pa strah koji smo stvorili u nama i oko nas, uvek nas vodi u pogrešnom smeru, a to je kako da osiguramo partnera, a ne kako da povećamo ljubav. Nama su potrebne mogućnosti, a ne ograničeni prostor. Niko to ne želi. To nije ljubav. Tu nema slobode. Samo se zapitajte šta će vam ljubav u kojoj se vaš partner ne oseća dobro, ne oseća slobodno?
Drugo, neverstvo samo po sebi ne znači katastrofu. Iako ga mnogi doživljavaju tragično, ono ima dobre strane. Suočavate se sa sobom, sa vašim partnerom i sa vašom vezom. Procenjujete gde leži vaša, a gde odgovornost vašeg partnera. Često nam je to signal da unapredimo vezu na viši nivo.
Treće, bez obzira šta vam drugi govore o neverstvu, ono je deo nas i naseg života. To ne znači da mu trebamo spremiti dobrodošlicu, ali ne treba gledati na njega kao na smak sveta.
Četvrto, bez obzira kako se budete osećali, ukoliko to zadesi vas ili vašeg partnera, uvek imate izbora. Često, izbor da se odnos nastavi nije znak slabosti, vec jačine (to zavisi od konkretne situacije, ne treba generalizovati).
Peto, ljudi varaju u mnogim stvarima, pa se pitam zašto je najozloglašenije seksualno neverstvo, kada ono često i nije najkobnije po samu vezu?
Možda ste iz ovog mog izlaganja stekli utisak da sam ja pristalica neverstva i da ga podržavam. Naprotiv, ja sam za izgradnju ljubavi i lepog partnerstva, a ne razmišljam mnogo o neverstvu.
Ali pre nego sto završim ovaj tekst, želim vam ispričati jednu priču iz ordinacije:
Došao je kod nas jedan pacijent, koji se žalio na bolove u polovini penisa. Vremenom su se ti bolovi polako premestili prema čmaru, sa jakim osećajem pečenja (kao da je neko stavljao ljute papričice - kako je on rekao) u predelu perineuma (deo izmedju testisa i čmara).
Objasnio nam da je jednu noć prevario suprugu sa nekom ženom, sa kojom je imao dva puta snošaj te večeri, pa je tokom odnosa ona jako skočila i udarila njegov penis, gde je on osetio jaku bol, da bi se kasnije vremenom ta bol prebacila malo niže. Iako smo delimično dijagnostikovali određeni prevoj na polovinu penisa, kao znak fizičke traume u tom delu, nije mi iz glave nikako izlazio psihološki fenomen koji je bio prisutan kod ovog pacijenta.
Delovao je jako uznemireno, sa osećanjem krivice zbog toga što je uradio, pa iako je njegova žena bila van ordinacije, govorio nam je da ona zna šta mu se desilo (iako nam nije eksplicitno rekao da joj je to saopštio). Pitao sam se tada, a i dosta posle toga, koliko je ta njegova bol uslovljena stvarnim događajem (sve analize su mu bile u redu), a koliko je osećaj krivice zbog samog čina uslovio taj bol. Imao je malo polipa u anusu (ali nije bilo nista urgentno), a čak i u tom slučaju mogli bi smo se zapitati koliko je on sam “stvorio” te polipe, sa patnjom koju je to neverstvo prouzrokovalo u njemu.
Verujem da je njegov osećaj krivice nakon tog čina uslovio razvoj polipa, kao i psihološku bol koji on još nosi u sebi godinu i po dana posle tog događaja.
Kada smo pozvali njegovu suprugu i saopštili joj problem, nije bilo moguće izbeći malu diskusiju oko uzroka patnje i bola kod njenog supruga. Tada sam, kod te “ženice“, punijeg stasa, primetio takvu mirnoću i blagost duha što je bio odraz njenog mentalnog stanja, da se stvari moraju prihvatiti, da smo tu i kad nam ide dobro i kad nam ide loše. Takođe je dodala da su partneri i bračni drugovi uvek tu da se podržavaju i kad kola krenu nizbrdo.
Ta žena je zračila ljubavlju. I želela je da i partner oseti taj njen životni optimizam.
Hrabrila ga je da gleda tako na život. Ali, iz nekog čudnog (meni nepoznatog razloga) on to nije hteo da prihvati. Bio je uplašen za sebe i svoje zdravlje.
Nisam mogao a da se ne zapitam: Nije li to prava ljubav?
Zar nije dovoljno što se čovek pokajao, što nije bio srećan zbog tog događaja?
Za mnoge od nas to nije dovoljno. Za ovu ženu jeste. Zato što ima razumevanja. Zato što ima ljubavi u sebi. Zato što zna da voli.
Ona je velika u ljubavi, ona zna da prašta, ona prihvata stvari kako se dešavaju. Ona je srećna zena. Ona jeste ljubav.
Ako želite da budete srećni i zadovoljni, stvarajte uslove u kojima će vaš partner da procveta. Ako i to nije dovoljno za njega, to nema veze sa vama. On vas možda i dalje voli, ali vas ne poštuje dovoljno.
