Šta je to dobar seks?

U nekim ranijim tekstovima koje sam pisao sa mojom asistentkinjom Jovanom Jović (kao što je “Uslovi za dobar seks”- imate ceo tekst na sledećem linku: https://psihoseksualnaterapija.wordpress.com/308-2/ ), često sam se doticao teme seksualnog uzbuđenja.

Bez adekvatnog uzbuđenja u seksu, ne možete da imate dobar seks.

Šta je to dobar seks?

Pre neki dan, na jednom terenu, čuo sam sredovečnog prolaznika kako mladiću, koji je radio sklekove pored puta, govori: ,,Ej, pusti to, “piči” seks.”

Mladić mu iskreno odgovara: ,,Bio je seks jutros”,osmehujući se i misleći da će time zadovoljiti “duhovitog” lika. Ali ovaj nastavlja: ,,Šta fali još jednom seks u poslepodne?”

Mladić mu mudro odgovara da ne fali ništa, ali da treba miksati - da je seks važan, ali da su važne i vežbe, zbog kondicije.

Prolaznik završava razgovor konstatacijom da se jednim seksom potroši onoliko kalorija koliko bi se potrošilo kada biste se popeli na sedmi sprat,uz izvinjenje što je prekinuo mladića u aktivnom vežbanju.

Seksom se troše kalorije, to je istina, a količina potrošenih kalorija zavisi od nivoa strastvenosti i aktivnog sudelovanja u samom činu.
Neka istraživanja govore da ukoliko seks prosečno traje 25 minuta muškarci sagore 4,2 kalorije po minutu, a žene 3,1. Ukoliko istu minutažu potroše na trčanju, žene prosečno sagore 7,1 kalorija po minutu, a muškarci 9,2.

Da li je ta potrošnja kalorija, kao i lučenje endogenih opijata (serotonin, dopamin, oksitocin) tokom seksa dovoljna da seks proglasimo dobrim?
Da li možemo da kažemo da je seks bio dobar samo ako smo od njega imali neke zdravstvene benefite?

Negde sam pročitao da su od deset seksualnih odnosa 2-3 fantastična, 5-6 prosečna i 2-3 katastrofalna.
Ova statistika pomaže ljudima koji su opsednuti idejom da seks uvek mora da bude fenomenalan.

Dobar seks i prosečan seks nisu sinonimi, kao što dobar seks ne podrazumeva uvek fantastičan doživljaj.

Evo definicije dobrog seksa, koja najbolje objašnjava ono što gotovo svi negde podrazumevamo, ali često ne umemo i rečima da opišemo:

Ako se osećate dobro u vezi vas samih i u vezi vašeg partnera, kao i u odnosu na ono što zajednički radite, pre, za vreme i nakon seksa, onda imate dobar seks.

Ova definicija je sveobuhvatna, jer uključuje unutrašnji “mod” u kojem se nalazi svaka osoba (naš partner i mi), a koji je asociran sa seksualnom aktivnosću.

U prevodu, osnova dobrog seksualnog uzbuđenja je dobro raspoloženje. 

Ponekad se dešava da ljudi iz besa, nezadovoljstva, napetosti, dosade imaju seks, koji trenutno smanjuje njihov negativni osećaj, ali da li se to zaista može nazvati dobrim seksom?
Neki će sigurno potvrdno odgovoriti, čak će otići i u drugi ekstrem izjavom: Nakon svađe, seks je najbolji.

U praksi, relativno često se dešava da mi dođu klijenti (obično muškarci sa erektilnom disfunkcijom, ali i drugim disfunkcijama),koji ne umeju da prepoznaju neke razlike u “raspoloženju” u situacijama u kojima su imali erekciju u odnosu na “raspoloženja” u situacijama u kojima je erekcija izostala.

Oni govore da su se bukvalno identično osećali, da je sve bilo super, čak i da je bilo psihološkog uzbuđenja i jake želje za seksom, ali iz nekog (njima nepoznatog razloga) penis se nije ukrutio.
Naravno, ponekad i uz dodatno pojašnjenje da su uradili sve analize, sve moguće organske pretrage i da je sve bilo savršeno u redu.

Često dnevnici koje im dam da vode (da bi upisali “napade”- uznemirenja tokom nedelje,do sledećeg našeg susreta) ostanu prazni, kao da oni nemaju nikakvu nelagodnost, sumnju, strah, napetost u vezi onoga zbog čega su potražili moju pomoć. 

To zvuči paradoksalno, ali kod mnogih je introspekcija veoma slaba, a odbrambeni mehanizmi suviše jaki da bi sami osvestili neke misli i emocije.

