Homoseksualnost – “ljubav novog doba”?!

Homoseksualnost – “ljubav novog doba”?!

Pitanje izbora seksualnog objekta je staro koliko I sama  civilizacija. Ali, tumačenje tog izbora  uvek je novo. U srednjem veku  istopolni seksualni izbor smatran je grehom izmedju šesnaestog I dvadesetog veka kao kriminalni prestup I greh, dok se u devetnaestom veku sam odnos prema homoseksualcima promenio, kada je moderna medicina I psihijatrija počela da ovu pojavu gleda kao  oblik mentalne bolesti sve do osamadesetih godina 20 veka. Pošto je homoseksualnost definisana kao patologija, mnogi psihijatri I lekari su se postarali o njenom lečenju.

Danas, naučna zajednica više ne smatra homoseksualnost mentalnim poremaćajem. Prvi put se to dogodilo u Americi, 1973 god. kada je američko udruženje psihijatara uklonilo homoseksualnost kao poremećaj iz odeljka “Seksualne devijacije”, I otvorilo novo poglavlje u shvatanju homoseksualne orijenatcije, pa I ljudske seksualnosti uopšte.

Kada sam bio na fakultetu, a I nekoliko godina nakon fakulteta, hteo sam da budem mlad I moderan psiholog -seksolog – terapeut. Smatrao sam da je potrebno ici u korak sa novim naučnim saznanjima, verujući da je to jedini pravi put. To je značilo  da u najmanju ruku prihvatim homoseksualnost, ako već ne nalazim neko jasnije objasnjenje za njeno postojanje I podržavanje. Verovao sam da nauka ima mehanizme da proceni pravu stvarnost na terenu I da da prave inpute za ljudsko funkcionisanje, pa I na seksualnom planu. Tada je meni bilo krivo što mi je potencijalni mentor za diplomski rad, profesorka razvojne psihologije, odbacila mogući rad iz oblasti Seksualne inteligencije, a kao jedan od osnovnih razloga je bio  stav američkih psihologa da je homoseksualnost u redu. Verovao sam da ona ne može da razume homoseksualnost, zato što je bila starija žena, a u njeno vreme nije se dovoljno I na “pravi” način razmatrala homoseksualnost.

Dugo posle toga, čitajući literaturu, još vise sam potkrepio prvobitni stav iniciran iz dominantnih psiholoških struja u svetu, koji su govorili da je homoseksualnost OK I da se ne treba menjati, jer je to nemoguća misija. Takvo mišljenje zastupao je I sam Frojd, koji je govorio da smo biseksualna bića ( da imamo potencijal I u jednom I u drugom smeru ), a još detaljnije analize je dao KInsi I njegovi saradnici koji su ustanovili da nisu uspeli da pronadju nijednu osobu koja se transformisala iz homoseksualca u heteroseksualca,a da oni koji su to govorili I u tome uspeli, samo su potiskivali svoju homoseksualnost ( I sam Kinsi je imao homoseksualna iskustva ).

Medjutim, vremenom sam sve dublje analizirao pojavu homoseksualnosti, malo kroz neformalnu komunikaciju sa gej populacijom ( imam dobrih prijatelja I poznanika ), a više kroz stručna razmatranja I rad sa klijentima…Nisam to radio da bih dokazao pravu prirodu homoseksualnosti, već da bih je ja bolje razumeo. Nisam nikada smatrao da je to problem pojedinca, koji se treba rešavati, zato što homoseksualci ne ugrožavaju nikoga, pa ni sebe. Ali, to što tako izgleda spolja, ne znači da je tako I iznutra.

Kada sam bio na jednom seminaru koji su organizovali lezbijke, hteo sam da prićamo o samoj seksualnosti, o izboru objekta seksualne pažnje, o seksualnoj relaciji izmedju dva ista pola, ali su oni stalno podsećali da to nije bitno, da je glavni predmet rasprave taj što ih društvo ne prihvata. Mi psiholozi, koji smo bili tamo pozvani, nismo bili značajni u smislu dublje analize I razmatranje homoseksualnosti, već kao instrument putem koji će oni promeniti stav društva I podstaći veće prihvatanje od strane šire populacije. Ni tada nisam smatrao da ce trodnevni seminar odstraniti sve dileme koje postoje u toj oblasti, ali mi je zasmetao njihov jasan I nedvosmislen stav da heteroseksualna populacija mora da nadje načine  da prihvati njihovu seksualnu orijentaciju. Medjutim, odgovor koji tada nisam dobio od oraganizatora tog seminara je kako prihvatiti nešto, ako se to nešto prvo ne razume..Kako mogu heteroseksualci da private homoseksualnost ako je ne razumeju… Njihova tendencija da dokažu da heteroseksualci imaju mnogo predrasuda vezanih za njihovo funkcionisanje I življenje je bila isključujuća, pa sam morao da ih podsetim da I oni sami imaju gomilu predrasuda vezanih za heteroseksualace..

Nakon toga sam shvatio da  ustvari uopšte nije bitno da se razume homoseksualnost, već da se iskoristi moć psihologa da kreiraju javno mišljenje koje podržava I prihvata homoseksualnost. Stekao sam utisak, da su psiholozi,  a I cela naučna javnost navučeni na tanak led, gde nemaju previse izbora.

To bi u današnjem vremenu značilo da ukoliko imate suprotna razmišljanja od stava američke psihijatrije ( novijeg datuma ), da je to loš izbor na seksualnom planu, vi ćete biti proglašeni kao zaostali naučnik koji ne prati nova stanja I kretanja u nauci.

Homoseksualci su uspeli da “ubede” psihijatriju da je njihovo stanje sasvim normalno, I da oni žele samo da žive svoj život. Da ih niko ne dira. Ne ulazeći u to na koji način su uspeli ( što nije nebitno, ali ne za ova ovde razmatranja ), ispada da psiholozi I psihijatri nisu imali izbora.. Kada su sumirali sve, podvukli crtu, jasno im je bilo da homoseksualci mogu da rade, stvaraju I žive kao I ostali, da ne ugrožavaju druge, I da  je u skladu s tim potrebno dati im  prekopotrebnu slobodu u ličnom seksualnom funkcionisanju.

Biti različit od većine, I to ne samo kad je seksualna orijentacija u pitanju, veliki je problem. Morate se suočiti sa samim sobom, biti hrabri da podnesete sve pritiske sredine I uprkos svemu nastavite dalje. Mnogi homoseksualci su bili hrabri, I uspeli u svojim  namerama. Da prvo prihvate sebe, pa da budu dovoljno jaki  I da izdrže period kada ih sredina ne prihvata, da bi na kraju bili prihvaćeni  I od sredine. Medjutim, u većini slučajeva nikada ih sredina nije prihvatala ili odbijala zbog seksualne orijentacije ( iako oni tako misle ), več zbog njihovog odnosa prema istoj.

Prvo, ono  što se mora razumeti je da homoseksualnost ne predstavlja problem. To je samo jedna od faza u psihoseksualnom razvoju jedinke. Prva je autoseksualnost,kada dete samo sebe genitalno stimuliše I istražuje puteve sticanja zadovoljstva, nakon nje dolazi homoseksualnost, gde je uočljiva priprema za sticanje pravog sekusalnog identiteta ( period puberteta ), gde se osobe istog pola uporedjuju, igraju sa polnim organima, zajednički masturbiraju da bi kasnije usmerili svoj seksualni nagon prema osobama suprotnog pola. Nakon nje dolazi heteroseksualnost, kao razumljiv sled čovekovog seksualnog funkcionisanja, preko koje se stiže do potomstva I prave intimnosti. Šta se dešava sa ljudima koji odluče da ostanu na drugom nivou emocionalnog I seksualnog razvoja? Oni vremenom postanu homoseksualci, jer nisu uspeli da preusmere svoje seksualne motive, već su se fiksirali na tu fazu razvoja. Jel poznajete ljude koji nikada nisu imali osobu u stvarnom  svetu, nikada nisu se zabavljali?. Samo masturbiraju I to im je dovoljno… U narodu su poznati kao drkadžije ( radi se o muškarcima, ženama baš ne pristaje  taj termin ). Oni su ostali na prvom stupnju razvoja, ne traže ništa vise od toga. Kad analizirate njihov mentalni sklop, shvatićete da tu ima dosta pukotina na polju emocionalne, duhovne, socijalne I seksualne zrelosti. S njima treba dosta raditi van seksa, pomoći im da razviju različite vidove inteligencije, kako bi bili spremni na zabavljanje sa nekim. Homoseksualci su prešli tu fazu ( iako ne u potpunosti  zbog raznih društvenih ograničenja ), ali nisu uspeli da razviju ostale emocionalne kapacitete funkcionisanja da bi prevazišli homoseksualno usmerenje. Zbog svega toga s njima treba raditi pre svega na ličnom funkcionisanju I prihvatanju, veće ljubavi prema sebi I sticanja zrelosti, da bi kasnije imali čistiji teren za rad u domenu seksualnog funkcionisanja. Ponavljam, to nije problem koji treba rešavati, nego faza koje se treba prevazići.

