PREDIGRA TOKOM SEKSA - KOLIKO VAM JE STALO DO NJE?

1. Predigra je uvertira u seksu, ali se čini da je muškarci i žene ne doživljavaju na isti način. Koliko je ona važna muškarcu, a koliko ženi? Da li se njihovi pojmovi predigre podudaraju?

- Da bi razumeli odnos koji muškarac i žena imaju prema predigri, moramo obratiti pažnju na proces uzbudjivanja kod oba pola. Muškarac se u seksu brzo uzbudjuje i brzo hladi nakon orgazma, žena suprotno, njoj je potrebno više vremena za uzbudjenje i za hladjenje nakon vrhunca. U ljubavi je situacija obrnuta, tu se žena brže zagreje,ali i brže ohladi, a muškarac se sporije zaljubljuje, i sporije odljubljuje....
Medjutim, muškarac može imati mnogo koristi ukoliko nauči da prati ritam žene tokom predigre, jer suštinski i muškarcu je ona itekako potrebna, a posebnu kod onih koji imaju odredjenu nesigurnost ili neki problem u seksu.
Znači, njihovo poimanje je različito, ali to nikako ne sme biti smetnja, ukoliko oboje razumeju da je predigra takodje deo igre, nikako manje važan i manje značajan.
A to je jedino moguće ako se napusti ideja da je orgazam najbitniji deo seksualnog čina.

2. Postoji li dobar seks bez predigre i da li je ona preduslov za to?

- Postoji, u retkim situacijama, kada se predigra već odigrala u "glavi" kod oba partnera. U većini slučajeva, potrebno je postepeno zagrevanje, aktiviranje erogenih zona i produbljivanje čulnog fokusa...Tada i orgazam postaje intenzivniji.

3. Pošto je ženama teže da se opuste pred seksualnim činom, koliko je ženama važna komunikacija sa partnerom, koja se može smatrati nekim vidom predigre?

- Komunikacija izmedju partnera je veoma važna i predstavlja deo seksualne inteligencije. Ona nije bitna samo ženama, jer se i muškarci opuštaju na taj način. Ipak, muškarci su skloniji da se vizuelno uzbudjuju, a ženama su reči glavni afrodizijak.

4. Šta u predigri dodatno može da stimuliše partnera? Da li su to možda neki fetiši?
- Predigra je stvar kreativnosti, pa u nju svako ulazi sa sopstvenom idejom šta bi njemu i partneru prijalo. Ljubljenje usana i ostalih delova tela, bez žurbe, kao i dodirivanje erogenih zona bez zadrške, uz puno osećaja, uvek pospešuju uzbudjenje. Fetiši u bukvalnom smislu te reči, kada vas neki odevni predmet uzbudjuje više od ženskog ili muškog tela, suštinski ne pomažu predigri jer vas udaljavaju od partnera. Svaki drugi “fetiši” koji razbijaju monotoniju u seksualnoj igri, mogu stimulisati uzbudjenje, ali samo na kratko. Učiniti predigru lepu, zanimljivu, značajnu, na duge staze, mogu jedino ljubav, intimnost i bliskost za koji su se oba partnera založili.

MUŠKARCI I SEKS

Koliko su za seksualnu disfunkciju bitne psihološke blokade?

Gotovo da uvek postoji neka psihološka blokada, otpor, strah koji utiče na razvoj seksualne disfunkcije. Ali, ona se ponekad može stvoriti "sama od sebe" - kada muškarac ulazi u seks bez posebne želje, kada je premoren ili emotivno istrošen, pod uticajem alkohola i sl., pa gubitak erekcije u tim okolnostima pokreće sumnju u sebe i sopstvenu erekciju/ uzbuđenje.

Tada se često pojavljuju pitanja poput: Šta nije u redu sa mnom, da li sam postao impotentan, šta ako ona to primeti i raskine sa mnom zbog toga, šta da radim kada sledeći put budemo imali odnos itd…
Ta pitanja dovode do negativne anitipacije budućeg seksualnog susreta, pa neki muškarci kreću u pravcu izolacije, a drugi se bore sopstvenim snagama, često uz pomoć dopinga - lekova za erektilnu disfunkciju.