Ako spadate u ovu grupu muškaraca (ovo važi i za drugi pol, ali ne u bukvalnom smislu), gde niste uspeli da identifikujete uzrok vašeg problema, najverovatnije vam je potreban terapeut koji bi vam pomogao da odblokirate nesvesne prepreke na putu seksualnog zadovoljstva.

Ovim tekstom želim da ukažem na značaj regulacije emotivnih/duhovnih stanja u svrhu kvalitetnijeg seksa. Jer mnogi ljudi, kada se pojavi neka smetnja u funkcionisanju vide samo “periferiju”, njihov penis, vaginu i ono što se dešava “dole”.

Umesto takvog fokusa, korisnije bi bilo da istražimo šta se dešava u nama kad pomislimo na seks sa partnerom - da li to budi samo želju i prijatnost ili su negde po sredi i podsvesni strahovi:

- Šta ako se opet ne uzbudim?
- Kako će partner reagovati na to?
- Da li će me videti kao seksualno neadekvatnu osobu?
- Da li sam ja pravi muškarac ako izgubim erekciju tokom seksa?
- Šta ako me partner ostavi nakon lošeg seksa?
- Mogu li nekako da budem na visini zadatka bez da on/ona zna moje ranije neuspehe?

Ovakva i slična pitanja obradićete sa terapeutom ukoliko imate problem i zaista želite da dođete do dobrog seksa.

Uostalom, seks i ne može da bude dobar ako ne uključuje autentičnost oba partnera.

                                                             Seksualni začarani krug

Zavisnost od negativnog određenja sebe kroz misli, emocije, prošla i sadašnja seksualna iskustva, sećanja, kao i različita stanja tela i duha, je veoma tipična za ljude sa nekim seksualnim problemom.

Oni anticipiraju "nesreću" , uprkos želji, nagonu, tendenciji da sve bude u redu.

Ali šta to znači da sve bude u redu u seksu?

Ako je partnerka ranije imala iskustva sa oralnim, manuelnim i analnim seksom, ona neće imati otpor da to egzistira u sadašnjem odnosu.

Ali ako iz bilo kog razloga joj se nešto ili sve gorenavedeno ne sviđa, onda će ona forsirati "normalan seks" - penetraciju, sa obrazloženjem da to rade svi i da je to pravi način seksualnog zadovoljavanja.
Hoću reći, biće apsolutno ubedjena da je to jedini i najbolji način zadovoljenja u seksu.

Ako bi oni trebali da imaju dobar seks, ona bi morala osetiti ukrućeni penis u sebi - i tačka. Na tome se priča završava. Zašto bi uopšte investirala u istraživanju drugih izvora prijatnosti, kada je ovaj siguran i toliko puta isproban?

I sve to ne bi bilo sporno da ona nije izabrala partnera koji nekim slučajem pati od erektilne disfunkcije.

Kada bi taj muškarac bio seksualno spoznata osoba, onda bi on vladao svojim uzbudjivanjem i založio bi se za svoje uslove u seksu.

Međutim, ti muškarci obično imaju drugu krajnost:

- Ne verbalizuju dovoljno svoje potrebe i želje, niti su spremni da se založe za njih

- Negativna raspoloženja potiskuju u sebi, pokušavajući na taj način da održe kontrolu nad sobom

- Imaju iskrivljenu percepciju sebe, da su neadekvetne, nenormalne osobe, da nemaju pravu muškost, da je neprihvatljivo imati probleme sa erekcijom

- Njihovo određenje sebe/uzbudjenje u seksu zavisi od stepena partnerkinog prihvatanja

- Ne mogu biti opušteni sa sobom ako je partnerka nezadovoljna u seksu, t. j. nije postigla orgazam

- Želja za seksom je zavisna od
odnosa sa partnerkom/ili od uspešnosti u seksualnoj situaciji

- Postoji "nesvesno" izbegavanje aktivnosti koji mogu da ih uvuku u neku vrstu neprijatnog doživljaja sebe

- Često koriste pilule za bolju erekciju da bi se pokazali u boljem svetlu, nego što trenutno jesu.

Znači, oni nisu, a trebalo bi da budu, seksualno moćna bića koja sigurno koračaju u ljubavnim vodama.
Pored toga što oni to žele, takođe njihova partnerka jarko to želi.

Oboje postaju opsednuti ciljem, sa onim kakav bi on trebao da bude, da bi bili srećni u seksu.

Ali, njemu je potrebno vreme, a oni žele na brzaka.
Njemu je potrebno pravo vođenje (najčešće od strane stručnjaka), ali on biva vodjen od strane njene predstave o seksu, koja njemu postane najznačajnija.