Sa aspekta seksualne inteligencije, nedostaje mu seksualna empatija. Pomozite mu, da je razvije, ako želi. Ako ne, nema veze. Vi ste voleli, bili ste jaki.
Nemojte ništa na silu, nećete uspeti.
Budite puni ljubavi i volite čak i kad vas partner manje voli (ili vam se tako čini), jer mu je ljubav tada najpotrebnija.
Četvrto, bez obzira kako se budete osećali, ukoliko to zadesi vas ili vašeg partnera, uvek imate izbora. Često, izbor da se odnos nastavi nije znak slabosti, vec jačine (to zavisi od konkretne situacije, ne treba generalizovati).
Peto, ljudi varaju u mnogim stvarima, pa se pitam zašto je najozloglašenije seksualno neverstvo, kada ono često i nije najkobnije po samu vezu?
Možda ste iz ovog mog izlaganja stekli utisak da sam ja pristalica neverstva i da ga podržavam. Naprotiv, ja sam za izgradnju ljubavi i lepog partnerstva, a ne razmišljam mnogo o neverstvu.
Ali pre nego sto završim ovaj tekst, želim vam ispričati jednu priču iz ordinacije:
Došao je kod nas jedan pacijent, koji se žalio na bolove u polovini penisa. Vremenom su se ti bolovi polako premestili prema čmaru, sa jakim osećajem pečenja (kao da je neko stavljao ljute papričice - kako je on rekao) u predelu perineuma (deo izmedju testisa i čmara).
Objasnio nam da je jednu noć prevario suprugu sa nekom ženom, sa kojom je imao dva puta snošaj te večeri, pa je tokom odnosa ona jako skočila i udarila njegov penis, gde je on osetio jaku bol, da bi se kasnije vremenom ta bol prebacila malo niže. Iako smo delimično dijagnostikovali određeni prevoj na polovinu penisa, kao znak fizičke traume u tom delu, nije mi iz glave nikako izlazio psihološki fenomen koji je bio prisutan kod ovog pacijenta.
Delovao je jako uznemireno, sa osećanjem krivice zbog toga što je uradio, pa iako je njegova žena bila van ordinacije, govorio nam je da ona zna šta mu se desilo (iako nam nije eksplicitno rekao da joj je to saopštio). Pitao sam se tada, a i dosta posle toga, koliko je ta njegova bol uslovljena stvarnim događajem (sve analize su mu bile u redu), a koliko je osećaj krivice zbog samog čina uslovio taj bol. Imao je malo polipa u anusu (ali nije bilo nista urgentno), a čak i u tom slučaju mogli bi smo se zapitati koliko je on sam “stvorio” te polipe, sa patnjom koju je to neverstvo prouzrokovalo u njemu.
Verujem da je njegov osećaj krivice nakon tog čina uslovio razvoj polipa, kao i psihološku bol koji on još nosi u sebi godinu i po dana posle tog događaja.
Kada smo pozvali njegovu suprugu i saopštili joj problem, nije bilo moguće izbeći malu diskusiju oko uzroka patnje i bola kod njenog supruga. Tada sam, kod te “ženice“, punijeg stasa, primetio takvu mirnoću i blagost duha što je bio odraz njenog mentalnog stanja, da se stvari moraju prihvatiti, da smo tu i kad nam ide dobro i kad nam ide loše. Takođe je dodala da su partneri i bračni drugovi uvek tu da se podržavaju i kad kola krenu nizbrdo.
Ta žena je zračila ljubavlju. I želela je da i partner oseti taj njen životni optimizam.
Hrabrila ga je da gleda tako na život. Ali, iz nekog čudnog (meni nepoznatog razloga) on to nije hteo da prihvati. Bio je uplašen za sebe i svoje zdravlje.
Nisam mogao a da se ne zapitam: Nije li to prava ljubav?
Zar nije dovoljno što se čovek pokajao, što nije bio srećan zbog tog događaja?
Za mnoge od nas to nije dovoljno. Za ovu ženu jeste. Zato što ima razumevanja. Zato što ima ljubavi u sebi. Zato što zna da voli.
Ona je velika u ljubavi, ona zna da prašta, ona prihvata stvari kako se dešavaju. Ona je srećna zena. Ona jeste ljubav.
Ako želite da budete srećni i zadovoljni, stvarajte uslove u kojima će vaš partner da procveta. Ako i to nije dovoljno za njega, to nema veze sa vama. On vas možda i dalje voli, ali vas ne poštuje dovoljno.
Sa aspekta seksualne inteligencije, nedostaje mu seksualna empatija. Pomozite mu, da je razvije, ako želi. Ako ne, nema veze. Vi ste voleli, bili ste jaki.
Nemojte ništa na silu, nećete uspeti.
Budite puni ljubavi i volite čak i kad vas partner manje voli (ili vam se tako čini), jer mu je ljubav tada najpotrebnija.
Po svemu sudeći, dolazi era “rekreativnih veza“, u kojoj dajemo jedni drugima više slobode, nadajući se da će nam upravo ta sloboda omogućiti “pravu” ljubav.
Dok je ljubavi dotle se prašta.
Fransoa la Rosfuko