Drugo, stvorena je klima I u naučnim krugovima, da je svaki pokušaj promene seksualne orijentacije uvrnut I u najmanju ruku neprihvatljiv. Jer, ako pokušate, nanećete vise štete nego koristi. Sada imamo situaciju, da ukoliko neko želi, može I hoće da promeni svoju orijenataciju, psiholozi mu kažu da je to nepromenljivo. Dugo sam razmišljao da li je I šta moguće promeniti, pa sam shvatio da se mozak može “prekomponovati” ili “presaltati”, istina na ruku, to iziskuje veliki napor I dugotrajan rad. Ponekada I godinama. Ali to ne znaci da se stvari ne mogu promeniti. Na istoku, u Indiji  veruju da osoba ima kapacitete za novo rodjenje, za sticanje novog, boljeg, lepšeg I autentičnijeg identiteta. Identitet koji je stvoren, je lažan. Stoga je potrebno doći do pravog Ja. Ali, problem je u tome što je zapad stvorio klimu da je to nemoguće, I da će svako ko proba platiti visoku cenu. Većina psihologa danasnjice ne smatra da se homoseksualcima može pomoći u smislu promena formiranog identiteta, već  samo u smislu njihovog boljeg prihvatanja. Takav opste vladajući stav stvara dodatne otpore I strahove kod homoseksualaca u vidu sumnje da se stvari mogu preokrenuti. A kad jednom udje crv sumnje u mozak, teško ga je isterati.

Treće, homosekusalci kažu da ne čine izbor. Da su primorani da gaje takve relacije. Medjutim, to je delimično tačno, zato što ne čine svesni izbor, već nesvesni. A svako ko tako živi, mora da pati. Ja nisam sreo zadovoljnog I srečnog  homoseksualca. Kao ni alkoholočara, narkomana, kockara. Naravno, glupo je uporedjivati, ali sličnosti postoje. I oni osećaju da su promorani da to urade, da svi putevi vode tamo. I oni su emocionalno nezreli, I oni kao I homoseksualci koriste neki vrstu droge da bi “živeli”. Jer, nemojte da budete u zabludi, I seks je takodje droga. Kad se dobro iseksate, u vašem telu se luče endogeni opijati, I vi ste u transu. Kad homoseksualac udje u taj trans izgleda da nema povratka. Jer čuvena G – tačka kod muškaraca se nalazi na samoj prostati i prilikom ulaska u analni otvor, gej osobe mogu doživeti jak nadražaj kao I žene koje doživljavaju vaginalni orgazam u odredjenoj pozi ili prilikom odredjenu stimulaciju. Nagonski deo psihe je aktiviran, I zato je teško tretirati homoseksualnost. Oni su zavisni od nagonskog dela funkcionisanja, karakterisično za raniji period razvoja, I osećaju da bez toga ne bi mogli da žive. Njihovo funkcionisanje je nesvesno I zavisničkog tipa, pa iako izgleda da ne čine izbor, oni ga čine samo nije prepoznatljiv iz njihove pozicije, nije osvešćen.

Cetvrto, ono što su mnogi homoseksualci  pokušali, a nisu uspeli,  je heteroseksualni čin. Pokusali su da se uzbude sa ženama, ali nisu uspeli. Nisu imali erekciju I  odustali su. Ima takodje mnogo heteroseksualaca koji nisu imali erekciju, ali to ne znači da je nikada neće dobiti. Seksolozi koji usko gledaju na uzbudjenje I seksualnu orijentiranost, veruju da je objekat seksualne pažnje ključan prilikom uzbudjivanja. Ako imate osobu suprotnog pola pored sebe I ne možete da se uzbudite u kontaktu s njom, to ne mora automatski da znaci ovo ili ono. Ja sam analizirao sam proces uzbudjivanja kod ljudi, I shvatio da ima mnogo parametra koje nemaju veze sa seksualnim objektom. Ali, svako ko je isključivo vezan za spoljašnost, imace odredjene teškoće prilikom uzbudjivanja. Da vam predstavim to malo slikovitije, ako ste navikli da se uzbudjujete na plavuše, vi nećete uspeti da se uzbudite sa crnkom. Ako ste navikli da pijete vino, vama nece biti interesantno pivo. Medjutim, sve to ne znaci da se vremenom stvari ne mogu preokrenuti. No, za sve to je potrebno vremena I strpljenja. Posmatrajte homoseksualca koji ne može da zadovolji svoj homoseksualni nagon I podsetice vas na zavisnika. Mora dobiti dozu, kako bi funkcionisao. Uočljivo je da taj promiskuitetni seks koji imaju govori upravo o njihovoj nezrelosti, nemogućnosti da vežu svoja intimna osećanja I da stvaraju ljubavni odnos. U homoseksualnoj populaciji retko ćete naći partnerske veze  koje funkcionišu. Jer za funkcionisanje je potrebna zrelost, prihvatanje drugog, a ne traženje sebe  kroz promenu partnera. Oni traže sebe, njima je potrebna ljubav, ali su stvorili iluziju da im je potrebna ta vrsta seksa, s kojom će dohvatiti ljubav. Poistovetili su seks I ljubav, strast I duhovnost. Seksualno uzbudjenje je jedan aspekat žviljenja, a kad zagrebete ispod površine, ispada da je njima on jedino dovoljan. Ali nije tako. Njima je potrebna ljubav, ali je traže preko seksa. Strah, otpor, neizvesnost su veliki stimulatori uzbudjenja ( strah da nas ne otkriju ), pa je to ključno u procesu uzbudjivanja kod homoseksualaca.. Oni se seksaju u parkovima, na tamnim mestima, na plažama, gde je mogoćnost da ih neko uhvati mala, ali nije neverovatna. Upravo to, kod njih dodatno stimuliše uzbudjenje. Ako se ja pitam, ja bi im omogućio da oni imaju seksa koliko žele, u totalnoj slobodi, da bi na kraju shvatili da ih seks ne može odvesti na željenu destinaciju. Oni često podsećaju na tinejdzera koji se nada da kad mu je seks fantastićan, da će ga to trajno usrećiti u ljubavi. Ali kako je seks samo jedan deo partnerskog funkcionisanja, svaka zrela osoba zna da seks ne može stvoriti I održati ljubav, ako drugi elementi ne postoje. Velika je zabluda da kad imate puno seksa I stalno menjate partnera da ćete se usrećiti. Mnogo heteroseksualni ljudi se vode tom idejom ( posebno muškarci ) I nikada ne spoznaju ljubav. Zato je potrebno to ukazati homoseksualcima.

I na kraju, šansu za razvoj I promenu ima svaki pojedinac na ovom svetu. Da li će je iskoristiti, zavisi od mnogo faktora, njegove socijalizacije, edukacije, inteligencije, motivacije, želje za promenom I sl. Ono što izgleda kao najveći problem u homoseksualnom svetu  je upravo nevidljiva šteta koju homoseksualci stvaraju sebi I svom životu, zbog nejasnoće koje imaju vezane za psihoseksualni razvoj pojedinca. Svaka osoba ima kapacitete da bude I jedno I drugo, pa I biseksualac ( ako je u tranzitornoj fazi ), jer u našem organizmu imamo I muške I ženske hormone, muški I ženski deo psihe. Ono što homoseksualci ne znaju je upravo to kretanje energije, da je priroda stvorila muškarca I ženu sa odredjenim polovima, gde je kod žena vagina negativna, a penis pozitivan, ženske grudi pozitivne, a muške negativne, I da prilikom spajanja muškarca I žena nastaje kretanje I razmena energije, koja može da bude linijska, ako nisu duhovno I ljubavno povezani ( seksualnim rečnikom, samo se genitalno prazne ), ili da cirkulise iz jednog u drugo u obliku kruga, kao pokazatelj njihove dubloke I intimne povezanosti. To je prosto nemoguće ostvariti izmedju istih polova, I zato se oni nikada suštinski ne vezuju. Jer se isti polovi uvek odbijaju. Ali,cak I da stavimo po strani ovu razmenu energije ( iako je sve  živo što postoji energija u planetarnom sistemu, pa je potrebno to znati ), postavlja se pitanje koji kvalitet života odabrati? Da li homoseksualci biraju niži, isti Ili viši kvalitet življenja u odnosu na heteroseksualaca?

