“Nevini ljudi”: Samci i seks

“Nevini ljudi”: Samci i seks

                                   

                                    “Lakše mi je da se popnem na Himalaje, nego da se udvaram devojci”

                                                                                                                             Muškarac, 38

Zamislite situaciju da ste sami, nemate mnogo prijatelja, niko posebno ne želi da se druži s vama, ne znate da se dobro zabavljate i udvarate, niste imali nikakvih ljubavnih i seksualnih iskustava. Živite kao “autsajder” i čekate da se nešto spontano desi samo od sebe ili da se ne desi jer vi to ne zaslužujete. Život za vas nema previše smisla, jer se drugi raduju, žive ispunjeno i srečno, dok vas niko ne primećuje, osećate se kao “živi leš” i čekate da se život okonča. Nije vam strano da  razmišljate i o suicidu, jer sva druga rešenja ne postoje.

Pa iako svako od nas povremeno pomisli da mu život nije sjajan i da nema razloga za sreću, ovakvo “stanje na terenu” bi svakoga bacilo u duboku depresiju. Da stanje bude gore, mnogi prolaznici koje srećemo svakodnevno na ulici, u prodavnici, u pošti i slično, su samo “maskirani roboti” koji pokušavaju da sakriju sopstveni tužni svet.

U potrazi za smislom života

Svako ljudsko biće traži neki smisao u svom životu, često, uporedjujući se sa drugim ljudima. U zavisnosti od toga koga će izabrati kao kriterium po kom bi se vladali, ljudi doživljavaju različita osećanja. Ako usmere pažnju na one koji imaju više od njih, osećaće se tužno, jadno i bedno. Ako to uporedjivanje potraje i postane deo unutarnjeg vrednosnog sistema, depresija brzo “kuca” na njihova vrata. U suprotnom, kada izaberu “bolji” model za uporedjivanje, gde drugi imaju manje od njih, onda su osećanja poput radosti, sreće i zadovoljstva češće prisutna. Ipak, pravi lek je da se ne uporedjujemo, jer bez obzira na pozitivne ili negativne emocije, kriterijumi su nam uvek drugi. A kad su drugi merilo za naš život, teško da ćemo istinski živeti. Jer u takvim okolnostima, život ostalih nam postaje bitniji od nas samih i našeg  života , a na taj način se ne može istinski naći smisao života.

Kakvu smisao života imaju ljudi koji se ne osećaju prihvaćeno od ostalih, koji ne gaje tople odnose sa okolinom, koji nemaju razvijenu socijalnu mrežu, koji ne “učestvuju” u životu? Kakvu smisao može naći osoba koja nikada nije imala devojku ili momka, koja se nikada nije dodirivala, koji nije ostvarila intimniji susret sa potencijalnim partnerom? Kakav sopstveni svet gaji osoba koja se nikada nije udvarala, niti izašla na ljubavni sastanak, ili je to uradila svega 2 ili 3 puta u životu, a blizu je 40-te godine?

Kako tim osobama “dati” smisao života, kako im pomoći da izgrade sopstveni sitem uverenja oslobodjen uticaja kulture i sredine u kojoj žive?

Sa gomilom takvih pitanja susreću se terapeuti u radu sa depresivnim, suicidalnim, asocijalnim, preterano stidljivim osobama, ljudima koji imaju sve predispozicije da žive ispunjen i zadovoljavajući život, ali iz nekog razloga ne umeju. 

Kod mene, kao psihoseksualnog  terapeuta , dolaze uglavnom muškarci koji su potrošili svoj život na izbegavanje mogućih “opasnosti” u susretima sa ženskim osobama. Uglavnom imaju negativan tok razmišljanja o sebi, životu koji vode, kao i  o nadi u budućnost. Obično su to ljudi koji su prešli trideset i neku godinu, pa nemaju više gde i kako da se “kriju”. Pritisak sredine je suviše jak da bi oni i dalje racionalizovali svoje stanje. Potrebno je da nadju devojku ili ženu s kojom će imati zdrav i ispunjen život i seks.

