Erektilna disfunkcija

Erektilna disfunkcija

Iako postoji mnogo različitih oblika seksualnih disfunkcija, jedna se izdvaja kao posebno značajna. Reč je o erektilnoj disfunkciji, koja nastaje zbog inhibicije u fazi seksualnog uzbuđenja za vreme seksualnog odgovora muškarca, i definiše se kao stalna, povremena ili povratna nesposobnost da se dostigne i održi erekcija koja bi bila primerena za uspešno obavljanje seksualnih aktivnosti i kompletiranja seksualnog odnosa.

Verovatno ne postoji druga seksualna disfunkcija koja toliko frustrira i ponižava muški pol, koja deluje toliko traumatično na muškarca, kao što je to slučaj sa gubitkom “prave” erekcije. Čak i laici, koji ne poznaju seksualnu problematiku i dijapazon mogućih seksualnih patnji, znaju za ovu vrstu problema. Zapravo, oni misle da je to jedino negativno što može da ih snadje na seksualnom planu.S druge strane, ali i pod drugim imenom (impotencija), Frojd i njegovi saradnici su podrazumevali mnogo oblika seksualnih smetnji. Ranije je crkva bila posebno negativno nastrojena prema seksualno neuspešnim muškarcima (najviše zbog nataliteta), a ne mali broj muškaraca zbog „neispunjene muškosti“ izveden pred sud.

Frojd je impotenciju kategorisao u grupi neuroza, a tek kasnije sa pojavom Mastersa i Dzonsonove, kao i Kaplanove, impotencija dobija lepši naziv, oslobodjen pežorativnosti i negativne samoprocene, a to je erektilna disfunkcija. Tada, se takodje saznalo, da svaki čovek koji ima seksualne probleme, ne mora po pravilu da bude neurotičan, da ima poremečaj ličnosti ili drugi psihopatološki poremečaj. Može da budete sasvim „normalni“, a da ne postignete ili održite erekciju, i da to ne znači ništa drugo, nego (najčešće) da u jednoj fazi seksualne igre niste uspeli da inicirate ili održite seksualno uzbudjenje. Znači, bez pozitivnog seksualnog uzbudjenja nema zadovoljavajuće erekcije, iako u retkim slučajevima i odredjeni strahovi mogu da dovedu do erekcije (na primer, kada su za vreme rata terali ljude s pistoljem na glavi da siluju žene.) Generalno govoreći, strahovi nepovoljno utiću na seksualnu funkciju, ali retki strahovi kao na primer strah da nas ne otkriju drugi ljudi ( na pr. dok mi razmenjujemo seksualne dodire u toaletu na nekoj žurci kod prijatelja) mogu pospešiti uzbudjenje.

Prva istraživanja svih oblika impotencije, sproveli su Kinsi i sar., 1948, kada su na više od 6000 muškaraca ustanovili relativno visok postotak „totalne impotencije“, i psihogene i organske. Na uzrastu od 35 godine utvrdili su da je postotak od 2-4%, dok na uzrastu od 80 godina bio 77%. Kasnije su napravljena metodološki validnija istraživanja, pa je postotak bio 7-10% (Hawton, 1985). Godine 1993, nacionalni institut za zdravlje u SAD izdao je saopštenje da je erektilna disfunkcija veoma raprostranjena u toj zemlji, i da izmedju 10 i 20 miliona muškaraca starijih od 18 godina ispoljava taj poremećaj.

Nažalost, i u najnovijim epidemiološkim istraživanjima ne utvrdjuje se proporcionalna zastupljenost erektilne disfunkcije uslovljena psihičkim naspram one koje nastaju kao posledica delovanja telesnih činilaca. U vremenu dominacije psihoanalize, odnos psihičko/telesno procenjivan je na 90-95%:5%-10%. Sada, pod uticajem biološke psihijatrije i telesne medicine taj srazmer je dijametralno suprotan: 80-90% u korist telesnih faktora, a samo 10-20% psihogene prirode. Medjutim, sva nova shvatanja u seksologiji govore da je distinkcija psihičko/telesno, kad je erektilna disfunkcija u pitanju (a i sve ostale seksualne disfunkcije), potpuno lažna.

Da bi shvatili šta znači erektilna disfunkcija, moramo saznati šta znači erekcija.

Mnogi muškarci, a i žene, erekciju povezuju sa željom za seksom, sa muškošču ( pravi muškarac mora da ima erekciju, kad god je to potrebno ), sa privlačnošću partnera itd., iako sve ovo ne mora da bude tako.