Po svemu sudeći  ispada da oni malo poznaju život, a nadaju se da je to dobar put. Nisam siguran da su uspeli da ubede mene, a često se pitam da li su ubedili bar sebe. Jer nije samo stvar ubediti sebe u nešto, stvar je koliko to donosi zadovoljstva na duže staze, koliko podržava samo življenje, koliko zaista vodi ka većem razvoju I boljitku. Neki prelaze I neke druge granice, pa kažu da svaki homoseksualac treba da ima pravo  usvajanja dece. Odakle takvu hrabrost da to traže, pod parolom da će dati ljubav tom detetu ( što je I najbitnije ), a sami je nisu spoznali. Kako neko ko nije pronašao ljubav u svom životu može da traži tako nešto? Poznaje li ta osoba etape ljudskoga razvoja, identifikaciju kao psihološki mehanizam stvaranje polnog I rodnog identiteta?

Jer u fazi kad covek gradi  svoj polni identitet, kad se još uvek traži, pre i za vreme puberteta, pa i kasnije, kad je izrazito senzitivan, onda je uloga psihologa da ukaže na sve zamke i rizike koje postoje. A to bi značilo da ostavimo prostora da dete istražuje, ali da jasno i nedvosmisleno ukažemo da je heteroseksualnost nešto prema šta se čovek treba stremiti, i da postoje različite dileme i probleme, koji se mogu na drugi način rešiti i otkloniti. Nije potrebno "gurati" ljude u homoseksualnost, i bežati od usmeravanja, već objasniti im mogučnosti razvoja. Spomenuo sam fiksiranost homoseksualaca za drugu fazu psihoseksualnog razvoja, a ona se upravo dešava jer u toj kriznoj fazi, kad se mladi bune protiv roditelja i drustva, kad imaju veću navalu hormona, onda osoba eksperimentiše sa sobom. U tom eksperimentisanju je veoma moguće da homoseksualnost bude prisutna ( kod većina ), a veliko zadovoljstvo izazvano tim aktivnostima, da kasnije bude veliki otpor i kočnica ka heteroseksualnoj orijentaciji. Nije svaka osoba koja je imala homoseksualna iskustva ( zajedničku masturbaciju i sl. ) postala homoseksualac. Postali su oni, koji su na bazi tog iskustva, na bazi tog eksperimentisanja izgradili kasniji identitet.

Čuo sam jednu priču, od homoseksualnih osoba, koja pokazuje  da postoje mogučnosti razvoja u "ovom" ili "onom" smeru. Naime, bio je jedan čovek koji je je bio homoseksualno orijentisan. Uživao je u svojoj pasivnoj ulozi da ima homoseksualna iskustva najrazličitijeg tipa. Bio je jako promiskuitetan. Medjutim, kad je upisao fakultet, počeo je da se druži sa jednom devojkom, koja mu je ubrzo postala njegova najbolja drugarica. Vremenom, su se stvari počeli menjati, kada je ona zahtevala da se malo više intimno približe. Naravno, on je bio protiv, ali bila mu je jako draga kao osoba, i nije mogao da pobegne od nje. Distancirao se koliko je mogao, ali je ona bila veoma uporna u svojim namerama da joj on bude budući dečko. Nikako nije odustajala od toga. Prošlo je dugo vremena, ali ona je i dalje htela nešto više.Bili su duhovno povezani, ali to joj nije bilo dovoljno. Htela je da se zadovolje i na drugačiji, mogo intimniji način, koji uključuje seks.. U toj situaciji, on nije imao izbora, pa je kupio Vijagru... Uspeo je da obavi seksualni čin, a i kasnije kada je još uvek koristio vijagru... Vremenom, su oni postali bliskiji, pa se odlučio da ostavi vijagru i da ima seks bez "dopinga".. Uspeo je u svemu tome, i bio je veoma zadovoljan.. Kasnije je odlučio da se oženi s njom... Danas je u braku sa osobom, koja ga je jako volela i bila toliko uporna da on preispita svoju seksualnost, a vremenom je totalno promeni... Danas on ima drugi, heteroseksualni identitet, a što je još važnije od toga, je upravo činjenica da je shvatio da se stvari mogu preokrenuti, da se svesni i nesvesni otpori mogu slomiti, da prava intimnost koja uključuje duhovnost, a ne samo telesno uživanje, dostižna za mnoge, samo je pitanje motiva zbog čega bi to uradili?!

Upravo za one koje to žele i imaju svoje motive za tako nešto, ova priča je veoma poučna i vredna razmatranja.

Medjutim, barijere se stalno ruše, hteli to mi ili ne, ali nažalost često I na našu štetu ( kako sam spomenuo u nekom prošlom tekstu ). Veliko je pitanje da li će nas taj relativizam dovesti do onoga što istinski želimo I sebi I drugima. Jer ne zaboravite, I alkoholičari I narkomani traže ljubav, ali je traže na pogrešan način I na pogrešno mesto. Mogućnost da biramo, ne znaći odabrati bilo šta od ponudjenog. U slućaju zavisničkog ponašanja šteta u domenu fizičkog I mentalnog zdravlja kod tih osoba je jasno vidljiva kako kod njih tako I u okolini u kojoj žive.

Da li će nas to što na prvi pogled homoseksualci ne nanose štetu sebi I drugima obeshrabriti u boljem razumevanju homoseksualnosti  I u našim sposobnostima da kao stručnjaci uradimo nešto više na planu njihove intimnosti, na planu njihovog života.  Tačno je da svako ima pravo da živi kako želi, ali nema pravo da pomera granice, da “regrutuje” druge osobe u svojoj bazi za vreme sticanja polnog identiteta. Treba izaći u susret osobama koje imaju brojne psihološke dileme na planu intimnosti I ukazati im da je heteroseksualnost kao obeležje ovog života nešto što je svaki čovek dobio sa rodjenjem I da je to pravi put. Ne postoji nijedan biološki dokaz da je čovek predodredjen da bude homoseksualac. Iako se dešava da čovek ponekad izabere taj put, to ne znači da je odabrao pravi put.

Prava čovekova priroda nije niti muška niti ženska, već veoma složen miks dve suprotne tendencije u samoj osobi da pri seksualnom činu sa osobom suprotnog pola, omogući viši kapacitet duhovnog I emocionalnog razvoja. I ne samo to, priroda je smislila da se stvori novi život prilikom toga spajanja, a ja ne vidim ( bar za sada ) da je moguće stvoriti dete iz dva muskarca ili dve žene.

Mi kao ljudi, ne moramo da imamo decu da bi bili srećni, ali moramo poznavati život, koji nas uvek otrezni I osvesti kad igramo suprotno njegovim postavkama. Homoseksualnost se može promeniti, kao I sve u životu što se tiče nas samih, jer sam mozak je tako satkan. Put do promene nije uvek lak ( I kada nije homoseksualnost u pitanju ), a često težak I mukotrpan, pun uspona I padova, I različitih kriza. Ali, do raja se ne stiže lako, mora se prvo proći pakao. A  većina homoseksualaca nije se do sada pokazala spremna za tako nešto. I uvek kad se sve sabere ispada  da je najteže odabrati prave motive za promenu, jer u situaciji kad zdravstveno stanje nije pogoršano, niti samoj osobi niti ljudima u njegovoj okolini, teško je pa čak I sa terapeutom uhvatiti se za nešto, što će biti zvezda vodilja u celom procesu promene.

Ključno kod homoseksualaca je da shvate da više mogu da dobiju I da se razviju u svakom smislu ukoliko prihvate ljubav sa suprotnim polom, a to je teško zbog njihove jake vezanosti za nagonsko funkcionisanje. Uspemo li kao terapeuti da im pomognemo da se osećaju dobro I kad ne koriste tu vrstu seksa za umirenje, već neke druge tehnike I metode, uradili smo pola posao. Vremenom mogu da nauče da se ne erotizuju na isti pol, već na suprotni.

Psiholozi treba da ostanu I dalje saosećajni, ali to ne znači da prihvataju sve načine razmišljanja, već da pokušaju da izdvoje načela koja vode ka boljem I lepšem funkcionisanju na duže staze.

