U ne tako dalekoj budućnosti zamišljam
ljude koje čekaju u red, ispred nekog aparata, da bi kupili vreme. Kao što sada
uredno podižemo novac, kafu, slatkiše i razne napitke sa automata, tako vidim
ljude koji plaćaju određeni iznos novca za vreme koje im je potrebno, na primer
100 dinara za 5 minuta vremena za sebe. Iako ovako nešto moze zvučati
tragikomično i nerealno, postoje mnogo pokazatelja koje govore u prilog tome.
Radeći sa klijentima, koji su uglavnom
poslovni ljudi, zaključio sam da je najveća racionalizacija koji oni nesvesno
koriste upravo nedostatak vremena.
Pa uprkos brzim globalističkim svetom
u kom živimo, gde svi neprestano trčimo za nečim, u želji da uhvatimo i
doživimo više ( ili obezbedimo “golu” egzistenciju), često se pitam, a ponekad
i glasno razmišljam sa klijentima, kako je moguće da smo dospeli u takvo
stanje, i nije li to nesvesni
civilizacijski pokušaj bega od ono što
se zbiva u nama samima, našim životima?
Ako je zapadnjački diskurs takav, to
je naprosto zbog shvatanja da imamo samo jedan život. Jedan život je “premalo”
za mnoge stvari koji bi smo želeli, a “razmaženo” dete u nama konstantno vapi
za nove stvari, iskustva, doživljaje.
Međutim, to izgleda istinito, samo
ako ste uslovljeni spoljnim svetom, pa vam sreću donose situacije i dešavanja
koja se zbivaju izvan vašeg unutrašnjeg sveta. Na primer, odete na neko
egzotično putovanje, pa nove stvari koje tamo vidite vam pomognu da prekrijete
vaš unutrašnji svet, drugim rečima da nesvesno skrenete fokus na lepše stvari.
I to funkcioniše neko vreme, kao kada se dete igra novom igračkom, pa mu ubrzo dosadi, želeći
novu.
Tako je čovek na neprestanoj
klackalici, ako stvari teku u skladu sa predstavama koje društvo podržava, on
oseća sreću kad nadje novi posao, završi studije, kupi kola ili stan, oženi se,
ima decu itd. Kada stvari ne idu tim unapred programiranim tokovima,on se
razočara, jer je neko drugi uspeo u tome, a on nije. Još ako u svesnom prostoru
njegove psihe upliva misao da za njega
više nema vremena, da je propustio mnoge prilike u životu, onda je sklon
da postane depresivan, bezvoljan,apatičan, bez želje da čini prave stvari.
Dozvolite mi da vam kažem sledeće:
Za prave stvari uvek ima vremena i
nikada nije kasno.
Ovu rečenicu ste verovatno čuli ili
pročitali negde, ali još uvek ne znate sa sigurnosću koje su to prave stvari za
vas?
Jednostavno, prava stvar ste "Vi", sami
po sebi. Vi uvek zaboravljate sebe, sopstven život i vaše zdravlje, mentalno i
fizičko, za koje se “mora” naći vremena.
Klijenti me često izveštavaju da su
upali u gužvu, da imaju rokove, da im je takav period, kada puno rade i
danonoćno su angažovani, većina čak i dodatno sa porodičnim obavezama, ali
nijedan od njih nije smatrao da treba da prekine dolaske kod mene zbog
“prebukiranog” rasporeda. A ja im to govorim, možemo da ostavimo terapiju za
kasnije, kada budete mogli da se više posvetite onome zbog čega ste došli, ali
niko od njih ne želi da prekine. Svako ima uverenje da je došao u pravi čas,
zapravo “zakasneli” čas. Izgleda da im je na početku sasvim dovolljno da se nekome
otvore, da osete bezuslovnu ljubav i prihvatanje , da se osete malo sigurnije u
sopstvenoj koži. I to je sasvim u redu.
