Natalitet i brak kroz ljubavnu paradigmu
Mi smo socijalna bića. Radjamo se kao takvi. Naši geni nose socijalni kod, koji pod uticajem sredine postaje sve jasnije vidljiv. Društvo nam omogućava da postanemo to što jesmo. Radjamo se bespomoćni, sa nadom da ćemo preživeti. Nijednoj jedinki koja pripada životinjskom svetu nije potrebna posebna pomoć kad se rodi. Ali ljudima je to neophodno. Bez te pomoći nijedna rodjena beba ne bi preživela. Toplina koju majka ( roditelj ) daje detetu nakon rodjenja stvara kod njega osećaj sigurnosti i pripadnosti. To je ljubav koju svako dete želi da primi. Bez te ljubavi u ranom razvoju, dete bi brzo umrlo. Iako je hrana jedan od glavnih faktora kako bi se dete održalo u životu, sva moguća psihološka istraživanja su neosporno pokazala da je ljubav često podjednako važna ako ne i važnija od same hrane.
I to nije samo nakon rodjenja deteta, prenatalna psihologija nam nedvosmisleno pokazuje da mentalno stanje majke za vreme trudnoće direktno utiče na razvoj i oblikovanje “socijalnog” mozga kroz neurofizioloških procesa koji se odvijaju u telu majke. Višak stresnog hormona kortizola u krvotoku majke dok je trudna, prenosi se i na bebu u utrobi, pa shodno tome, dete koje dolazi na ovaj svet biće u startu zatrovano, u smislu njegovog doživljavanja stvarnosti.
Mozemo li da očekujemo da će to dete sutra imati optimističan pogled na svet oko sebe, na druge ljude?
Da li će moći da voli i poštuje sebe i druge ljude, da li će prihvatati život na ovoj zemlji?
Postoje li šanse da to dete gleda na ovaj svet sa radošču i ljubavlju?
Psihološka istraživanja nam govore da, što se odredjena interakcija česće ponavlja u detinjstvu, to će dublje biti utisnuta u odgovarajući sistem moždanih kola – i lepljivija će biti kada dete odraste i kao odraslo se bude kretalo kroz život. Izraženo u procentima to bi značilo da se 50% strukture ličnosti razvija od samog radjanja do pete godine, 30% od pete do osme godine, i 15% izmedju osme i osamnaeste godine, t.j. do početka adolescencije. To nam ukazuje na činjenicu da smo gotovo 95% emotivno isprogramirani do punoletstva, i ostaje nam 5% kako bi nesto promenili.
Ako se majka dobro ophodi prema sebi za vreme trudnoce i govori nam da smo važni i voljeni, onda ćemo mi znati da smo voljeni. Kad se rodimo, ako smo odgajani u sredini punoj ljubavi i zaštitništva, i ako su nam pričali i pokazali naši roditelji da su naša osećanja i potrebe važne i poštovane, onda ćemo se osećati da smo podržani da budemo to što jesmo. Kad smo uživali u svemu tome i kad smo toplo voljeni, mi smo u startu ohrabreni da istražujemo, da budemo radoznali, i da eksperimentišemo, i ukoliko nam roditelji nisu ugrožavali našu individualnost, onda mi znamo i osećamo da smo OK baš onakvi kakvi smo.
Kako rastemo i sve više izražavamo naša osećanja, kad su nam date reči i druga sredstva da uradimo stvari koje želimo, kad smo ohrabreni da iskoristimo naše talente i veštine na naš poseban način u skladu sa onim sto mislimo o sebi, onda ponovo dobijamo važnu poruku da mi nismo samo voljeni, nego da mi mozemo da volimo i poštujemo sebe.
Ovo zadnje je od ključne važnosti, osećaj ljubavi prema sebi je najznačajniji segment ljudskog postojanja. Odmah se na njemu nadovezuje ljubav prema drugima. Ali ljubav koju osećamo prema drugima, mnogo zavisi od ljubavi koju osećamo prema nama samima. Jer ne mozemo dati ono sto mi sami nemamo. Zato je neophodno da dobijemo ljubav dok smo deca, kako bi mogli da je kasnije dajemo drugim ljudima.