Medjutim, oni su dugo investirali u svoju bol i patnju, dugo su bežali od intimnog kontakta, dugo su gajili pogrešna uverenja poput toga da će se stanje promeniti nakon fakulteta, da će  se i devojka koja im se dopada potruditi oko zbližavanja, da su preopterećeni poslom, da su devojke koristoljubive itd. Zapravo, oni su našli različita opravdanja za svoje stanje, zbog stidljivosti, straha od žena, straha od seksa, straha od bliskosti i sl.

Zbog svih tih uticaja, ovi ljudi su stvorili “udoban” svet u kojem žive, bez neprijatnosti, rizika i mogućnosti odbacivanja. Ali, taj svet ih nikako ne može ispuniti, ne može ih učiniti srečnim i ponosnim na sebe.

Kad dodju kod mene, s obzirom na dužinu trajanja njihovog problema, iskreno ih obavestim da će nam biti potrebno dosta zajedničkog rada i ulaganja, da bi promenili njihovu situaciju. 

Nije bitno da li su došli zbog gubitka seksualne želje i erekcije, ili zbog nespretnosti sa devojkama, ili zbog depresije u kojoj su bili ili se trenutno nalaze, svima je zajedničko da nisu imali iskustva sa devojkama. Da li je njihova depresija mogući uzrok njihove razvojne faze, ili je taj nedostatak iskustva prouzrokovao depresiju, nije preterano važno.

Potrebno je ustanoviti trenutnu razvojnu fazu i opšti mentalni status i kreirati jasan plan i program dostizanja postavljenih ciljeva.

Kakvi su ovi muškarci?

Ono što je karakteristično za ove muškarce je što ne žele da ništa “izgube”, da se posramote, da budu ismejani, odbačeni, pa čak se boje i da budu prihvaćeni. A takva mogućnost uvek postoji kad se udvarate, kad treba da poljubite devojku prvi put, kad treba da se skinete i budete uzbudjeni. 

Njihovi roditelji preterano “kasno” primete šta se zapravo zbiva, a u večini slučajeva oni “kumuju” njihovoj pogrešnoj socijalizaciji. Ta socijalizacija nikada nije bila usmerena ka ljubavi i seksu, ove osobe nisu imali prave modele pored sebe, od koga bi naučile veštine ophodjenja sa sobom i drugim osobama. Kod njih nije problem samo ljubavni i seksualni život, već i ostali aspekti socijalnog i emocionalnog izražavanja. Ne umeju da ispravno pročitaju sopstvene i tudje emocije i reakcije i u skladu s tim odgovore na spoljašne nadražaje. Njihovi roditelji su često bili zabrinuti za njih, njihovo zdravje i uspeh u školi, pa su pokušali da ih zaštite od surovog sveta. Preplašili su sopstvenu decu, pre nego što su oni uopšte krenuli da žive. Deca, s druge strane, nisu uspela da se odupru roditeljskim zabludama. Želela su slobodu, podršku roditelja, ali su dobili zabranu i kontrolu. Da paradoks bude veći, sada roditelji žele da njihovo dete ima ženu i porodicu, nesvesni da su umnogome oni odgovorni za njihovu nesamostalnost i nemogućnost da  dožive pravu ljubav.

Njihov nesvesni deo psihe ih uvek vodi ka “sigurnoj bazi”, koja isključuje druge osobe, a posebno žene i intimu . Neko od njih je doživeo i odredjenu “traumu” tokom odrastanja, kada je potencijalna devojka otišla s drugim momkom, ili neka žena koja ih je postidela u javnosti, ili na neki način izneverila njihova očekivanja, ali sigurno je da to nije jedini pravi uzrok.Oni su ceo svoj život izbegavali intimnije kontakte, tako da su se njihovi strahovi samo povećavali. 

Vilijam Dzejms, otac psihologije jednom je rekao: Mi ne bežimo zato što se bojimo, već se bojimo zato što bežimo. 

Neki od njih su nekada poljubili devojku, ili čak pokušali da imaju seksualni kontakt, ili bili kod par prostitutki, ali sve se uglavno završavalo neuspehom. Ili nisu dobili erekciju, ili su je brzo izgubili, ili su brzo ejakulirali. Svima njima je zajedničko da sebe vide veoma slično, kao nedovoljno dobrim za intimni kontakt sa ženom.