Problem nastaje kasnije, kada “moraju”
da se uhvate u koštac sa svojim “problemom” -
ono zbog čega su potražili moju pomoć. Tada “nastupa” njihov Um, koji je
godinama racionalizovao mnoga stanja, i izbegavao suočavanje sa pravim stvarima
– sigurnost,radost, ljubav, bliskost, autentično seksualno izražavanje, sloboda
od zavisnosti, iskrena komunikacija sa partnerom itd.
Naravno, njihov um je
prepreden, a oni su se s njim srodili,
tako da mu apsolutno veruju u onome što im sugerise: “Krenućes sa seksualnim
vežbama kada budes imao više vremena, sada si opterećen poslom, a Josif je
rekao da je kontraproduktivno forsirati…”
Ja sam to zaista rekao, ali za jednu,dve
ili par situacija u mesecu,kada ste baš premoreni, od posla, umora, alkohola i
slično. Da, tada je besmisleno pokušavati,jer niste obezbedili prave uslove.
Ali šta ako se to suviše “često” dešava?
To je zbog nesvesnog “zavaravanja”,
racionalizacije, odbrane, koja postoji kod svakog čoveka, s tim što se kod klijenata jasnije vidi taj život u “uspavanom” modu.
Oni traže vremena, još uvek, ali ne
da bi se promenili, već da bi ostali u “bolnom” stanju. Ovo može zvučati
paradoksalno, jer rast i razvoj umeju da budu bolan proces, pa se njima u tim
trenucima čini da biraju manje zlo, komfornu zonu na koju se navikli. Moj
zadatak je da ih suočim sa tim besmislicama, jer da je to istina, ne bi došli
kod mene.
Vreme u suštini ne postoji, prošlost
više nije tu, budućnost tek treba da stigne. Jedini trenutak koji imamo je
sadašnji i u njemu je poželjno da činimo prave stvari, one koje želimo da nam
se dese, ali ne dopuštamo sebi, zbog raznih uslovljenih strahova.
Postoji jedna priča o učeniku koji je čuo da je potrebno 10 godina da bi došao
do prosvetljenja. Vredno je radio, isčitao sve moguće spise i došao kod
njegovog zen mudraca, tačno na dan koji označava da je prošlo 10 godina. Bio je
spreman,mislio je on, da odgovori na svako pitanje koje mu postavi učitelj. Kad
je ušao u sobu gde sedeo učitelj, ovaj mu postavi jednostavno pitanje: Sa koje
strane su stajale cipele ispred ulaznih vrata? – Učenik se zbunio, uznemirio,
jer nije znao odgovor. Ali bez obzira na to što nije znao tačan odgovor, zašto
se uznemirio? Učitelj je odmah shvatio da on još uvek nije spreman, da je on
pokupio svo to znanje iz spisa, ali i dalje
nije budan. Treba još vremena, ali i drugačiji pristup, jer je učenik više bio
vođen vremenskoj kategoriji, kao da se prosvetljenje dešava kada prodju tih 10
godina.
Sakupljeno znanje, nije isto što i
mudrost, duboka svesnost.
Često iz želje da što pre dođu do
rezultata i uspešno završe program
terapije, klijenti nesvesno produžavaju vreme koje je potrebno za izlečenje. Na
taj način se oni ponašaju kao gorenavedeni učenik, misle da će proslaskom
vremena nešto da se desi, racionalizujući da će njihovo vreme doći, nesvesni da
je to vreme uvek tu, na dohvat ruke, u sadašnjem, najboljem trenutku.
Ništa se ne dešava i ne može desiti na
samom početku razvoja bez vašeg uplitanja, bez vašeg napora i uloženog truda,
da bi ste kasnije bili u stanju da zaista zaronite u sadašnjosti, bez posebnog
angažovanja.
Kada zaboravite na vreme, kada zaboravite na
konačni cilj, kada napustite predstavu za koju se držite, a istovremeno radite
prave stvari, svakog dana, malo po malo, vremenom postajete najbolja verzija
sebe.
Tada, rečenica “Nemam vremena” izgubi
na značaju, jer ste svesni da je upravo sada najbolje vreme za prave stvari.