Sve što je u nama se može promeniti, ali najpre treba verovati da je to dostižno I moguće za nas same, čak I da uvek ne znamo kako ćemo sve to “izgurati”.

Ja ne lečim homoseksualnost, jer tu nema šta da se leči. Za mene to nije bolest, već faza u razvoju jedne osobe. Ja samo želim da dam šansu ljudima koji žele da promene nešto u svom žvitotu, da prevazidju tu fazu, ali zbog egalitarnog društva koje ne osudjuje, koje izbegava stigmatizaciju, oni se pitaju da li je to ikako moguće?!

Ovo su periodi iskušenja za svakog psihologa, jer naučna misao kao istinita je odavno dovedena u pitanje. Zato je veliko pitanje koliko nauka može da otkrije pravu istinu stvari, ako su njeni rezultati već unapred poznati?!

Ljubav nije ni heteroseksualna ni homoseksualna, ali ljubav može pokazati put ka pravoj seksualnoj orijentaciji - heteroseksualnoj, što bi značilo funkcionalniji i srećniji pojedinac i bolje društvo.

P.s. Homoseksualnost nije ljubav novog doba, ali je sigurno signal za ljubav, koji se pogrešno tumači i realizuje.

Natalitet i brak kroz ljubavnu paradigmu ( deo teksta predstavljen na kongresu o natalitetu )

Natalitet  i brak kroz ljubavnu paradigmu

Mi smo socijalna bića. Radjamo se kao takvi. Naši geni nose socijalni kod, koji pod uticajem sredine postaje sve jasnije vidljiv. Društvo nam omogućava da postanemo to što jesmo. Radjamo se bespomoćni, sa nadom da ćemo preživeti. Nijednoj jedinki koja pripada životinjskom svetu nije potrebna posebna pomoć kad se rodi. Ali ljudima je to neophodno. Bez te pomoći nijedna rodjena beba ne bi preživela. Toplina koju majka ( roditelj ) daje detetu nakon rodjenja stvara kod njega osećaj sigurnosti i pripadnosti. To je ljubav koju svako dete želi da primi. Bez te ljubavi u ranom razvoju, dete bi brzo umrlo. Iako je hrana jedan od glavnih faktora kako bi se dete održalo u životu, sva moguća psihološka istraživanja su neosporno pokazala da je ljubav često podjednako važna ako ne i važnija od same hrane.

I to nije samo nakon rodjenja deteta, prenatalna psihologija nam nedvosmisleno pokazuje da mentalno stanje majke za vreme trudnoće direktno utiče na razvoj i oblikovanje “socijalnog” mozga kroz neurofizioloških procesa koji se odvijaju u telu majke. Višak stresnog hormona kortizola u krvotoku majke dok je trudna,  prenosi se  i na bebu u utrobi, pa  shodno tome, dete koje dolazi na ovaj svet biće u startu zatrovano, u smislu njegovog doživljavanja stvarnosti.

Mozemo li da očekujemo da će to dete sutra imati optimističan pogled na svet oko sebe, na druge ljude?

Da li će moći da voli i poštuje sebe i druge ljude, da li će prihvatati život na ovoj zemlji?

Postoje li šanse da to dete gleda na ovaj svet sa radošču i ljubavlju?

Psihološka istraživanja nam govore da, što se odredjena interakcija česće ponavlja u detinjstvu, to će dublje biti utisnuta u odgovarajući sistem moždanih kola – i lepljivija će biti kada dete odraste i kao odraslo se bude kretalo kroz život. Izraženo u procentima to bi značilo da se 50% strukture ličnosti razvija od samog radjanja do pete godine, 30% od pete do osme godine, i 15% izmedju osme i osamnaeste godine, t.j. do početka adolescencije. To nam ukazuje na činjenicu da smo gotovo 95% emotivno isprogramirani do punoletstva, i ostaje nam 5% kako bi nesto promenili.

Ako se majka dobro ophodi prema sebi za vreme trudnoce i govori nam  da smo važni i voljeni, onda ćemo mi znati da smo voljeni. Kad se rodimo, ako smo odgajani u sredini punoj ljubavi i zaštitništva, i ako su nam pričali  i pokazali naši roditelji da su naša osećanja i potrebe važne i poštovane, onda ćemo se osećati da smo podržani da budemo to što jesmo. Kad smo uživali u svemu tome i kad smo toplo voljeni, mi smo u  startu ohrabreni da istražujemo, da budemo radoznali, i da eksperimentišemo, i  ukoliko nam roditelji nisu ugrožavali našu individualnost, onda mi znamo i osećamo da smo OK baš onakvi kakvi smo.

Kako rastemo i sve više izražavamo naša osećanja, kad su nam date reči i druga sredstva da uradimo stvari koje želimo,  kad smo ohrabreni da iskoristimo naše talente i veštine na naš poseban način u skladu sa onim sto mislimo o sebi, onda ponovo dobijamo važnu poruku da mi nismo samo voljeni, nego da mi mozemo da volimo i poštujemo sebe.

Ovo zadnje je od ključne važnosti, osećaj ljubavi prema sebi je najznačajniji segment ljudskog postojanja. Odmah se na njemu nadovezuje ljubav prema drugima. Ali ljubav koju osećamo prema drugima, mnogo zavisi od ljubavi koju osećamo prema nama samima. Jer ne mozemo dati ono sto mi sami nemamo. Zato je neophodno da dobijemo ljubav dok smo deca, kako bi mogli da je kasnije dajemo drugim ljudima.

Partnerska ljubav je takodje integralni deo životnog ciklusa jedne osobe. Kao što malo dete ne može da preživi bez ljubavi majke, tako i odrasla jedinka bitno osiromašuje svoj život ukoliko se odluči na život bez partnera, bez životnog saputnika. Ne bi bilo ispravno reći da bi odrasla osoba izumrla bez ljubavi, ali sigurno je da bi živela mnogo lošije nego u relaciji sa partnerom, sa nekim sa kim bi mogla da deli svoje postojanje na ovoj planeti.

Mnogi mladi ljudi se “zatrče” pod uticajem globalističkih trendova, koji govore o tome da nema ništa loše ako nisu u vezi, u braku ili nekoj zajednici. Nikako se ne mogu složiti s tom konstatacijom, ne samo zato što  samci brže obolevaju, lošije žive i ranije umiru, već zato što je čovek rodjen da deli. Podeliti sa nekim dobro i loše, pozitivno i negativno je zaista neophodno, i za mentalno i za fizičko zdravlje. Kad imamo partnera pored sebe, mi imamo mogućnost da delimo. Na taj način povećavamo šanse za lepši i kvalitetniji život.Partnerstvo u bilo kojem obliku ( veza, bračna ili vanbračna zajednica ) je neophodno kako bi nastavili zivotni ciklus. Partnerski život zahteva deljenje.

A proces deobe, je prisutan i pre nego što nastane novi život. Na izvesnom nivou razvoja, ćelije se dele i ostaju sa 24 hromozoma, t.j. 23 telesnih I jedan polovi. Na kraju, kad se spoji jajna ćelija i spermatozoid dobijamo uobičajenu genetsku struktura, kariotip sa 46 hromozoma gde u zavisnosti od kombinacija polovih hromozoma od majke i od oca, formira se zenski ili muški organizam.

Ali šta se trenutno dešava?

Ljudi se sve manje odlučuju na brak, oni drugi se ne zadržavaju mnogo u njemu, mnogi više ne veruju u ljubav. Postoje ljudi koji se odluče na samački život, monasi su jedan primer. Ali nisu samo oni. Oni predstavljaju vidljiv ekstrem, ali mnogo je onih koji  pored nas svakodnevno prolaze, koji obavljaju različite poslove, a kojima ideja braka nije  baš  bliska i simpatična. Svi su oni se razočarali u drugoga, ili nikada ga  nisu  ni imali - partnera koji bi nešto značio u njihovim životima.

Oni koji imaju partnera, žale se kako im veza ne cveta. Oni koji nemaju, nadaju se da će jednoga dana pronaći onog pravog. Mnogi potroše čitav život u nadi da će se nekada probuditi pored partnera iz snova.

Ali to se za divno čudo nikada ne dogodi. Bajkovite ljubavne priče nisu životne, ali ljudi se i dalje nadaju.

Čak i po ceni da budu sami. No, ljubav nema alternativu, osim u usamljenosti.

Odakle dolaze sva ova nerealna očekivanja? Zašto su ljudi otišli toliko daleko?