Nijedan od ta dva pristupa nije delotvoran: prvi jer osoba zatvara put rešavanja poteškoća, a drugi jer osoba bira neadekvatan način da se suoči sa njima.

BLAGO KOJE TREBA DA BUDE OTKRIVENO






​Osnovno poverenje
Bilo bi lepo kada bi svaki klijent koji dođe na terapiju imao osnovno poverenje – ono što je Erikson pronašao da se stiče u prvoj godini života, kroz brižan odnos između majke i deteta. Nažalost, u praksi često srećemo osobe koje nemaju taj dar od majke ili ga nikada kasnije nisu pothranile kroz iskustva sa drugim ljudima. One žive kao da su odbačene od drugih – prihvataju ulogu koju su same sebi nametnule i koju nesvesno održavaju, jer smatraju da moraju da budu drugačije i bolje da bi ih ljudi voleli i prihvatili. Zbog toga su ove osobe primorane da budu žrtve svog postojanja, pa čak i da nesvesno zavole tu poziciju koju svesno preziru.

Nevoljenost i ranjivost
Nevoljenost, koja nosi poreklo još iz rane mladosti, a koja je nesrećno bila stvorena kroz roditeljske zabrane ili neadekvatne stimulacije, dala je svoj procvat u periodu puberteta i kasnije: ljudi su počeli da beže od emotivne bliskosti. Kao da ne veruju drugoj osobi ili, u najgorem slučaju, celom svetu. Ono što za mnoge izgleda prilično jednostavno – deljenje svog intimnog sveta sa drugima i njegovo stavljanje u službu partnerskog odnosa, za ove ljude je “strašna zona” i vodi do ranjivosti koja ne može biti podneta.

Da li to znači da ranjivost, kao i drugi aspekti pozitivne i negativne osećajnosti, nisu bili dozvoljeni u matici – tamo gde je trebalo da budu eksponirani, a da se onda takav negativni trend samo nastavio kroz naviku da se bude zatvoren na mestu gde bi otvorenost i deljenje sebe omogućili novu dimenziju bitisanja tog bića? Gde je angažovanost te osobe, uprkos hendikepu u ranoj mladosti? Zašto ona bira da čeka, čak i kada ima snažnu podršku i razumevanje od strane terapeuta?

Nepoverenje je nešto što se preliva, kao i poverenje. Ako ga nosite u sebi, ono čeka priliku da se projavi. U terapijskom kontekstu, nepoverenje se odslikava uvek kada treba da se uradi korak više, da se izađe iz bezbedne zone: da se osoba više angažuje u društvenom životu, da otkrije neku tajnu svom partneru, da prizna drugima probleme u kojima se nalazi itd. Obično u toj tački klijent zakoči, krene da se buni protiv promene, iako je načelno želi, pod parolom da to nije lako. A šta je lako, zašto bi trebalo da bude lako?
Razvoj je bolan proces, svaki psiholog će Vam to reći, ali kroz taj proces čovek sazreva i počinje drugačije da percipira stvari, neegocentrično, neinfantilno, nego sa razumevanjem da je to jedini način. I nije da postoji sigurna nagrada ili garancija da će svi sokovi života biti dostupni odmah i za vek vekova, već spoznaja da se radost i ljubav mogu doživeti.

Frojd je smatrao da se sreća ne može dostići, da je čovek na stalnoj klackalici između zadovoljsta i nezadovoljstva, da je najviše što može da se dostigne ne biti toliko nesrećan, ali on je bio, u neku ruku, pesimista.

Terapeut ne može da pobedi porodicu
Terapeut i porodica klijenta su često u kontrasmeru iako se ni ne poznaju. Najgora varijanta je kada klijent još uvek živi pod maminim i tatinim krovom, koji stimulišu zavisnost u mnogim segmentima življenja. To je hrana za klijenta od koje se teško odvaja. Teško je bogataša naterati da bude siromah.