On se pritom nikad ne pita da li je možda nešto fiksirano u njenim razmišljanjima ili često to skloni iz vida jer je ona funkcionalna u seksu, a on nije. Ali da li je sve to tako crno-belo?

Ako ona ne prihvata alternative, na pr. odbacuje da je on stimuliše rukom ili da je na taj način dovodi do orgazma, nije li vredno zapitati se: Imam li ja pravo da kažem da je to pogrešno, kao što ona govori da je moja erektilna disfunkcionalnost neprirodna, pogrešna stvar?

I ako na to odgovarim potvrdno, zašto ne pokušam da više prihvatim svoj svet, svoje stavove, razmišljanja, koja nisu nipošto manje vredna iako imam ovaj seksualni problem?!

Kako bi bilo da više zavolim sebe, pa i svoj problem, koji je ljudski, i pokušam da ga ne produbljujem, često uz njenu "pomoć", već da ga razumem i razrešim na pravi način?

Ovo poslednje uključuje razvoj autonomnog razmišljanja i poverenja da će oba partnera imati najviše koristi ako uspeju da pomere sebe od prvobitnih iskrivljenih uverenja i očekivanja.

DEPRESIJA, SEKS I LJUBAV

Pre svega, potrebno je napraviti razliku između depresivnog toka razmišljanja i depresije. Depresivan tok razmišljanja podrazumeva periodičnu pojavu osećanja umora, tuge, pada motivacije i energije, potrebe za izbegavanjem socijalnih kontakata i slično. Ovakve reakcije se javljaju svakom od nas u nepovoljnim životnim okolnostima, odnosno u situacijama koje se ne odvijaju na način na koji smo zamislili. One su normalne, kratkotrajne i ubrzo prolaze same od sebe. S druge strane, depresiju karakteriše prisustvo određene grupe simptoma u dužem vremenskom periodu.

Najočigledniji znak depresije je tužno raspoloženje – potištenost, usamljenost, apatija.  Depresivne osobe su sklone plaču.Imaju problema sa spavanjem – rano se bude i ne mogu ponovo da zaspe ili spavaju više nego uobičajeno, a ipak se osećaju stalno umorno.  Javljaju se promene u načinu ishrane – mogu da izgube apetit i težinu ili da jedu više nego inače i tako dobiju na težini.

Takođe, moguće je biti depresivan, a nemati prethodne simptome. Umesto toga, mogu se javiti fizičke tegobe ili manifestacija depresije kroz zloupotrebu alkohola ili droga. Isto tako, ako osoba uvek izgleda umorno ili joj je dosadno sve što se oko nje događa, može se desiti da je u pozadini takvog izgleda/ponašanja depresija.

Ključna karakteristika depresije je promena u načinu na koji osoba misli o sebi, u njenim osećanjima i delanju. Depresivna osoba sebe doživljava na negativan način. Veruje da je bespomoćna i sama na svetu. Pesimistična je u odnosu na sebe, svet i svoju budućnost. Ona sebe smatra gubitnikom i misli da će to uvek biti. Veruje da je bezvredna i loša. Često je proganja osećanje krivice.Gubi interesovanje za ono što se oko nje događa i ne ispunjava je zadovoljstvo kada se baviaktivnostima koje su joj nekada prijale. Ima probleme kada treba da donese neku odluku ili da je sprovede u delo.
 
U čemu je zapravo problem?

Problem je u načinu na koji osoba interpretira situacije u kojima se nađe. Ona ih pogrešno tumači. Javljaju se misli koje obično nisu bazirane na realnim činjenicama. U osnovi tih negativnih misli mogu biti različite teme. Neke od njih su:

Negativno mišljenje o sebi – nastaje kada sebe poredimo sa drugim ljudima koji nam izgledaju uspešnije, inteligentnije, privlačnije ili sposobnije.

Samokritika ili samookrivljavanje – osoba krivi sebe za sve loše što se oko nje događa.

Negativno tumačenje događaja - osoba negativno reaguje na situacije koje joj inače ne smetaju kada nije depresivna.

Negativna očekivanja od budućnosti – osoba misli da nikada neće uspeti da se reši osećanja tuge.

Moje obaveze su suviše velike – osoba ima istu količinu obaveza kao i ranije, kada ih je uspešno obavljala, ali sada veruje da je nesposobna da ih ispuni ili da će joj trebati mnogo više vremena za to nego inače.