Ima li načina da se razviju drugačije perspektive?

Ljudi su maštovita bića. Niko ne može da im zabrani da maštaju i da se nadaju. Ali mi, psihoterapeuti, treba da im ukažemo na moguću patnju koja ih čeka ukoliko igraju suprotno sa osnovnim postavkama života. Nije tačno da je svejedno ko vam je partner, kao što nije ni tačno  da ukoliko izaberete “najboljeg“ da ćete se usrećiti.

Ranije su roditelji birali  budućeg partnera ( bračnog druga ) njihovoj deci, danas deca sama biraju.

Zbog materijalne osnove potrebne za zajednički život, a koju mladenci nisu mogli sami stvoriti, pa ni imati, nego su morali dobiti od svojih porodica, sve do 20-tog veka brak se više ticao tih porodica nego samih mladenaca.

Sredinom 18 veka Žan Žak Ruso diže glas u odbranu braka iz ljubavi, a sa presedanom koji je napravio Napoleon treći kada je uzeo jednu sasvim običnu ženu 1853 god., počinje jedna nova era u zajedničkom življenju dvoje partnera, gde je njihov slobodni izbor da daju i primaju ljubav koju oni žele osnovni motivacioni elemenat zbog koga se ulazi u brak.

Savremeni kulturni i civilizacijski obrazac Zapada je takav da se na brak bez ljubavi gleda popreko, dok je brak iz ljubavi poželjan i pozitivan.

Brak iz zaljubljenosti donosi i nove probleme: dok je ranije razvod bio strogo kontrolisan postupak, dopušten u izuzetnim slučajevima, sada je prestanak ljubavi dovoljan razlog za razvod.

Integracijom braka i partnerske ljubavi, odnosno zaljubljenosti, ljubav počinje da zauzima ključno mesto u svim oblastima života koji se oslanjaju na brak i porodicu. Pošto je ljubav nejasna i mistifikovana kategorija, pojam opterećen raznim fantazijama i zabludama, nije čudno što su uzdrmani i brak i porodica kao nosači civilizacijskog poretka.

Upravo na sceni imamo taj zapadnjački fenomen, da se ljudi odlučuju na brak iz zaljubljenosti. Ali kako je zaljubljenost jedna čista projekcija sopstvene ljubavne predstave o partneru, ispada da ljubavni život koji oba partnera očekuju, biće pre fikcija nego stvarnost. Iz pozicije zaljubljenosti, stvara se nedostižan ideal, a to je povećati lepotu ljubavnih osećanja ulaskom u brak. Ali tu leži sva opasnost. Brak nije nešto što samo po sebe održava ljubav, t.j. zaljubljenost, ali ljudi se i dalje nadaju da ce im brak pomoći u tome.

Zaljubljenost retko kada prelazi u ljubav, i zato se ljudi brzo razočaraju. Ako udju u brak, često se razvode.

Brak podrazumeva zajednički zivot, sa svim mogućim problemima. Ljubav može da pomogne na tom putu, na putu održavanja bračne zajednice, ali zaljubljenost ne može.

I ako se vratimo  samom početku, gde smo pričali o ljubavi majke prema detetu, pa ljubavi prema sebi, mozemo da zaključimo da je zrela osoba zavolela sebe, pa sada može da voli i partnera. Zaljubljena osoba nije zrela, zato što partnera ljubi zbog sebe, zbog sopstvene nužnosti. Ona ne može da daje ljubav, zato što još nije zavolela sebe na pravi način. Zato je zaljubljenost karakteristika mladosti, gde se često menjaju partneri, zato što se i pojedinac sam traži. Kad osoba stekne svoj identitet, kad spozna šta želi, i kad njene želje nisu previše imaginarne, t.j, suprotne životnim postavkama, ona je spremna da voli.

Tada ona prihvata sebe na pravi način i stvara uslove da i drugoga prihvati. Danas smo svedoci sveopštog neprihvatanja. Ne prihvatamo sebe, sopstveni život, potencijalnog partnera, svoje roditelje. Žudimo za večnom mladošću, za konstantnom zaljubljenošću, za ljubavlju koja u suštini ne postoji. Sa takvim nerealnim očekivanjima je nemoguće stvoriti i održati zajednicu.

Posle drugog svetskog rata Zapad je na krilima ekonomskog prosperiteta, bogatsva I novih tehnologija iz životne zone preživljavanja brzo zakoračio u životnu zonu kvalitetnog života. U ovoj životnoj zoni okolnosti su sasvim drukčije tako da se pojedinci orijentišu kako bi što kvalitetnije živeli, kako bi što više dostigli užitak i sreću. Sve veći broj pojedinaca se okreće individualizmu i egocentričnosti, ostajući na infantilnom nivou deteta koji teži užitku. Infantilizam, hedonizam i egocentrizam dobijaju svoju promociju kroz masovne medije, pojačavajući same sebe. U tom smislu stari obrasci, koji su imali smisao u zoni preživaljavanja u novim okolnostima postaju nepotrebni, zastareli, glupi i smešni.

Zbog toga savremeno društvo Zapada koje je demitologizovano, despiritualizovano I dehristijanizovano, pokazuje znake dezintegracije: individualizam i promocija interesa kao osnovnog ekonomskog pokretača svetskog poretka pokazuju onogo što Leš ( Lash, 1979 ) sasvim opravdano naziva kultura narcizma.

( Milivojevic, 2007)

              Čini se da je ideja zajedništva duboko dovedena u pitanje, u smislu njene egzistencije, jer savremeni poredak vam jasno poručuje da ona nije bitna. Bitan je novac koji zaradite, a ne zajednica koju stvarate. Ako imate dovoljno novca, imaćete mogućnost za zajednicu i brak. Ali, kad se sve sabere i oduzme, na kraju ispada da vam novac daje samo materijalnu sigurnost, a ne približava ljude ka zajedničkom zivotu, već prema razdvajanju i udaljavanju. Jer ako imam dovoljno para, ja mogu da živim i sam - govore mnogi ljudi. Tačno, ali ono što ne shvataju i ne vide, je  da im novac ne može obezbediti ono o čemu maštaju i sanjaju, ljubav, toplinu, pripadnost i bazu sigurnosti. Zato sve više naginjemo ka propasti i savremena civilizacija je u ozbiljnoj krizi, jer je novac postao nagon sam po sebi. Sada više nije on potreban kao sredstvo kupovine odredjene robe, već kao nagon koji počinje da postaje integralni deo čoveka.

Ono što ne shvatamo je upravo to da priroda nije zamislila čoveka kojem je novac dovoljan za život, već čoveka koji je sposoban da gradi, da stvara, da voli i da bude voljen. A upravo ove stvari su neophodne za stupanje u brak, u neku vrste zajednice.

Ove vrednosti su nekada bile na sceni, nešto su značile ljudima. Sada, u periodu tranzicije iz socijalističkog sistema ka kapitalističkom, gde je materijalna a i svaka druga egzistencija dovedena u pitanje, uočava se  ljudska nejasnoća povodom oblikovanja samog života. Pitanja tipa: da li je neophodno graditi zajednicu, da li mora da imam decu, šta ako želim da živim sam, nisu više tako retka, i ujedno osvetljavaju jedno novo poglavlje u ljudskom razvoju, gde se traži smisao života i samog življenja, bez potpune odgovornosti.

A odgovornost je osnovna karakteristika zrelog čoveka. Bez prihvatanja odgovornosti za sopstven život na ovoj planeti, rušimo barijeru koju smo postavili zbog naše zaštite. Ranije su granice postojale, danas više ne. Pa, iako postoji nada da će čovek u društvu bez posebnih limita ostvariti svoju potpunu autentičnost, sudeći po posledicama širom sveta koju ta “sloboda” obezbedjuje, dovodi nas u situaciji da se zapitamo: Da li smo mi zaista želeli ovakav svet? Da li smo izgradili porodice koje su stabilan stub društva? Da li smo omogućili zdravi razvoj svakog pojedinca?

Ako dublje udjemo u posmatranju celekupne problematike, postaje nam jasno da smo pre dobili prividnu slobodu, a izgubili pravu slobodu. Jer ideja da ćemo biti slobodni ukoliko nemamo partnera, ili izbegnemo brak ili imamo dovoljno novca, je jako opasna i u krajnju ruku veoma obmanjujuća.

Pogrešna interpretacije termina sloboda, nas je dovela do veće patnje i medjusobnog nerazumevanja.