Poznato nam je da u toku sna, u REM fazi, kad sanjamo, muškarci od malena pa do pozne starosti imaju erekciju. Znači li to da tada želimo da imamo seks? Jednom ili više puta? Ne, mi ne znamo šta ta erekcija zapravo znači, ali kada su u jednom istraživanju budili muškarce za vreme sna, seks retko kada je bio među glavnim temama.

Tinejdzeri često imaju erekcije, u busu, u školi, u situacijama kada uopšte ne razmišljaju o seksu. Često se i stide zbog toga, žele da sakriju “nabreklinu” iza knjiga, stola, paketa itd...U to doba hormoni “preuzimaju” glavnu ulogu, pa je erekcija proizvod raznih spoljnih i unutrašnjih stimulacija, za koje smo često nesvesni da postoje.

Jedan deda, od 85 godina, koji je bio 3 godine u seksualnoj apstinenciji posle smrti njegove žene, zahtevao je od nas, nakon par neuspeha sa ženom koja je pristala da ima seks s njim (najviše zbog finansijske pomoći s njegove strane), da ima krut penis kad se skine, da ga ona vidi da je u “pripravnosti”, da je “pravi” muškarac. Nije prihvatao moje sugestije da stvari tako ne funkcionišu ni kod mnogo mladjih muškaraca, ali se svejedno on nadao onako pomalo luckasto da će ga neki lek dići iz “mrtvih”. Predrasude tog tipa, nisu neuobičajene za muškarce, oni često očekuju da im penis funkcioniše bez obzira na njihovo psihofičko stanje, a upravo na takvim mitovima se oslanja farmaceutska industrija kada proizvodi lekove za potenciju. Priča o potrebnim uslovima, o dobrim odnosima sa partnerom, o erotskom okruženju smatra se nevažnom iz te perspektive.

Može vaša partnerka da bude Monika Beluči ili Klaudija Šifer, ali ako vi niste „tu“, niste prisutni, niste obezbedili vaše potrebne uslove, nemate pozitivno seksualno uzbuđenje, niste u dobrim odnosima sa partnerkom, onda nećete imati ni zadovoljavajuću erekciju. Nijedan lek vam to ne može obezbediti.

Tako da, erekcija samo znači da vam se penis ukrutio. Da li zaista želite seks, da li ste stvarno pravi muškarac, i da li vam je partnerka privlačna itd., to najviše zavisi od vaše procene, vaših osećanja i trenutnih okolnosti. Sigurno je da ne bi bilo pametno ukoliko dobijete erekciju ugledavsi ćerku vašeg najboljeg prijatelja, da želite da uradite nešto povodom toga.

Imao sam jednog klijenta koji je imao problema sa erekcijom. Dosao je kod mene izvestan period nakon razvoda, koji se desio izmedju ostalog i zbog njegove pasivne uloge u braku i patološke ljubomore. Njegova tadašnja supruga ga je na kraju prevarila (samoispunjavajuce proročanstvo), a on je teško mogao da to preboli. I pored osećanja besa i ogorčenosti, nije hteo da prihvati racionalnije shvatanje ljubavi i seksa. Ostao je žrtva svog nezrelog razmišljanja, a to se prenosilo i na seksualnom planu. Pokušavao je nakon razvoda da ima seks sa mlađim devojkama, ali mu nije uspevalo – osim uz cijalis, ali i tada nije bilo baš sjajno.

Njegovo loše funkcionisanje u seksu nije bilo samo zbog “ožiljka” nakon prevare i razvoda – u smislu nepoverenja prema ženama, več i zbog njegovih pogrešnih očekivanja.

I pored toga što smo radili nekoliko seansi, nije uspeo da prihvati odgovornost za sopstvenu seksualnu razmenu. Imponovalo mu to što ga “jure” klinke, nije imao više panične napade, uzimao je malo aksiolitika, antidepresiva, i osećao se samopouzdano što se tiće verbalnih komunikacija. Medjutim, seks je još uvek bio problem.Sugerisao sam mu da nadje neku ozbiljniju žensku osobu, koja će da razume njegovo stanje i imati toleranciju za trenutnu erektilnu disfunkciju. Medjutim, nisam uspeo da “izlečim” njegov ego, koji ga sve više i više vukao u “provaliju”. Na kraju se zaljubio u ćerku svog prijatelja, govoreći mi kako su njih dvoje imali bliži susret bez seksa, pa je zahtevao od mene instant rešenje u seksu. Kako psihoseksalna terapija ne nudi takvu vrstu pomoći, rekao sam mu da samo injekcija može da ukruti njegov penis, bez obzira na sve i uputio ga kod urologa. Kasnije mi se javio da mu taj urolog nije dao injekciju, samo cijalis i neki prasak kao anksiolitik, i priznao mi da to nije dobar put, ali takodje da ne “može” da ispusti tu devojku – jer suviše dobro izgleda.