Ono što osoba misli o onome što se oko nje dešava utiče i na način na koji će se osećati. Zato se,kao posledica negativnih misli, javljaju i loša osećanja. Ta loša osećanja subazirana na greškama u mišljenju. Ove greške su povezane sa načinom na koji ona misli o sebi i načinom na koji procenjuje stvari koje joj se događaju.  Dakle, depresivna osoba se oseća usamljeno i tužno jer za sebe pogrešno misli da je neadekvatna.

Neke od tipičnih grešaka u mišljenju su sledeće: preterivanje (preuveličavanje problema i potencijalne štete i potcenjivanje sopstvenih sposobnosti za njihovo rešavanje), prekomerno uopštavanje (izvođenje uopštenog zaključka koji naglašava negativnu stranu, na primer:„Niko me ne voli“, „Neuspešan/na sam“), ignorisanje pozitivnih strana (pamćenje samo negativnih događaja ili tumačenje pozitivnih događaja kao negativnih).

Kao što se može primetiti, ovakve misli su automatske. To znači da se do njih ne dolazi razumnim i logičnim načinom razmišljanja, nego one tek tako padaju na um i više suzasnovane na osećanjima manje vrednosti i beznadežnosti, nego na realnom stanju stvari. Iako nerazumne, ove misli izgledaju verovatno u trenutku kada nam padnu na um. Takođe, što im više verujemo, to se sve gore osećamo.

 
Depresija i seks


Veza između depresije i seksa je kompleksna. S jedne strane, poznato je da su neki od seksualnih poremećaja (erektilna disfunkcija, anorgazmija, smanjena seksualna želja itd.) česti pratioci depresije. Javljanje seksualne želje polazi od mozga i kreće se ka polnim organima. Kada se osoba bori sa depresijom, kod nje se, osim tužnog raspoloženja, gubitka interesovanja, volje i motivacije javlja i smanjena seksualna želja ili njeno potpuno odsustvo. Isto tako, osobe kod kojih se depresija tretira antidepresivima trpe i neke neželjene efekte antidepresiva. Jedan od njih se manifestuje i na seksualnom planu kroz razne vrste seksualnih poremećaja. Razlog za to leži u činjenici da konzumacija antidepresiva utiče i na promene u regijama koje su zadužene za seksualni poriv i seksualni nadražaj.

Međutim, prisustvo depresije ne mora uvek uzrokovati odsustvo seksualne želje. Depresija se može odraziti i  na sasvim suprotan način: kroz stupanje u česte seksualne odnose. Šta stoji iza ovoga?

Seksualnost je površina na kojoj se manifestuje sve što nosimo u sebi. Kroz seksualnost izražavamo ono što se godinama taložilo u nama. Tako, ako osoba ima negativnu sliku o sebi i nisko samovrednovanje, može se desiti da će se s tim nositi tako što će birati da stupa u beznačajne i površne seksualne odnose, a sve to sa ciljem da dobije potvrdu od  druge strane, od nekoga za koga veruje da je može učiniti jačom i nadomestiti joj nezadovoljene potrebe. Na taj način dolazi do nesvesnog korišćenja seksa i njegove patologizacije: osoba traži od seksa nešto što joj on ne može obezbediti. Stupanje u seksualni odnos za nju postaje privremena uteha, koja joj pruža trenutno rešenje i beg od negativnog razmišljanja o sebi.Prilikom ulaska u takve odnose, ona se plaši ostvarivanja bliskog kontakta i intimiziranja sa partnerom jer se plaši da će se partner, ako joj se više približi i bolje je upozna, razočarati u nju, shvatiti koliko je bezvredna i ostaviti je.

Ovakav način ponašanja predstavlja osnovu za seksualnu zavisnost. Kod seksualne zavisnosti dolazi do „zloupotrebe“ seksualne aktivnosti, odnosno ulazak u seksualni čin se koristi kao pokušaj osobe da smanji osećanje depresije koje njom vlada. Što je još veći problem, stupanje u takve odnose kao posledicu sa sobom nosi osećanje srama i krivice, koje biva samo dodatno potvrđeno i pojačano u negativnom sistemu uverenja koji depresivna osoba ima o sebi. Zbog toga se, prilikom rešavanja problema na seksualnom planu, prvo radi na istraživanju osećanja koja leže u osnovi takvog ponašanja, kapaciteta osobe da se nosi s tim osećanjima, uverenja koja ima o sebi i sopstvenoj vrednosti, ranijim seksualnim iskustvima i slično. Sa osobom se istražuje kakvo značenje za nju ima seksualno ponašanje koje ispoljava, koje su situacije u kojima se javlja, kao i koje su to misli koje prethode stupanju u seksualne aktivnosti.