Sloboda je mogućnost izbora, ali nije neprekidnog traženja sebe, života, pravog partnera.

A svedoci smo da se ljudi danas najviše traže, pa čak i na 50 godina, a u prilog tome govore i podaci da je sve veći porast neurotskih poremećaja, koji uvek potiču iz neprihvatanja samog sebe.

Možemo se slobodno zapitati, kako je moguće da u većoj “slobodi” više patimo?

Moguće je, zato što je savremena kultura najmanje u skladu sa prirodom, sa životom, sa čovekom kao takvim. Ona ide u pravcu sve većeg sticanja i materijalnog dobitka, a zaboravlja na osnovne potrebe svakoga čoveka. Nijednoj osobi na ovom svetu nije potrebna gomila stvari, imovina i novac da bi živela dobro. Ali stvorili smo svet koji poznaje samo te vrednosti. Više nije bitno da li znaš nešto, da li ceniš i poštujes starije ljude, prosjake, decu, da li umeš da gradiš, da voliš i daješ, danas je bitno da imaš.

Pogrešno smo postavili stvari, i zato sada plaćamo cenu. Cena koja još nije prevelika, ali vremenom će postati sve veća.

Gde je tu želja za potomstvom? Da li su nam potrebna deca?

Globalistički kontekst koji se pod uticajem zapadne kulture proširio svuda po svetu, nam šalje jasne instrukcije da smo bitni mi, a ne drugi. Ekstremni individualizam koji se javlja kao mogucnost razvoja, nikada nije opravdan, tako što u krajnoj liniji ugrožava nas same. Usmerenost prema sebi je opravdana i poželjna ukoliko je razumna i u odredjenim etapama života. Dok smo deca više smo centrirani ka sebi, želimo svu pažnju okoline. I to je normalno u tom stadiumu. Ali odrasla osoba mora da zaboravi i prevazidje tu egocentričnost, a to je upravo odgovornost koju svaki čovek  treba da razvije.

Odgovornost podrazumeva da ljubav koju smo dobili kao deca ( ako smo je dobili ) sada želimo da je podelimo sa drugim, da je damo nekome, partneru, detetu. Medjutim, malo ko je dobio ljubav koja mu je potrebna, malo ko od nas je bio usmeren ka sticanju pravih životnih vrednosti i zato u današnjim uslovima života to postaje nemoguća misija.

Kvazi vrednosti koji se nameću kao opravdani ideal putem mas-medija, ka kome pojedinac treba težiti, na kraju ga vode  ka propasti. Socijalizacija je izgubila socijalnu vrednost, pa bilo bi ispravnije govoriti o nesocijalizaciji. U prevodu, to bi značilo: Ako sam bitan samo ja, a ne drugi, kako je moguće da se stvori zajednica? Kako je moguće bez izbacivanja egocentričnosti  da se razmišlja o deci, o potomstvu?

Zato je sve više ljudi koji ne prihvataju odgovornost da imaju porodicu. Smatraju da će ih porodica, uključujući i decu, spreciti u njihovim egoističkim potrebama da žive život koji žele. Deca su u savremenoj kulturi teret, a niko ne želi živeti pod teretom.

Kako su brak ili partnerstvo najčešće putevi za stvaranje potomstva, moramo da poradimo na stabilizaciji vrednosnog sistema svakog društva, koje će direktno i indirektno uticati na konsolidaciji perceptivnog mehanizma svake osobe, sa ciljem da ona počne da prihvata i vrednuje  život na način koji ne ugrožava stabilnost jednog društva i same osobe kao takve.

Cilj bi mogao da nam bude više usmeren ka pravoj ljudskoj egzistenciji koja ne podrazumeva materijalna bogatsva, ali obuhvata sve ono što je čoveku neophodno kako bi živeo kvalitetan život.

U takvim uslovima, tendencija ka zajednici, ka stvaranju potomstva, neće biti nametnuta i teško dostižna, već će biti prirodan naćin slobodnog izražavanja jedne osobe da kroz drugu ( uključujući partnera i decu ) razvija i obogaćuje svoj prirodni potencijal koji mu je dat sa samim radjanjem.

Zdravi razvoj društva i pojedinca uvek podrazumeva uočavanje i stremljenje ka osnovnim životnim vrednostima.

Verujem da u tim životnim vrednostima deca imaju značajno mesto.

Zavodnik

Zavodnik 
 

Kad sam napisao spisu o zeni, mnoge  žene su me pitale  da li ce biti nešto slično i o muškarcima. Moj odgovor je tada bio da su muškarci laki za analizu, da nisu dovoljno inspirativni. Ali kad sam bolje razmislio, shvatio sam da je to tako iz moje pozicije, zato sto sam muškarac, pa je upravo suprotan pol motiv za neku kreaciju. Da bih  pisao inspirativno o muškarcima, moram pisati iz pozicije jedne žene, što bi značilo da moram probuditi i malo više osvestiti taj deo moje psihe, moju animu.

Međutim, i pored moje želje da napišem dubokoumni tekst o muškarcima, moraću da vas i ovog puta na neki način razočaram, sve do onog trenutka kad će žena u meni toliko narasti da upravo sagledam muškarca iz sasvim drugačijeg ugla. A to je potrebno, kako bi tekst bio zanimljiv, ali ne i naučno potkrepljen.

Jer žena u meni je još ljubavna, još nije nesrećna ( a lakše je pisati kad ste nesrećni ). Nažalost, to nije slučaj sa ženama oko mene, u spoljnom svetu. A ja bih želeo da se upravo to desi. Da žena u stvarnom svetu prihvati muškarca i bude zaista srećna.

Za sve to je potrebno duboko razumevanje. No, krenimo redom.

Neka ovaj tekst bude početak dublje analize današnjeg muškarca.

Zašto sam izabrao zavodnike? Zašto nisam izabrao sveštenike, političare ili sportiste?

Zašto pričati o zavodnicima, a ne o papučarima?

Termin “zavodnik” obuhvata sve moguće profesije ovog sveta, a u isto vreme ih isključuje. Možete da radite bilo šta i da budete dobar zavodnik, kao što možete i da ne radite ništa, a samo da zavodite. Dobar zavodnik može biti bilo ko, bez obzira na sve.

Izabrao sam zavodnika zbog seksualne dimenzije koju ovaj termin nosi sa sobom, pa ćemo se  na taj način preko seksa približiti i do ljubavi koju stvara muškarac.

Nisam izabrao papučare, zato što su oni svuda naokolo, a zavodnika je zaista malo.

Na ovom svetu ćete nači mnogo ljudi koji se ponašaju zavodnički, ali u suštini nisu pravi zavodnici. I iako prva asocijacija kad spomenemo  reč ”zavodnik” je kvantitet ( broj partnerki ) kod većine nas, ja ću ovde govoriti o kvalitativnim osobenostima  zavodnika.

Zavodnik je svaki muškarac u prostom smislu te reći, ali retki su oni pravi. Svaki muškarac želi da se dokaže i pokaže pred ženskim svetom, da opravda svoju muškost. Jer, možete biti sve, ali ako niste dobar zavodnik, ne možete doći ni do žene koju želite.

Šta muškarca sprečava da bude pravi zavodnik?

Mnogo toga. Kultura, civilizacija, porodica, društvo... I na kraju, on sam. Njemu je teško da se izdigne iznad svega toga, on je rob svoje socijalizacije. Bez obzira što se on prikazuje kao moćan, on je u suštini jako slab. On se predstavlja kao da veruje sebi, kao da zna i ume mnogo da uradi, kao božansko delo prirode. Naivnije žene lako se prijatno uzbude pored ovakvih muškaraca, i požele nešto više s njim, jer ko ne bi želeo biti pored Boga?!

Ali, iskusne i zrele žene su odavno svesne šta se krije iza Boga, iako se i one ponekad potajno  nadaju da će videti ako ne Isusa, onda nekog duhovnjaka. Medjutim, realnost je sasvim drugačija, niti je taj muškarac  Isus, niti Buda, niti neki drugi bog. On je samo čovek, koji je veoma uplašen kako će i u kom pravcu da se odvijaju stvari, pa smišlja različite uloge kako bi vas osvojio. A i vi u to verujete, jer se takodje bojite. Ne želite da živite pored stvarnog čoveka, od krvi i mesa, koji se  ponekad  rastuži i zaplače. I pored toga što vi sve ovo znate, ja vas uveravam da znate samo kada ovo čitate. Kad sretnete muškarca koji je sasvim običan, vama to nije privlačno. E, zato prvo pravilo glasi: Nikada u startu ne odbacujte muškarca koji je zainteresovan za vas. On se možda nije najbolje pokazao, prvi, drugi pa i treći put, ali  ako vas   imalo privlači, dajte mu šansu.