Svi oni vuku dugi “rep iz prošlosti” u vidu “nedostatka iskustva na ljubavnom i seksualnom planu” pa imaju pukotine u različitim delovima seksualne inteligencije - emocionalni, socijalni, duhovni, i to ne sme da se prenebregne. Ovi muškarci su emocionalno nezreli, bez izgradjenog identiteta. Ukoliko i postoji neki identitet, to je onaj lažni, na bazi predstave okoline o tome kakvi su oni. 

A oni su zapravo kao i svaka druga osoba, željni života, ljubavi i seksa. Jedan delić njihovog mozga i dalje veruju da oni mogu i zaslužuju više, ali generalno se to brzo prekrije negativnim razmišljanjima. U situaciji kada čovek nema iskustva na intimnom planu, a ušao je u “zrele” godine, onda ne pomaže nikakvo tešenje. Ne možete reći tim osobama da će se stvari promeniti sutra, prekosutra ili u skoroj budućnosti. Oni znaju da se neće desiti brzo - a možda i nikada, jer ako se nije desilo za 30 godina, kako će se desiti sada odjednom?

Ovi klijenti su dotakli “dno” i to je dobra strana priče. Njih je mnogo lakše motivisati, jer nemaju više izbora. Terapeuta vide kao poslednje utočište nade i boljitka. Lako prepoznaju terapeuta koji je empatičan, koji iskreno želi da im pomogne, koji im daje podršku u najtežim trenucima, koji je uvek tu za njih. Postali su veoma osetljivi na kritike, pa ruka puna prihvatanja, poverenja i ljubavi od strane terapeuta im dolazi kao melem na njihove višedecenijske rane.

Uprkos činjenici da i drugi ljudi mogu biti sami duži period i bez seksualnog partnera, većina njih to previše ne uznemirava jer su u prošlosti imali bračnog druga, ljubavnika, partnera koji je njih voleo i oni njega. Ovi klijenti nemaju na šta da se oslone, nemaju takva iskustva da bi izdržali “težak” period.Oni su stalno u apstinenciji. A kad nemate iskustvo, ne možete niti da ga izmisliste niti da ga nadoknadite. Potrebno je da se nekako to iskustvo “stvori”.

To nije uopšte naivan zadatak, potrebno je imati mirnoću i strpljivost u radu s njima  jer su rezultati teško vidljivi, a pomaci izuzetno mali. Problemi sa motivacijom biće takodje prisutni, kao kod zavisnika koji često gubi iz vida svoju zvezdu vodilju. Tako i oni, često će se vraćati na stara razmišljanja da za njih nema nade, da su oni otpisani slučajevi, da niko neće njih voleti itd... Postali su zavisni od sopstvenog negativnog načina razmišljanja, da su žrtve, da su drugi krivi što su oni takvi, što nemaju uspeha sa devojkama i slično. 

Veoma su egocentrični, kao mala deca, pa im je bitno ko i koliko im ugadja. Njihov svet je kalkulantski, samo ljudi koji ih bezuslovno vole i prihvataju su dobrodošli, ali se takvi teško nalaze u spoljnom svetu. Sa takvom politikom možda i može da se prodje ukoliko ste devojka koja dobro izgleda, ali ukoliko ste muškarac koji ne izgleda savršeno i koji  se uprkos tome  nedovoljno trudi da osvoji devojku, da se zabavlja u njenom društvu, da duže komunicira i sl., onda se postavlja pitanje žašto to radi, kada želi da ima partnera, kada želi da ima seksualno iskustvo i da uživa sa nekom osobom.

Odgovor je veoma jednostavan. Količina njihovog straha je veći od same želje. I kako je rekao jedan moj klijent koji već duži period dolazi kod mene: “čini mi se da što je veći strah veči je i ego, t.j. da velićina ega ide uporedo sa količinom straha”. Bio je potpuno u pravu, i taj njegov uvid pokazuje da se treba osloboditi straha i ega, ali on nije znao kako.

