Kad seks postane problem?!
U muskom svetu sve je jasno. Sve funkcionise besprekorno. Nema problema. Nikada. Pogotovo na seksualnom planu. Tu smo “najjaci”.
Pa otkud to da muskarac nema problema, pa “cak“ i u seksu? Kako to da je on stalno “funkcionalan”? Kako i gde je stekao tu vestinu?
Mozda je nasledio od dede ili mu je otac bio seksolog? Ne, pre ce biti da je nesto drugo.
Vaspitanje muskarca. Njegova socijalizacija.
Muskarac mnogo trpi i pati zbog toga. On mora stalno da bude jak, da se nikada ne uplasi, da ne pokaze svoje emocije ( osim bes i ljutnju – koje se smatraju za tipicno muske ), da nikada ( ili retko prizna ) sta ga muci, da laze i sebe i druge kako mu sve funkcionise u zivotu. A najvise seks.
Jeste li culi nekada nekog muskarca koji je rekao svojim drugovima, prijateljicama, da ima problema sa erekcijom, sa prevremenom ejakulacijom ( svrsavanjem ), da nema zelju za seksom, da mu tesko ide da svrsi. Ne, to bi bilo porazavajuce. Ne bi to izdrzao ( cast izuzetcima ). Ali i pored toga sto nije presudno ( a i neophodno ) za njega da podeli to sa prijateljima itekako je potrebno da podeli na pravi nacin sa sobom i sa svojom partnerkom, kako ne bi radio protiv svoje intimnosti. Bez te intimnosti nema dobrog seksa.
Zene su tu vestije. Od malena se socijalizuju da verbalizuju svoja osecanja, da stvaraju iskaze o njima, da rade na poboljsanju svojih uslova, kako bi funkcionisali van seksa, ali i u njemu.
To sto oni imaju prednost u intimnoj komunikaciji sa sobom i sa partnerom, ne znaci da su njih zaobisli stereotipi i predrasude u nasoj kulturi koje sve nas opterecuju i stvaraju dodatne kocnice seksualnom uzivanju. Inhibicije ( kocnice ) razlicitog tipa kod njih su takodje ceste, a sve se to izrazava kroz nemogucnost postizanja orgazma, smanjene seksualne zelje, bolni odnos ili cak nemoguc odnos ( u slucaju vaginizma ).
Muskarci se cesce od zena identifikuju sa svojim seksualnim JA, pa ako nisu zadovoljni kao ljubavnici, cesta su depresivna razmisljanja i osecanja, a u nekim ekstremnijim slucajevima i suicidalni pokusaji. Prava muskost se ogledu u funkcionalnom penisu –najveci je mit koji se provlaci kroz citavi razvoj civilizacije i veoma snazno i negativno se reflektuje na danasnjeg muskarca u smislu stalne napetosti da li ce on biti uspesan. U danasnjim stresnim vremenima, muskarac cesto zaboravi na neohodne uslove kako bi funkcionisao u seksu i stvara nerealna ocekivanja da on mora da bude uzbudjen i u “erekciju“ bez obzira na sve. On zeli da se dokaze da je musko i smatra da je seks najbolji i jedini nacin za to.
Umesto da uziva u seksualnom cinu, on stalno razmislja o konacnom ishodu I strepi da li ce biti uspesan.
A i zene strepe, da li su dovoljno privlacne, kako izgledaju partneru kad se skinu, da li ce uzbuditi svog muskarca itd.. Iako I zene prilicno tesko dozivljavaju svoj los seksualni zivot, za razliku od muskaraca, oni retko kada izjednacavaju svoj licni I seksualni identitet.
To je ujedno I produkt kulture I socijalizacije koja im je na neki nacin bila naklonjena, medjutim sa novim globalnim promenama koje dovode do oslobadjanje zena, sve se vise kod njih razvija osecaj neadekvatnosti ukoliko nisu funkcionalni na seksualnom planu.
Ali sve su to kognitivne distorzije,iskrivljene percepcije, uslovljene reakcije koji su opoziti seksualnom uzivanju i zadovoljstvu.
Bez obzira na to kod koga ( muskarca il zenu ) se pojavio problem ( ili je ocigledniji ), prvi korak je da ga priznaju i da ga podele na pravi nacin. Zatim da pokusaju da ga rese svojim kapacitetima. Ako mogu I umeju.
Ali kako nam celokupna seksualna socijalizacija ne ide u prilog, cesce se desava da se oni udalje I na kraju rastanu, no postoje I oni koji “vuku” problem godinama, pa na kraju shvate da je citava stvar otisla predaleko I zatraze pomoc.
Kako se to ne bi dogadjalo ( da izgube pola zivota ), potrebno je da skupe hrabrost I zajednicki ( ako su u vezi ) ili sami potraze pomoc, kako bih se lakse I brze resio problem.
A resenja postoje, bila ona medicinska ili psiholoska.
Sam dolazak na psihoseksualnu terapiju kod mnogih je neprijatan I stvara osecaj nelagodnosti I stida. Ali to je samo u pocetku, dok se kasnije ( a cesto I za vreme prve seanse ) stvara prijatna I zabavna atmosfera koja je neophodan uslov kako bi oni prihvatili sva njihova stanja tela I duha. Tako bi se krenulo u pravcu promena, koja je moguca samo kod onih pacijenata koji su iskreno motivisani I puni entuzijazma da rade na sebi I da sistemastski I disciplinovano vezbaju sve one postavljene zadatke koje dovode do pozitivnog ishoda.