Na ovim osećanjima ne treba raditi na silu. Nekada je potrebno da se potpuno prepustimo da nas ona preplave. Naša patnja (”želja za patnjom“) mora da se „istroši“, da se pojave vidljive posledice i to onda možemo da koristimo kao „odskočnu dasku“ za dalji rast i razvoj. Terapeuti rade sa ovim osobama tako što im posvećuju pažnju, pokazuju saosećajnost i bezuslovno prihvatanje. Paralelno sa tim, osoba dobija domaće zadatke između seansi, koji bivaju nagrađeni. Kada se stvori adekvatna klima, odnosno kada osoba potpuno uđe u materiju, oseti olakašanje i kada se javi promena raspoloženja kroz vežbe i tehnike kojima je terapeut izlaže, osoba postaje spremna za zadatke u praksi, odnosno u životu.
 
 
 
Otvaranje ka ljubavi
 
Depresija je posledica iluzije da je osoba manje vredna i da, kao takva, ne zaslužuje da bude voljena. Noseći se tom iluzijom, ona veruje da mora da pati i da se muči. Ovakav način razmišljanja je posledica negativnih uverenja koja je osoba visoko ustoličila u svom unutrašnjem sistemu i sa kojima se identifikovala. Kroz depresiju, osoba nesvesno zauzima infantilnu poziciju, odnosno poziciju oslobođenu od odgovornosti i nije u stanju sama da se kreće. Ona prihvata patnju, koju je pritom sama sebi nametnula negativnim mislima, kao deo svog identiteta. Važno je ipak znati da ta patnja nije nešto što je sama realnost nametnula, nego da je ona konstruisana iznutra. Zbog toga depresivna osoba mora da zaviri u sopstveni unutrašnji svet, da se pozabavi slikom o sebi koju je formirala i da tako osvesti svoje negativne identifikacije, da ih prihvati i oslobodi ih se. Samo proširenjem svesnosti i oslobađanjem od negativnih identifikacija osoba može prepoznati svoje suštinsko biće čija je odlika ljubav.

Zbog toga je ljubav pravi put ka prevazilaženju depresije.Pored pomoći koju terapeut može pružiti, za oslobađanje od depresije, veoma je bitna i podrška bliskih ljudi i partnera. Osobi treba pokazati razumevanje, saosećajnost i prihvatanje.Treba je ohrabriti da ne potiskuje negativna osećanja koja ima, nego da nauči da ih izrazi.

Isto tako, svi moramo da naučimo kako da izražavamo svoje potrebe i želje bez obzira na prethodna iskustva koja smo imali. Svi u novu vezu sa sobom unosimo i prtljag prošlosti. Potrebno je da prihvatimo iskustva koja imamo, da ih integrišemo u svoju strukturu i izvučemo pouke iz njih. Hrabrost da se upustimo u odnos koji će rezultirati visokim stepenom intimnosti, bliskosti i povezivanja sa partnerom biće put ka rešavanju depresije. Potrebno je da dublje spoznamo sebe, da prihvatimo sve segmente svoje ličnosti kako bismo posle bili u stanju da ih podelimo sa partnerom i da kroz zadovoljavajuću komunikaciju i uzajamno poverenje zajedno gradimo naš odnos.



AUTORI:
 
Jovana Jović, diplomirani psiholog,
 
edukantkinja psihoseksualne terapije,
 
saradnica udruženja Seksin
 
 
 
Josif Fidanovski, diplomirani psiholog,
 
psihoseksualni terapeut,
 
predsednik udruženja Seksin

"LJUBAV BEZ USLOVA"-POTREBA/POTRAGA ZA BEZUSLOVNOM PARTNERSKOM LJUBAVLJU

 
Beleška nakon jedne seanse (kada bi klijent razmišljao “psihoterapijski”):

“Ne mogu da budem u vezi ako me partner ne odobrava. Prepun sam strahova, a kad nju vidim punu besa i agresivnosti, ja se preplašim i bežim. Mogu samo da budem u vezi sa devojkom koja me apsolutno voli i prihvata. Kada naiđem na prepreku, nerazumevanje, na njene reči koje bukvalno shvatam i pogrešno učitavam zbog svojih strahova, ja to doživim kao “požar“, pa nemam mehanizme da ga ugasim. Osećam se bezbednije, lakše, slobodnije kada nisam u vezi, jer tada mogu stvoriti ponovo iluziju da postoji neka druga osoba koja će prihvatiti mene u potpunosti i neće dirati svesno/nesvesno moje slabe tačke. Da li sve to znači da ja želim da budem u vezi pasivan, zavisan od tuđeg prihvatanja mene ili želim da stvorim sigurnost koja nije zavisna od druge osobe?