Jer time, vi dajete šansu i sebi, da odrastete, da duhovno sazrete.

Svaka zrela žena je prošla kroz ovaj proces sazrevanja, koji uvek podrazumeva put od klasičnog neprihvatanja i nepoznavanja muškarca, do potpunijeg prihvatanja i dubokog razumevanja.

Zato, nemojte ostati na početku. Budite otvoreni za svakoga muškarca, jer iako vam je uzbudljivo da slušate bajke, bajke u realnom životu ne postoje.

Muškarci koji pričaju bajke, često i lažu. A vi to ne želite. Zato ne padajte u nesvest kad vam pričaju bajke. Na taj ćete  način pomoći  da i on spozna samog sebe. Da prihvati samog sebe, bez obzira što nije predsednik države, bogataš ili vrhunski sportista.

Drugo,  muškarac misli da uvek mora biti jak da bi bio dobar zavodnik. Jeste, ali ono što on ne razume, je da jačina jedne osobe se ne meri u milionima, nekretninama ili bicepsima i tricepsima. Jačina se meri u ljubavi  koju  je taj muškarac  spreman da pruži. A ljubav je uvek nematerijalna, ljubav je uvek pozitivno stanje duha, pozitivna emocija, vibracija. Pravi zavodnici nisu nejaki kako se čini, naprotiv, oni su veoma jaki, ako im date šansu. Zato, žene moraju biti u stanju da prepoznaju prave kvalitete jedne osobe, njegovu pravu jačinu, a kao merni kriterijum da im bude ljubav koju taj muškarac daje.

Treće, pravi zavodnik nije glup. Zavodnik je inteligentna osoba. On zna da je sve prolazno, da ne može biti zavodnik večno. Ali isto tako zna da nije šteta i ako se trudi. On radi sve na tome da ostane poželjan suprotnom polu. Zna da mora biti kreativan. Medjutim, žene i muškarci često greše. Misle da ono što im je bilo lepo na početku veze, da može biti i kasnije. I žena je hvalila muškarca oko njegovog udvaranja, pa on ništa više nije uradio povodom toga. Nikada joj se više nije udvarao. Ili joj se udvarao na ist način. Ali to ne daje rezultate, jer nije moguće posle 10 godina i muškarac i žena da budu isti, da se seksaju na isti način, da vole na isti način. Moraju nešto promeniti. Pametan muškarac i pravi zavodnik ostaje to do kraja. On ume da sa istom ženom, projavljuje različita zavodnička ponašanja, od ljubljenja skroz goli, do seksa skroz odeveni. Bilo šta, samo da nije identično. Jer kome može biti interesantno kad se ponavlja ista radnja po 100 puta. Zato, žena mora biti iskrena sa sobom i saopštiti partneru da bi htela nešto drugačije da urade. Ne čekajte na muškarca, on vas je osvojio na taj način i duboko veruje da je to jedini. Ali, recite mu da vas to više ne pali i da ne želite da idete kod drugog, nego da pokušate nešto da promenite. Ne čekajte njegovu inicijativu, neće se sam setiti.

Vi mu predložite, nije sramota. Oživite zavodnika u njemu.

Četvrto,  pravi zavodnik se ne pomera često sa početne pozicije. To znači da on ume da produbljuje odnos sa jednom ženom, a ne da stalno traži novog partnera.

Jedan moj prijatelj je stalno zavodio žene. Uživao u tome da ih osvaja, da ih šarmira i impresionira. I bio je vrlo uspešan u tome. Ali ipak je bio nesrećan. Posle dva do tri dana provedena u seksualnom zanosu sa devojkom, on je osećao jaku potrebu da bude sa drugom.

I tako je radio, stalno u krug. Išao je od žene do žene, zabavljao se, bilo mu lepo, ali nikada nije imao osećaj potpunosti. Taman se malo uskladi sa jednom, ona mu više  nije zanimljiva.

Imao je mnogo partnerki tokom života, bio je harizmatičan, ali je nekako osećao da je u problemu. Zato mi se u jednoj prilici obratio u neformalnom razgovoru kako bih  mu ja odgovorio na pitanje: Zašto ne može da se ustali sa jednom ženom?

Ljudi koji su promiskuitetni, koji ne mogu da se intimno vežu sa  jednom osobom su nezrele. U tinejđerskim danima dok se čovek traži, on ima potrebu da menja partnere, kako bih kroz njih malo pronašao sebe. I to je sasvim normalno. Al kad vidite čoveka koji ima 40 ili više godina i još ide od jedne do druge žene, i nikada nije imao dužu vezu, logično se postavlja pitanje: Gde je ovaj čovek “stao” na razvojnom putu?

Te osobe još traže sebe, i uzbudjuju se onim što im je nepoznato. Čim krenu da malo upoznaju drugu osobu, njima više ona nije interesantna. A zašto? Zato što je druga osoba interesantna u onoj meru u kojoj mi umemo i želimo da je doživimo kao takvu. Ove osobe nemaju realistično shvatanje ljubavi, pa se nadaju da će ih druga osoba usrećiti. Oni su jako nesrećni, ne vole i ne poštuju sebe, pa nisu kadri da stvaraju dublje intimne odnose. Oni rade po površini, zadovolje njihove biološke porive, ali ne stignu do prave ljubavi, jer se boje. Njihov strah od otkrivanja pred drugima  ( a to svaki intimni odnos podrazumeva ), i suočavanje sa manje lepšom stranom druge osobe, je upravo kočnica za pristanak na nešto više. Na taj način, oni ostaju u zoni sigurnosti, gde je seks mogućnost približavanja i kontakta sa drugim polom ( u funkciji smanjenja napetosti ), ali nikada dovoljan da usreći na duže staze.

Zato su  ovi muškarci  i zanimljivi za žene. Oni su razvili svoj zavodnički stil, kroz stalnu promenu partnera, a žene se često razočaraju kada oni naglo prekinu vezu.

Problem naravno nije kod žena, nego kod muškarca koji nadograđuje svoj lažni ego u funkciji sopstvene zaštite ličnog integriteta. Na kraju ispadne da to radi na svoju štetu. Kod ovih zavodnika, razvija se zavisnički stil ponašanja, da moraju imati nekoga, makar ga promenili brzo, što ukazuje da se oni u dubini svoje duše osećaju usamljeno i veoma nesigurno.

Svaka žena treba da pozdravi pravog i iskrenog muškarca, koji voli i poštuje sebe, koji ume da sasluša, koji razvija samopouzdanje na bazi lične ljubavi prema sebi, a ne prema spoljnim dostignućima, koji voli i razume žene, koji nema potrebu da se posebno dokazuje, zato što je dovoljno to što on jeste.

Ovi muškarci su zaista retka vrsta i treba ih prepoznati i ceniti. Da bi se namnožili, potrebna je  suštinska promena teza, a to uvek uključuje preispitivanje prave muškosti, i usmeravanje žena u pravcu ljubavi prema muškom svetu.

Žene koje krenu ka ljubavi  pomognu muškarcu da postane najbolji zavodnik ovoga sveta. Ove druge koje se nadaju i čekaju, neće im se ništa dogoditi. Nastaviće da vole ono što je daleko i “božanstveno“.

Muški ego je opasna stvar, ali do sada vi niste uvideli vašu odgovornost u njegovom jačanju. Ne doživite orgazam, a kažete da ste ga doživeli. Ne lažite sebe, zato što ćete doći u situaciju kao što je došla jedna zena koja nikada nije imala orgazam , a sada želi da ga postigne na 65 godina. Naravno, nikada nije kasno, ali zašto propustiti čitav život?

Muškarci koji su pravi zavodnici, ne rastu i ne razvijaju se sami od sebe. Vi im pomažete na tom putu. Zato vas molim da im date prave upute kako bi stigli na destinaciju koju zajedno želite.

Nemojte ostati po strani. Zrele žene znaju o čemu pričam.

P.s. A papučare? Pustite ih na miru, oni ionako nikada nisu bili u trendu...:))

"Ravnopravne" devojke

“Ravnopravne“ devojke ( nastavak spise o ženi )

Borba o ravnopravnosti polova se nastavlja. Žene žele da budu potpuno ravnopravne sa muškarcima u svim domenima. I kad kuvaju i kad voze, i kad govore i kad slušaju, i kad miruju i kad trče. Nema ništa loše u tome, a zašto bi i bilo?