Potrebno je razmišljati poput Bude, krenuti u nepoznatom smeru, poput istraživača, od nulte pozicije, pa šta bog da. Treba biti, na neki način, kockar ili vizionar koji je spreman da se odvaži na novi život jer ovaj nije dovoljno dobar, ne ispunjava i čini se gori nego sama smrt.

Potrebno je imati ono što je Albert Elis spomenuo na jednom mestu, a to je plašljiva hrabrost – ne morate da imate apsolutno poverenje da biste krenuli. Krenite uprkos tome što poverenje nije potpuno. Ako neko jednom ne postupi onako kako smo očekivali, to ne znači da se njemu u potpunosti ne može verovati. Razmišljajte da poverenje ima svoje stepenovanje, zbog čega je nekad više, nekad niže, kao i da ono varira u zavisnosti od toga s kakvim ljudima i kojim situacijama se susrećemo. Nemojte da dozvolite da to utiče na Vaše izbore. Jer, nije svejedno, da li ćete ostati ukopani u negativnim osećanjima i razmišljati poput Hitlera – po principu sve ili ništa, ili ćete se drznuti da razmišljate mudrije, da je egzistencija i Vama podjednako dostupna, kao i sam život – a to ste Vi.
Idite ka tome da jednog dana postanete Vaša verzija Bude – kreativni, autentični i spremni da pustite nekoga da Vam se približi. Blago je u Vama, svako je s tim rođen, dopustite da Vas terapeut vodi i blago će se otkriti, samo od sebe. Ali, molim Vas da nikako ne čekate da se nešto desi samo od sebe jer ću morati da Vas razočaram: nijednoj osobi se ništa nije desilo samo od sebe, a da se ona sama nije otvorila ka tom čudu zvanom: ŽIVOT.

Šta je to što nam je potrebno u partnerskoj ljubavi? 



​
 




Seksualni odnosi, bračne veze i želja za potomstvom često se prepliću i sapliću.
Imam klijente koji nikada nisu imali seksualne odnose, a dugo su u braku i žele decu, kao i klijente koji su se razveli i imaju decu, a žele ih još. Tu su i samci koji žele decu, ali imaju probleme u održavanju veze ili u seksu. Takođe, srećem osobe koje su u braku, imaju decu, svađaju se, ali ostaju zajedno zbog dece.
 
Sigurno se pitate šta je ovim ljudima zajedničko?
I sigurno naslućujete - DECA.
 
Gotovo svima nama su važna deca. Kulturološki i genetski smo kodirani na takav način, ali u gorenavedenim slučajevima deca služe kao "beg od realnosti".
Recimo da imamo partnera sa kojim nam nije dobar odnos ili s njim nemamo seksualni život, zbog čega bismo koristili veštačku oplodnju (osim kada je biološki sat baš otkucao, što je retkost) za stvaranje potomstva kada osnovnu stvar - zadovoljavajući seksualni život - nismo obezbedili?

Zašto bi neko ko ima decu, ali i seksualnu zavisnost ili probleme sa seksualnom željom ili uzbuđivanjem, želeo još dece u braku ili sa novom ženom? Zašto neko ko je sam, pod pritiskom sredine, krene na terapiju jer je vreme za stvaranje porodice? Zbog čega mnogi u današnje vreme zloupotrebljavaju medicinu pa eliminišu prirodni tok kretanja kroz život?

Zato što je tako lakše. Ne upuštati se u razmatranje sopstvene odgovornosti za život koji živimo je jednostavnije. Tu odgovornost imamo i pre što nego postanemo roditelji. Prvenstveno prema sebi, a kasnije i prema partneru.
Ne treba da nam deca budu “spas” od samačkog života, dosade u braku, nerazumevanja sopstvenih problema, strahova, mogućih konflikta tokom upoznavanja ili od razvoda.
Deca to jesu, jer mi mislimo pogrešno, pa se držimo njih kao alibija za naše živote.
Bilo bi korisno da istražimo zašto želimo decu, odnosno šta je potrebno da obezbedimo kao bazu kako bi naša deca imala pravo mesto u ovom svetu.