Partnerska ljubav je takodje integralni deo životnog ciklusa jedne osobe. Kao što malo dete ne može da preživi bez ljubavi majke, tako i odrasla jedinka bitno osiromašuje svoj život ukoliko se odluči na život bez partnera, bez životnog saputnika. Ne bi bilo ispravno reći da bi odrasla osoba izumrla bez ljubavi, ali sigurno je da bi živela mnogo lošije nego u relaciji sa partnerom, sa nekim sa kim bi mogla da deli svoje postojanje na ovoj planeti.
Mnogi mladi ljudi se “zatrče” pod uticajem globalističkih trendova, koji govore o tome da nema ništa loše ako nisu u vezi, u braku ili nekoj zajednici. Nikako se ne mogu složiti s tom konstatacijom, ne samo zato što samci brže obolevaju, lošije žive i ranije umiru, već zato što je čovek rodjen da deli. Podeliti sa nekim dobro i loše, pozitivno i negativno je zaista neophodno, i za mentalno i za fizičko zdravlje. Kad imamo partnera pored sebe, mi imamo mogućnost da delimo. Na taj način povećavamo šanse za lepši i kvalitetniji život.Partnerstvo u bilo kojem obliku ( veza, bračna ili vanbračna zajednica ) je neophodno kako bi nastavili zivotni ciklus. Partnerski život zahteva deljenje.
A proces deobe, je prisutan i pre nego što nastane novi život. Na izvesnom nivou razvoja, ćelije se dele i ostaju sa 24 hromozoma, t.j. 23 telesnih I jedan polovi. Na kraju, kad se spoji jajna ćelija i spermatozoid dobijamo uobičajenu genetsku struktura, kariotip sa 46 hromozoma gde u zavisnosti od kombinacija polovih hromozoma od majke i od oca, formira se zenski ili muški organizam.
Ali šta se trenutno dešava?
Ljudi se sve manje odlučuju na brak, oni drugi se ne zadržavaju mnogo u njemu, mnogi više ne veruju u ljubav. Postoje ljudi koji se odluče na samački život, monasi su jedan primer. Ali nisu samo oni. Oni predstavljaju vidljiv ekstrem, ali mnogo je onih koji pored nas svakodnevno prolaze, koji obavljaju različite poslove, a kojima ideja braka nije baš bliska i simpatična. Svi su oni se razočarali u drugoga, ili nikada ga nisu ni imali - partnera koji bi nešto značio u njihovim životima.
Oni koji imaju partnera, žale se kako im veza ne cveta. Oni koji nemaju, nadaju se da će jednoga dana pronaći onog pravog. Mnogi potroše čitav život u nadi da će se nekada probuditi pored partnera iz snova.
Ali to se za divno čudo nikada ne dogodi. Bajkovite ljubavne priče nisu životne, ali ljudi se i dalje nadaju.
Čak i po ceni da budu sami. No, ljubav nema alternativu, osim u usamljenosti.
Odakle dolaze sva ova nerealna očekivanja? Zašto su ljudi otišli toliko daleko?
Ima li načina da se razviju drugačije perspektive?
Ljudi su maštovita bića. Niko ne može da im zabrani da maštaju i da se nadaju. Ali mi, psihoterapeuti, treba da im ukažemo na moguću patnju koja ih čeka ukoliko igraju suprotno sa osnovnim postavkama života. Nije tačno da je svejedno ko vam je partner, kao što nije ni tačno da ukoliko izaberete “najboljeg“ da ćete se usrećiti.
Ranije su roditelji birali budućeg partnera ( bračnog druga ) njihovoj deci, danas deca sama biraju.
Zbog materijalne osnove potrebne za zajednički život, a koju mladenci nisu mogli sami stvoriti, pa ni imati, nego su morali dobiti od svojih porodica, sve do 20-tog veka brak se više ticao tih porodica nego samih mladenaca.