Došao sam do tačke svog maksimuma koliko mogu da se dam, pružim u vezi, ali njoj to i dalje nije dovoljno. Šta da radim kada ja nisam dovoljno dobar njoj? Onda sledi raskid, nema šta drugo?!

Nije li ipak to krivo uverenje o sebi, kojeg se dugo držim i ne pokušavam da ga promenim, već konstantno tražim  njenu spoljnu potvrdu ljubavi, a kada to izostane kroz reči i ponašanje, ja se osetim ugroženo i bežim. Možda kada bih našao snagu da vidim sebe dovoljno dobrim nezavisno od njenih komentara, potreba i želja, ja bih mogao da se krećem kroz taj “požar“?! 
 
Odakle potreba da nas partner/ka voli i prihvata bezuslovno? Nije li to infantilna potreba koja ne može biti zadovoljena? Šta znači to da vas neko voli na taj način? Zbog čega vam je to toliko važno? Da li je to vaša autentična potreba?
 
Postoje različiti motivi (svesni i nesvesni) za ulazak u jednu vezu. Jedan od njih je potreba da budemo bezuslovno voljeni od strane partnera, što bi značilo da on mora prihvatiti sve naše želje, strahove, hirove i ostale manjkavosti. Uprkos težnji da se danas svuda oko nas insistira na ovoj bezuslovnoj ljubavi, kao nečemu što je odlika prave ljubavi, postavlja se pitanje da li je ona toliko lekovita i zdrava za partnere i razvoj veze?

Zar nije sve to regresija u psihološkom smislu: zahtevati od partnera bezuslovnu ljubav i prihvatanje, bez načelnog razmatranja toga šta mi uopšte tražimo? Jer, ako ja hoću da budem voljen, da li treba sebi (ili njoj) da dopustim sve u ponašanju, bez ikakve odgovornosti? Ako je to tako i partner pristane na igru da ja dobijam ljubav bez obzira na svoje ”ispade”, ne dolazimo li na samom kraju do toga da  gubimo ja, moj partner i naša veza? Jer, tada sam poput deteta koje dobija nagradu svaki put kada išara zid, prospe sok ili polomi nešto. Takvim dopuštanjem i nagrađivanjem šaljemo poruku da je svako ponašanje ok i da je sve dozvoljeno, jer smo ”puni” ljubavi. Ali, da li smo zaista puni ljubavi ako nemamo sigurnost da ukažemo na ono što je neprimereno, štetno, antirazvojno?

Recimo da ste navikli da kod kuće stavljate noge na sto dok pušite i pijete kafu, a sada to isto radite dok vaš direktor stoji ispred stola u vašoj kancelariji. Možete opravdavati svoje ponašanje tako što ćete reći da vas direktor voli i da on mora da vas prihvati baš onakvim kakvi jeste ako uopšte želi da budete u toj firmi...?! E sad, vaš partner nije direktor, ali i on ima neke granice, neka razmatranja, stavove, koji treba da budu uzeti u obzir, kao i taj dnevni red koji postoji u firmi. Zašto?
​
Zato  što vam je potrebno usklađivanje, jer svet ne funkcioniše po vašim standardima. Vi se ne razvijate ako održavate infantilnu predstavu da partner uvek treba da vas neguje, podržava i dokazuje ljubav na svakom koraku. Ako niste dobili bezuslovnu ljubav u primarnoj porodici, dok ste imali jednu ili dve godine (kada je bilo prikladno vašoj razvojnoj fazi), zašto biste sada poput “beba” tražili  sigurni dokaz voljenosti? Ali tu nije kraj, vi još i maskirate tu potrebu za bezuslovnom ljubavlju raznim površinskim željama, kupovinom, izlascima, putovanjima itd., skrećući na taj način još dalje od mogućnosti vlastite spoznaje. Čak i da partner krene da vam u svemu tome udovoljava jer se boji “odbačenosti”, jer vas je idealizovao i slično, zašto biste vi insistirali na takvoj postavci stvari?
 
Za promenu, pokušajte da se vratite unazad, da vidite odakle izvire ta potreba, koliko je autentična i prema kome će biti usmerena?
 