Današnji urolozi za seksualne smetnje prepisuju tablete, praškove, gelove koje izmišlja farmaceutska “mafija” i svesno (ili nesvesno) lažu pacijenta koji dubuko veruje lekaru (bar u startu), a sve to zasnovano na činjenici da čovek u muci traži njemu najdostupnija i najefikasnija sredstva.

Kako je na sceni biološka psihijatrizacija duševnih problema, imamo preslikavanje sličnog modela u rešavanju seksualnih smetnji, pa je jedan od pionira seksualne farmakologije Irvin Goldštajn govorio da on kao inženjer može smisliti različita hidraulična rešenja za seksualne probleme. Čak možemo govoriti da je začeta era „robotizovane seksualnosti“.

Mnogo je mladih ljudi koji svoju seksualnost posmatraju kroz „biološke“ naočare. Teško im je da priznaju da je problem u glavi (a gde bi drugde bio), da njihovo mentalno stanje utiće na seksualnu funkcionalnost, da njihove emocije igraju važnu ulogu. Sve je više onih koji traže lek preko interneta, bez ikakve predhodne dijagnostike i konsultacije sa lekarom. Takodje, neretko srećemo paijente koji su prošli sve lekare, izvršili sve moguće pretrage, popili sve moguće lekove, a i pored izostanka pravog funkcionisanja u seksu i dalje veruju da je problem medicinske prirode. Govore nam kako je to zbog nekog začepljenja, neke infekcije, ili je to do prostate koja je uvečana i sl. Dovoljan je samo jedan njihov odgovor na moje pitanje o seksualnim funkcionisanjem,a to je da li mogu da imaju erekciju kad su sami (bez partnera, uz neki erotski film ili kad su uzbuđeni nekim fantazijama na pr.) da shvatim da je problem psihogene, a ne organske prirode.

Kako mnogi od njihovih teorijskih obrazloženja nemaju osnove, često se zapitam odakle je to njima u glavi?

Kad pokušam da odgovorim, nailazim na sledece predpostavke, da je naša kultura „nespremna“ za psihoseksualni rad (i opšte psihoterapeutski) – pa se to reflektuje na njihovu ne/spremnost za odlazak na seanse, da je to zbog dužine tretmana (može im se učiniti da je preduga u odnosu na lekove , iako se ispostavi da ono što je “duže“ često znaći i bolje), ali najviše smatram da je uzrok takvog tumaćenja (koji je delom pod uticajem novih “naučnih saznanja“) u ličnoj neodgovornosti. Mali je broj osoba koji je odgovoran za sopstveno funkcionisanje, pa u skladu s tim će tumačiti i probleme koje ima. i sva rešenja će biti doneta na taj način. Tako, kad klijent uzme lekove, odgovornost je prebacio na njih, pa za njihovo ne/delovanje on nije odgovoran.

Sve ovo govori, da problemi sa erekcijom nisu tako naivni i često se ispostavi da mnogim muškarcima nije želja da uspostave prave odnose s partnerkama, gde će da ispolje svoje pravo lice, već da stvaraju krive, površne odnose, puni laži i prevare, samo da bi ispunili društvene ideale i zadovoljili svoj ego. Možda veruju da žene više cene i poštuju takve muškarce, ali to nije opravdanje. Iste te žene kad shvate da oni nisu takvi, pre će da se razočaraju i da ih napuste.Zato ja savetujem muškarcima da rizikuju, da budu iskreniji u susretima, zato što na kraju uvek dobiju više. Možda neće dobiti toliko seksualnih partnera, ali sigurno je da će ono što dobiju biti sadržajnije i potpunije.

Nažalost, ili na sreću, ljudska seksualnost je tako jednostavna, da pruža veliko uživanje, relaksaciju i radost, ali samo onima koji su spremni da u nju investiraju polako i strpljivo, kroz pametan odnos sa partnerom, kroz samopoštovanje i poštovanje drugog, kroz ljubav, a ne zaljubljenost. Smetnje koje se dešavaju u seksu su normalne, ali očekivanja koja prate muškarce čak i kad vide da stvari ne funkcionišu su često pogrešna. Upravo je to i svrha psihoseksualne terapije: Da otvori puteve za nesmatano seksualno funkcionisanje, kroz odabir alternativnih pristupa, specifičnih seksualnih zadataka i eliminisanju mitova i pogrešnih očekivanja. Na taj način se sistematski razvija novi model seksa, koji je pokazatelj prave intimnosti među partnerima.