Sredinom 18 veka Žan Žak Ruso diže glas u odbranu braka iz ljubavi, a sa presedanom koji je napravio Napoleon treći kada je uzeo jednu sasvim običnu ženu 1853 god., počinje jedna nova era u zajedničkom življenju dvoje partnera, gde je njihov slobodni izbor da daju i primaju ljubav koju oni žele osnovni motivacioni elemenat zbog koga se ulazi u brak.
Savremeni kulturni i civilizacijski obrazac Zapada je takav da se na brak bez ljubavi gleda popreko, dok je brak iz ljubavi poželjan i pozitivan.
Brak iz zaljubljenosti donosi i nove probleme: dok je ranije razvod bio strogo kontrolisan postupak, dopušten u izuzetnim slučajevima, sada je prestanak ljubavi dovoljan razlog za razvod.
Integracijom braka i partnerske ljubavi, odnosno zaljubljenosti, ljubav počinje da zauzima ključno mesto u svim oblastima života koji se oslanjaju na brak i porodicu. Pošto je ljubav nejasna i mistifikovana kategorija, pojam opterećen raznim fantazijama i zabludama, nije čudno što su uzdrmani i brak i porodica kao nosači civilizacijskog poretka.
Upravo na sceni imamo taj zapadnjački fenomen, da se ljudi odlučuju na brak iz zaljubljenosti. Ali kako je zaljubljenost jedna čista projekcija sopstvene ljubavne predstave o partneru, ispada da ljubavni život koji oba partnera očekuju, biće pre fikcija nego stvarnost. Iz pozicije zaljubljenosti, stvara se nedostižan ideal, a to je povećati lepotu ljubavnih osećanja ulaskom u brak. Ali tu leži sva opasnost. Brak nije nešto što samo po sebe održava ljubav, t.j. zaljubljenost, ali ljudi se i dalje nadaju da ce im brak pomoći u tome.
Zaljubljenost retko kada prelazi u ljubav, i zato se ljudi brzo razočaraju. Ako udju u brak, često se razvode.
Brak podrazumeva zajednički zivot, sa svim mogućim problemima. Ljubav može da pomogne na tom putu, na putu održavanja bračne zajednice, ali zaljubljenost ne može.
I ako se vratimo samom početku, gde smo pričali o ljubavi majke prema detetu, pa ljubavi prema sebi, mozemo da zaključimo da je zrela osoba zavolela sebe, pa sada može da voli i partnera. Zaljubljena osoba nije zrela, zato što partnera ljubi zbog sebe, zbog sopstvene nužnosti. Ona ne može da daje ljubav, zato što još nije zavolela sebe na pravi način. Zato je zaljubljenost karakteristika mladosti, gde se često menjaju partneri, zato što se i pojedinac sam traži. Kad osoba stekne svoj identitet, kad spozna šta želi, i kad njene želje nisu previše imaginarne, t.j, suprotne životnim postavkama, ona je spremna da voli.
Tada ona prihvata sebe na pravi način i stvara uslove da i drugoga prihvati. Danas smo svedoci sveopštog neprihvatanja. Ne prihvatamo sebe, sopstveni život, potencijalnog partnera, svoje roditelje. Žudimo za večnom mladošću, za konstantnom zaljubljenošću, za ljubavlju koja u suštini ne postoji. Sa takvim nerealnim očekivanjima je nemoguće stvoriti i održati zajednicu.
Posle drugog svetskog rata Zapad je na krilima ekonomskog prosperiteta, bogatsva I novih tehnologija iz životne zone preživljavanja brzo zakoračio u životnu zonu kvalitetnog života. U ovoj životnoj zoni okolnosti su sasvim drukčije tako da se pojedinci orijentišu kako bi što kvalitetnije živeli, kako bi što više dostigli užitak i sreću. Sve veći broj pojedinaca se okreće individualizmu i egocentričnosti, ostajući na infantilnom nivou deteta koji teži užitku. Infantilizam, hedonizam i egocentrizam dobijaju svoju promociju kroz masovne medije, pojačavajući same sebe. U tom smislu stari obrasci, koji su imali smisao u zoni preživaljavanja u novim okolnostima postaju nepotrebni, zastareli, glupi i smešni.