Uspele su da se izbore da imaju pravo na aktivnu participaciju u gotovo svim oblastima ljudskog funkcionisanja. Evo, trenutno ne mogu da se setim u kojim situacijama one nisu prisutne.

Žene mogu da oplemene svaku aktivnost, da je obogate u kontaktima sa muškarcima, da joj daju posebnu emociju. One to umeju i mogu, jer je priroda stvari takva, da  imaju potencijal za tako nešto.

Zašto bi ženama uskraćivali tako nešto?

Shvatili smo da je to glupo, da nema razloga za strah. Žene su opravdano tu gde jesu i sa punim pravom ih trebamo podržavati.

Ali ( bez tog ”ali“ ne može ništa da prodje..:)), ima situacija gde žensko ponašanje nije u skladu sa zdravim vrednostima i poimanju muško-ženskih odnosa. Nisu to neke posebne aktivnosti, ne radi se o većini žena. Radi se o odredjenoj kategoriji žena koja pod uticajem kvazi socijalizacije u tranzicionim društvima, projavljuje jedan krajnje specifičan i nezreo odnos prema muškarcu, prema njegovom dostojanstvu i u krajnjoj liniju ličnom integritetu.

Prostitutke su žene koje zaradjuju novac koristeći svoje telo za seksualne aktivnosti sa odredjenom klijentelom. Pa iako možemo da nagadjamo o psihološkom profilu takvih žena, i motive zbog kojih su se opredelile za takav posao, sam njihov posao nije nepošten. Čak je u mnogome veoma human. Iako nisam imao lična iskustva sa prostitutkama, cenim i poštujem njihov doprinos na polju seksualnosti, zato što je mnogo onih koji imaju problema u seksualnim kontaktima sa ženama, pa kako ne postoje surogat terapeutkinje na ovim prostorima u psihoseksualnoj terapiji, prostitutke mogu da malo pomognu osobama koje zaista pate na tom planu. Ako ništa drugo, razgovor o ženama i njenim potrebama, koji one mogu da pruže muškarcima ne smemo smatrati beznačajnim.

Medjutim, ovde nije reć o seksualnim radnicama. Ovde je reć o ženama koje se ponašaju” kurvinski.” Ne, one ne prodaju svoje telo. One prodaju svoju dušu.

I sa takvom prodatom dušom žele da grade odnos sa muškarcima, sa potencijalnim partnerom, da stvaraju zajednicu.

Tim ženama ni oko ne trepne kad muškarac vadi pare da plati piće. No, nije to prvi, drugi pa i treći put. Nije to da je samo piće i slične stvari. To je pogrešna zamisao da je to u redu, pogrešan princip, da je to muškarčeva obaveza.

Bilo bi u redu da se zapitamo na kojim postulatima one baziraju svoje pretpostavke?

Imam poznanice koje smatraju da je to opravdano, da nema ništa loše u tome. Kažu, oduvek su muškarci plaćali nama, zašto bi tu nešto menjali?

Devojkama je lepo kad dobiju paket usluga za dzabe, od frizera, preko bioskopa i restorana, pa do skupih auta i stanova. Žene vole glamur i novac, ali ove devojke vole preko tudjih ledja, preko muškarčevih. I smatraju da imaju legitimno pravo na to.

Čekajte malo. Pa zar se žene nisu borile za ravnopravnost u odnosima?

 Pa, iako ravnopravnost i jednakost nije isto, jer ravnopravnost podrazumeva da imamo jednaka prava, a ne da budemo jednaki u svemu, ostaje da lebdi pitanje oko smisla takvih odnosa koji se baziraju na  klasičnoj zloupotrebi muškarca zbog svojih egoističnih tendencija. Moj novac je samo moj, žašto bi delila sa muškarcem? - razmišljaju ove žene, pokazujući dokle može da ide njihov bezobzirni narcizam.

Jedan moj poznanik se godinama zabavljao sa jednom devojkom. Voleo je, podržavao je, na svaki mogući način. Pa i kroz materijalnu sigurnost koju je njoj davao dok se školovala, dok je strepila kako će da se snadje u velikom gradu kao što je Beograd. Verovao je da to pravi sa razlogom, jer ima li veći i lepši razlog od same ljubavi? Sigurno da ne, razmišljao je on tada, sa nadom da je to OK. Medjutim, vremena se stalno menjaju, pa i kad je u pitanju sam tok veze. Ranije su se mnogo “voleli“, danas je to druga priča. Njihova veza je pri kraju, na samom početku kraja. A sve je počelo kao prava ljubavna prića i trebalo je da tako i ostane. Ali devojka je bila pri kraju studija, pa je krenula da radi. Novac koji je ona zaradjivala, trebao je doprineti jos većoj materijalnoj sigurnosti u njihovoj vezi. Medjutim, taj novac nije bio za to namenjen. Bio je namenjen za lične potrebe, za lična zadovoljstva, za ušteđevinu ili kupovinu garderobe.

Žena koja je “volela“ tog muškarca, sada nema potrebu da podeli nešto s njim, da pomogne ukupnom kućnom budzetu, da stvara sa ličnim učešćem. Ne, ona želi da rasipa, i to ne svoje, nego tuđe pare. Zbog čega, zašto to radi?

Zato što ne poznaje ljubav, ne poznaje muškarca, nije dovoljno zrela. Nemoguće je biti zreo, ukoliko gledate na vezu kao način da “iskoristite“ muškarca. Vama je on potreban zbog ljubavi, ali vi to ne shvatate. Prija vam kad sve to dobijate, kao da su muškarčevi izvori nepresušni. A čak i da jesu, gde je vaša odgovornost?

Nigde. Ne možete se upoređivati sa ženama iz prošlog doba i na taj način braniti svoje pozicije, zato što su one doprinosile zajedničkom životu. U tim uslovima muškarac je stvarao sredstva za život, ali žene su bile odgovorne kroz odgajanje dece, kroz spremanje hrane, kroz ljubav i korektan odnos koji su nudile muškarcu. A šta vi radite?

Sedite i čekate da muškarac zadovoljava vaše potrebe, a da vi nemate nikakve posebne obaveze. To što njemu pružate seks je dobro, ali to nije dovoljno. Dovoljno jeste, za provod, ali ne i za zajednički život u braku i van braka.

I dok prostitutke cene svoje klijente zbog novca, vi ne cenite svog partnera ni zbog novca. Vama to vremenom postane normalno i nemate nikakvu zahvalnost prema njemu.

A funkcionalan i zadovoljavajući partnerski život uvek podrazumeva pravilnu raspodelu moći u svim segmentima. Nije lepo kad je neko ugrožen, a vi to ne primećujete. Čak vam i zasmeta kad muškarac potraži vaše aktivnije učešće.

Kako vam ne bi to smetalo u budućnosti, potrebno je da stvorite odgovornost, prema sebi, a posle i prema partneru. U suprotnom, okretačete se u krug, neprestano pitajući se šta ne valja sa mojim ljubavnim životom.

Mnogo toga, jer ste loše bili socijalizovani. Gledali ste loše primere, koji to opravdavaju. I sve dok postoje takvi mučkarci, koji ne gledaju ništa loše u  tome, postojaće  i takve žene. Ali, zapamtite da to ne može biti trajno. Kad tad, muškarac će se probuditi, osvestiti i shvatiti da je u problemu.

Osim ako ste  u svakom drugom pogledu sve podredili njemu.

Verujem da je ovo zadnje nemoguće u današnjim savremenim uslovima života, a i ne treba  stremiti ka tome. Treba stremiti ka zdravoj vezi, ka zrelosti, ka aktivnoj participaciji, koja uvek podrazumeva poštovanje i razumevanje muškog sveta na pravi način, bez potrebe za nanošenje bola.

Prava empatija uvek obuhvata ljubav prema muškarcu, a zrele i afirmisane žene znaju šta to znači, pa je krajnje vreme da se muškarci opredele za njih, a ne za neke “fensice“ koje jedva hodaju na štiklama i imitiraju slavne glumice i koje ne znaju ništa drugo osim da budu klasične statistkinje u muško-ženskim odnosima.

Kategorija nezrelih žena se sve više povećava kroz izbegavanje različitih partnerskih obaveza, pa ide sve do smanjene želje za decom.

Moram primetiti da ove žene na kraju ostanu same i duboko nesrečne, zato što sa takvim stilom života nikada ne razviju ljubav prema drugome.