Ako ne umete da budete sami, da sami kreirate smisao, bez da vam partner da nešto, onda imate krivi motiv za ulazak u vezu. Ono što ranije niste dobili od roditelja neće vam dati nijedan partner na ovom svetu. 
​
Prava partnerska ljubav se ne bazira samo na prihvatanju, već i na neprihvatanju ili nerazumevanju neke stvari. Bezuslovna ljubav je budistički ideal, retko dostižan ljudima, a čak i nepotreban. Mnogima takva partnerska ljubav suštinski nije ni potrebna, već prostor gde će oni tu ljubav spoznati i usmeriti ka sebi.
 

Mladi ljudi i seks

Mladi ljudi i seks
 
Ima li načina da mladi ljudi mirnije zaplivaju u seksualne vode? Zašto je seks postao ekskluzivan na pogrešan način? Kako da bude manje straha u međusobnim susretima? Da li je seks sam po sebi cilj ili tu ima još nešto?

Savremen mlad čovek se traži, njegov unutrašnji status je nemir, njegovo kretanje je usmereno u različitim pravcima, a celokupna pažnja i funkcionalnost podeljeni. Pitanja tipa: Ko sam, gde sam, kuda idem, na koji način bih želeo da se razvijam kao ljudsko biće, nemo se postavljaju u sebi ili se uopšte ne postavljaju. Sve se to dodatno komplikuje u ljubavi i seksu.

Ako za kretanje kroz akademski život društvo daje smernice kroz sistem školovanja, čime olakšava mladom čoveku da prihvati obaveze i postane društveno koristan i zreo za rad, u slučaju partnerskog življenja, ljubavi i seksa, takvih smernica nema.
 
Da li je čoveku potrebno da ga neko uči kako da voli i vodi ljubav ili je to svima nama dato u genima?

Supruga jednog mog klijenta, koji se kroz čitav život mučio erektilnom disfunkcijom, pa se i razveo sa prvom ženom zbog “loše“ seksualnosti, jednom prilikom mi je rekla: To kakav si u seksu se ne može naučiti. Postoje osobe kao mi (misleći na sebe i njoj slične) koje su strastvene, više ih to zanima i lakše se kreću kroz seksualno odrastanje. Ovi drugi su maltene osuđeni na propast, nemaju u sebi tu unutrašnju hemiju, ne pokazuju pravu inicijativu i ne mogu da reše seksualni problem ako ga imaju (a imaće ga s obzirom na predispoziciju).

Ovakva gruba podela na ekstreme nije netipična za ljude, pogotovo ako se sa svojim partnerima dugo muče da stvore zadovoljavajući seksualni život. Ipak, uprkos njenom rigidnom posmatranju ljudskog kretanja i razvoja, u kom je bio enormno smanjen značaj učenja u ljudskom seksualnom sazrevanju, nije mogla da bude totalno isključiva i da potvrdi da to praktično znači da njen partner nema uopšte strasti: ,,A ne”, rekla mi je, ”on ume da bude strastven,zna on da me ”juri“ po kući, ali sve je to meni smešno, infantilno.”

Ona je,za razliku od njega, imala strastven i “ispunjen“ seksualni život u prošlosti, pa sada ta ista prošlost biva opterećujuća za nju. Njen zahtev da on bude pravi, normalan muškarac, koji se spontano ponaša u seksu i  dovodi je do orgazma, pokazao se kao prevelik zalogaj za njega, što je razumljivo, pa ispada da ga je ona svojim pritužbama više udaljila od sebe i od rešenja problema, iako joj to nije bio cilj.

Uprkos mojim sugestijama da takva postavka stvari ume da bude nedelotvorna,ona nije mogla da prihvati drugačiji ugao gledanja, jer i u “Seks i grad-u“ je neka od glumica izjavila:“Kakav je to seks bez orgazma?!” Ponudio sam joj malo istočnjačku perspektivu: da seks može biti lep, zabavan i  uzbudljiv, čak i kada se ne juri ka cilju ili se isti ne postigne, ali je ona verovala da smo mi materijalistički određeni i da smo u krvi “zapadnjaci“, pa je ostala donekle vezana za svoju predstavu: “Stvari se u seksu ne mogu promeniti na bolje.” Ipak, osmehnula se kad sam je podsetio na divne trenutke u seksu, koje je imala sa istim suprugom, van ove njihove svakodnevnice.

Radeći sa ljudima koji imaju seksualne i ljubavne probleme, shvatio sam da su seks i ljubav u svima nama, da su mnogi zbog neadekvatnog odrastanja postali nesigurni, uplašeni, izbegavajući u intimnim susretima, poput tinejdžera koji prvi put žele da vode ljubav. Želja je tu, ali je i strah veliki. Kakav/va ću biti, šta ako nisam dovoljno privlačan/na, šta ako kaže da mi je penis mali ili da moje grudi nisu dovoljno lepe, da li ću umeti da se snađem sa kondomom, šta  ako mi padne erekcija ili ako ne budem mogla da ga zadovoljim kako treba itd.