Zbog toga savremeno društvo Zapada koje je demitologizovano, despiritualizovano I dehristijanizovano, pokazuje znake dezintegracije: individualizam i promocija interesa kao osnovnog ekonomskog pokretača svetskog poretka pokazuju onogo što Leš ( Lash, 1979 ) sasvim opravdano naziva kultura narcizma.
( Milivojevic, 2007)
Čini se da je ideja zajedništva duboko dovedena u pitanje, u smislu njene egzistencije, jer savremeni poredak vam jasno poručuje da ona nije bitna. Bitan je novac koji zaradite, a ne zajednica koju stvarate. Ako imate dovoljno novca, imaćete mogućnost za zajednicu i brak. Ali, kad se sve sabere i oduzme, na kraju ispada da vam novac daje samo materijalnu sigurnost, a ne približava ljude ka zajedničkom zivotu, već prema razdvajanju i udaljavanju. Jer ako imam dovoljno para, ja mogu da živim i sam - govore mnogi ljudi. Tačno, ali ono što ne shvataju i ne vide, je da im novac ne može obezbediti ono o čemu maštaju i sanjaju, ljubav, toplinu, pripadnost i bazu sigurnosti. Zato sve više naginjemo ka propasti i savremena civilizacija je u ozbiljnoj krizi, jer je novac postao nagon sam po sebi. Sada više nije on potreban kao sredstvo kupovine odredjene robe, već kao nagon koji počinje da postaje integralni deo čoveka.
Ono što ne shvatamo je upravo to da priroda nije zamislila čoveka kojem je novac dovoljan za život, već čoveka koji je sposoban da gradi, da stvara, da voli i da bude voljen. A upravo ove stvari su neophodne za stupanje u brak, u neku vrste zajednice.
Ove vrednosti su nekada bile na sceni, nešto su značile ljudima. Sada, u periodu tranzicije iz socijalističkog sistema ka kapitalističkom, gde je materijalna a i svaka druga egzistencija dovedena u pitanje, uočava se ljudska nejasnoća povodom oblikovanja samog života. Pitanja tipa: da li je neophodno graditi zajednicu, da li mora da imam decu, šta ako želim da živim sam, nisu više tako retka, i ujedno osvetljavaju jedno novo poglavlje u ljudskom razvoju, gde se traži smisao života i samog življenja, bez potpune odgovornosti.
A odgovornost je osnovna karakteristika zrelog čoveka. Bez prihvatanja odgovornosti za sopstven život na ovoj planeti, rušimo barijeru koju smo postavili zbog naše zaštite. Ranije su granice postojale, danas više ne. Pa, iako postoji nada da će čovek u društvu bez posebnih limita ostvariti svoju potpunu autentičnost, sudeći po posledicama širom sveta koju ta “sloboda” obezbedjuje, dovodi nas u situaciji da se zapitamo: Da li smo mi zaista želeli ovakav svet? Da li smo izgradili porodice koje su stabilan stub društva? Da li smo omogućili zdravi razvoj svakog pojedinca?
Ako dublje udjemo u posmatranju celekupne problematike, postaje nam jasno da smo pre dobili prividnu slobodu, a izgubili pravu slobodu. Jer ideja da ćemo biti slobodni ukoliko nemamo partnera, ili izbegnemo brak ili imamo dovoljno novca, je jako opasna i u krajnju ruku veoma obmanjujuća.
Pogrešna interpretacije termina sloboda, nas je dovela do veće patnje i medjusobnog nerazumevanja.
Sloboda je mogućnost izbora, ali nije neprekidnog traženja sebe, života, pravog partnera.
A svedoci smo da se ljudi danas najviše traže, pa čak i na 50 godina, a u prilog tome govore i podaci da je sve veći porast neurotskih poremećaja, koji uvek potiču iz neprihvatanja samog sebe.