Dobro obučeni terapeuti znaju kako se to radi. I pored toga što pokušavamo da smanjimo strah koji postoji i koji inhibira ceo proces razvijanja intimnosti sa nekim, preko različitih tehnika i metoda koje povećavaju ljubav prema sebi, mnogo više pokušavamo da povećamo želju. Zbog svega toga dajemo različite vežbe koje osnažuju pacijenta, savet  da pokušava uprkos strahovima, u nadi da će doživeti pozitivno iskustvo-uspeh koji će ga silno gurati napred ka cilju. U svim tim nastojanjima, klijent polako stiće novi identitet, da nije previše različit od drugih, da i on može da se dobro zabavlja i provodi i da više prihvata i voli samog sebe. To u suštini predstavlja sublimirani asertivni trening na polju ljudske seksualnosti.

Kada samo terapeut nije dovoljan

Postoje situacije kada je terapeutovo zalaganje nedovoljno i pored vidljivih promena kod klijenta. On se oseća bolje, nije više depresivan, veruje da će vremenom naći osobu s kojom će deliti krevet, pa i život, ali i dalje nema izgleda da se nešto konkretnije desi na planu intimnosti. Više ostvaruje kontakta, ide na sastanke, preduzima inicijativu, ali kao da nedostaje još jedna karika da bi se ceo proces završio pozitivno. 

Zbog svega toga na zapadu postoje surogat terapeuti (a ja sam u skorije vreme krenuo s tim, više u domenu komunikacije, bez seksualnih zadataka za sada) koji pomažu terapeutu u radu sa ovakvim klijentima. I pored svih kontroverzi koje prate rad surogata, to neretko predstavlja zadnju opciju. Iskustvo koje ne postoji, mora se stvoriti u domenu socijalne, seksualne i ljubavne razmene.

 

Prostitutke nisu dobar izbor, jer nemaju vremena i veština za rad sa klijentom, one samo pokušavaju na brz način da zabave klijenta i uzmu svoj novac. Surogat terapeut radi za novac, ali to je jedina sličnost sa prostitutkama. One su obućene za rad u domenu komunikacije, poznaju vežbe i zadatke koje daje terapeut i komuniciraju sa terapeutom pre i nakon seanse sa klijentom. 

U postizanju zajedničkog cilja, surogat i klijent često igraju različite uloge, izlaze po kafićima i restoranima, gde klijent vežba da komunicira sa ženom u javnosti, uči da se dobro provodi, da se udvara i  da zavodi. Kasnije se prelazi  na vežbe dodirivanja i masaže, da bi se na kraju  putem različitih seksualnih zadataka  stiglo do seksualnog odnosa. 

Ali, bez obzira na predrasude koje postoje u vezi surogata, i njihovo izjednačavanje sa prostitutkama, prava istina je da oni mnogo više rade sa klijentom u domenu komunikacije i sticanju socijalnih veština.Ono što terapeut pomaže da klijent uradi u mašti, surogat mu pomaže da uradi u stvarnosti.

To je u suštini timski rad, gde se postepeno i sistematski stvara iskustvo kod klijenta, koje povećava njegovo samopouzdanje da se upusti u seksualni i ljubavni kontakt sa drugim ženama. U takvim okolnostima klijent stiće poverenje u sebe da i on može da bude uspešan u spoljnom svetu, što je veoma bitno za postizanje cilja zbog kog se klijent odlučio na psihoseksualni tretman.

I pored svih kritika, rad sa surogatom se pokazao veoma delotvornim, tako što su  iskustva stečena s njim, klijenti prenosili na realni život. I pored toga što se surogat-partnerka koristi u retkim situacijama, kada muškarci nemaju devojku ili ženu, dešavalo se da neke partnerke nisu bile motivisane za rad sa muškarcima koji su imali neki seksualni problem,pa su čak  i same predlagale surogate. U tim situacijama, problem ljubavnog odnosa očito je bio veoma prisutan, pa su muškarci uglavnom ostavljali te partnerke kada su postali funkcionalni u seksu.

Rad sa surogatom je skuplji nego uobičajeno, jer se plaćaju dve osobe, a takodje u svetu nema previše surogat terapeuta, koji bi radili sa ovim muškarcima. Medjutim, postoje i programi u trajanju od dve ili tri nedelja koji su namenjeni onima iz drugih zemalja, koji bi doputovali specijalno da svakodnevno intenzivno rade na sopstvenom poboljšanju  ljubavi i seksa. 

Želim da ljudi znaju da uprkos svih problema koje mogu da ih zadese, rešenja uvek postoje za oni koji su spremni da učine prvi korak.