Sve ove i još milion drugih misli okreću se u glavama mladih ljudi i ne tiču se samo seksa već i samog susreta: Da li ću imati tema za razgovor, šta ako kažem nešto glupo, da li sam dovoljno zabavan da je nasmejem, kako da znam kada treba da se poljubimo, da li treba da pričamo o ljubavi i seksu u prošlosti ili kada je pravi trenutak za to?- Više o svemu ovome u tekstu:                                                                                                            "Kako se udvarati devojci" - http://fidanovski.blogspot.rs/2015/12/kako-se-udvarati-devojci-uvod-zene-su.html

Sve ove misli, predstave i fantazije dovode do podeljenosti u samom čoveku. On je tu, takav kakav jeste, a trebalo bi biti neko, nešto. To ume da pokrene čoveka ka usavršavanju, ali često i da ga dodatno uznemiri i optereti. Problem nije u napetosti, već u iskrivljenoj percepciji stvarnosti. Napetost je potrebna mladom čoveku, ona postoji u parnerskoj dinamici, ali u kojim trenucima ona postane nepodnošljiva, totalno neprihvatljiva za nas?

Onda kada imamo model seksa iz fantazije, koji je nerazuman, neljudski i šteti svakom od nas. Ako u vašim glavama postoje ideje kako bi seks trebalo da izgleda, priučene putem medija, pornografijei raznih sapunica, a vi ste trenutno singl i bez potencijalnog partnera, osetićete se inferiorno, usamljeno i bespomoćno. To može da vas motiviše, da poradite na sebi, založite se za neku promenu (što bi bilo razvojno), a može i još više da uništi vaše samopouzdanje, da vas blokira i sabotira (kao u slučaju mojih klijenata).

Potrebno je da pogledate svoj život, kretanje, budete iskreni sa sobom i priznate svoje slabosti. Ako ste imali malo ljubavi iIi seksa ili ih niste imali uopšte, a prošla je srednja škola i fakultet, umesno bi bilo da se zapitate: Šta se dešava sa mnom, zašto nisam ostvario svoje ljubavne i seksualne potencijale? Imao sam želju i još uvek je negde imam, ali  bojim li se ja susreta više nego što bi trebalo? Da li mogu ovo da izguram sam ili je pametnije potražiti pomoć stručnjaka? Vredi li ovako živeti do kraja života? Dokle da lažem sebe da su pornografija, fetiši, cyber seks moja stvarna potreba? Nisam li ja pobrkao lončiće, zamenio teze, ubedio sebe da ne mogu drugačije, da je ovo meni u redu, da budem sam, bez partnera, ili sa više njih, ili sa mojom zavisnošću od pornografije, masturbacije, anonimnog seksa, flerta, egzibicionizma i svega ostalog što se danas prikazuje kao legitiman izbor?
 
Ovakva pitanja mlada osoba retko postavlja sebi, roditelji nemaju vremena za ove “teške” teme, smatraju da će vremenom sve samo od sebe da se reši, ali, budimo iskreni, kada je čoveku došla sreća ako se on nije otvorio ka njoj? Upravo zbog toga, da bi se ljudi otvorili, sazreli i prepoznali svoje prave mogućnosti, potreban im je razgovor, u krugu porodice, sa prijateljima, rođacima, sa ljudima od poverenja. Ipak, mnogi danas nemaju takvo okruženje,ljude koji imaju vremena za njih, mnogi su prepušteni sami sebi, pa im je potrebno zdravo usmerenje, koje uključuje neki ljubavni kontekst, što bi značilo kretanje ka ljubavi i intimnosti, a ne nasuprot njih.

Seks kome stremi mlad čovek ne sme biti jedini cilj, niti nešto što će ga opsedati ili zastrašivati. On mora biti u seksu, ali ne sme isključiti ljubav. Ljubav ume  ponekad da bude teška i rizična, ali njena lepota je u tome što otvara put ka dubljem deljenju i povezivanju. Mladost je period kada se tražimo u ljubavi i seksu, kada se zaljubljujemo i bivamo povređeni. Ali,da li zbog toga treba da zauvek ostanemo na tim osećanjima, bilo da idemo ka njima ili bežimo od njih? Da li ćemo se zadovoljiti seksom i površinskim susretima ili ćemo pokazati hrabrost da se krećemo ka ljubavi?
​
Da li možemo kvalitetno živeti sa nerealizovanim potencijalom za partnersku ljubav?