Možemo se slobodno zapitati, kako je moguće da u većoj “slobodi” više patimo?
Moguće je, zato što je savremena kultura najmanje u skladu sa prirodom, sa životom, sa čovekom kao takvim. Ona ide u pravcu sve većeg sticanja i materijalnog dobitka, a zaboravlja na osnovne potrebe svakoga čoveka. Nijednoj osobi na ovom svetu nije potrebna gomila stvari, imovina i novac da bi živela dobro. Ali stvorili smo svet koji poznaje samo te vrednosti. Više nije bitno da li znaš nešto, da li ceniš i poštujes starije ljude, prosjake, decu, da li umeš da gradiš, da voliš i daješ, danas je bitno da imaš.
Pogrešno smo postavili stvari, i zato sada plaćamo cenu. Cena koja još nije prevelika, ali vremenom će postati sve veća.
Gde je tu želja za potomstvom? Da li su nam potrebna deca?
Globalistički kontekst koji se pod uticajem zapadne kulture proširio svuda po svetu, nam šalje jasne instrukcije da smo bitni mi, a ne drugi. Ekstremni individualizam koji se javlja kao mogucnost razvoja, nikada nije opravdan, tako što u krajnoj liniji ugrožava nas same. Usmerenost prema sebi je opravdana i poželjna ukoliko je razumna i u odredjenim etapama života. Dok smo deca više smo centrirani ka sebi, želimo svu pažnju okoline. I to je normalno u tom stadiumu. Ali odrasla osoba mora da zaboravi i prevazidje tu egocentričnost, a to je upravo odgovornost koju svaki čovek treba da razvije.
Odgovornost podrazumeva da ljubav koju smo dobili kao deca ( ako smo je dobili ) sada želimo da je podelimo sa drugim, da je damo nekome, partneru, detetu. Medjutim, malo ko je dobio ljubav koja mu je potrebna, malo ko od nas je bio usmeren ka sticanju pravih životnih vrednosti i zato u današnjim uslovima života to postaje nemoguća misija.
Kvazi vrednosti koji se nameću kao opravdani ideal putem mas-medija, ka kome pojedinac treba težiti, na kraju ga vode ka propasti. Socijalizacija je izgubila socijalnu vrednost, pa bilo bi ispravnije govoriti o nesocijalizaciji. U prevodu, to bi značilo: Ako sam bitan samo ja, a ne drugi, kako je moguće da se stvori zajednica? Kako je moguće bez izbacivanja egocentričnosti da se razmišlja o deci, o potomstvu?
Zato je sve više ljudi koji ne prihvataju odgovornost da imaju porodicu. Smatraju da će ih porodica, uključujući i decu, spreciti u njihovim egoističkim potrebama da žive život koji žele. Deca su u savremenoj kulturi teret, a niko ne želi živeti pod teretom.
Kako su brak ili partnerstvo najčešće putevi za stvaranje potomstva, moramo da poradimo na stabilizaciji vrednosnog sistema svakog društva, koje će direktno i indirektno uticati na konsolidaciji perceptivnog mehanizma svake osobe, sa ciljem da ona počne da prihvata i vrednuje život na način koji ne ugrožava stabilnost jednog društva i same osobe kao takve.
Cilj bi mogao da nam bude više usmeren ka pravoj ljudskoj egzistenciji koja ne podrazumeva materijalna bogatsva, ali obuhvata sve ono što je čoveku neophodno kako bi živeo kvalitetan život.
U takvim uslovima, tendencija ka zajednici, ka stvaranju potomstva, neće biti nametnuta i teško dostižna, već će biti prirodan naćin slobodnog izražavanja jedne osobe da kroz drugu ( uključujući partnera i decu ) razvija i obogaćuje svoj prirodni potencijal koji mu je dat sa samim radjanjem.
Zdravi razvoj društva i pojedinca uvek podrazumeva uočavanje i stremljenje ka osnovnim životnim vrednostima.
Verujem da u tim životnim vrednostima deca imaju značajno mesto.