Ljubavni i seksualni susreti ne postoje samo zbog reprodukcije. Kada ljudi imaju neki problem u intimnom povezivanju, njima se deca nametnu kao rešenje, kao način da se veza/brak osigura još na samom početku, a sve to iz potrebe da se izbegne suočavanje sa seksualnom ili bračnom neusklađenošću ili da bi se prolongirao mogući prekid veze/razvod.

Ipak, treba znati da se bračni i seksualni problemi rešavaju seksualnom terapijom, a ne detetom.


Josif Fidanovski, dipl.psiholog
psihoseksualni terapeut,
kognitivno-bihejvioralni terapeut

www.seksin.net

                         Izvolite slobodno kod mene

       

Ne postoje načini da se sva neprijatnost i nelagodnost koja postoji na početku nečeg novog razbije na komadiće. Osećanje straha, treme, anksioznosti, su normalni i ljudski, i predstavljaju signal tela da se um prilagodi novoj, nepoznatoj situaciji. Upravo takva jedna situacija može da predstavlja sama pomisao i odlazak kod psihoseksualnog terapeuta. Mnogi od nas i ne pretpostavljaju šta se dešava u ordinaciji seksualnog terapeuta. Kako je edukacija najbolji put da se razbiju odredjeni stereotipi, mitovi i predrasude, i time smanji visoka tenzija koja postoji,smatram da će ovaj tekst pre svega imati tu svrhu.

Pre nego što ljudi počnu da razmišljaju o uslugama koje daje terapeut specijalizovan za dijagnostiku i terapiju seksualnih smetnji, oni pređu dug put, od priznavanja sebi (i partneru) da imaju neki seksualni problem( što je verovatno i najteže), do različitih  pokušaja da se on razreši brzo i bez većih neprijatnosti (putem “magičnih“ lekova na primer). Kroz taj period, koji može da traje i godinama, oni iskuse različita negativna emocionalna stanja,misli i slike koji predstavljaju najgori ljubavni i seksualni “scenario“. Na kraju stvore ono što ja nazivam “negativni seksualni identitet“, gde je slika o sebi kao funkcionalnom  seksualnom  biću gotovo uništena. U takvoj situaciji mnogi od njih upadnu u stanje depresivnog raspoloženja (subdepresija), a neki od njih stignu i do klasične depresije. Oni koji imaju partnera, odavno su se udaljili od njega i emotivno i fizički. Signal da se potraži pomoć odavno je prisutan, ali sada je prilično jak, da ukljući voljnu komponentu psihe da se nešto uradi povodom toga.

Naravno,  ova pesimistična slika ne mora da predstavlja univerzalan način ophodjenja prema sopstvenim problemima, ali kako ekstremi najbolje prikazuju ono što se zapravo suštinski zbiva u nama, verujem da je ona prikladna. Takodje , smatram da bez obzira na mogući izveštaj te osobe (ili para) da je sve u redu što se tiče njihovog odnosa, pa čak i onog što se projavljuje kao pozitivno kroz trenutno ponašanje, mi seksualni terapeuti smo svesni da postoje mnoga osećanja koja se potiskuju, da bi se stvari ublažile, predstavile lepšim. Postoji verovatnoća da su te osobe iskrene, ali je ona mala. Jer ko bi potražio pomoć ukoliko sve ide dobrim tokom(zadovoljavajuća seksualna razmena), ukoliko nema nikakvih “napada“,negativnih, katastrofičnih, automatskih misli itd. Na kraju se ipak ustanovi da imaju mnogo mentalnog “otpada“ kojeg  treba eliminisati. Prosto je nemoguće da par ima loš odnos, a da im seksualni život savršeno funkcioniše. Neosporno je da su moguće teškoće u seksualnom životu i kod osoba koje se savršeno slažu, ali one ne traju dugo,najčešće se brzo razrešavaju, i retko kada potraže pomoć stručnjaka.

Osobe kojima je potreban psihoseksualni terapeut  su najčešće duže vremena nesrećne zbog lošeg seksa i ljubavi, pa je s njima potrebno raditi sistematičnije od ostalih (koji imaju smetnje dve nedelje ili mesec dana). Pored smetnji u seksu, često postoje i mnogi drugi simptomi koje  treba otkloniti. 

Pre neki dan mi je devojka preporučila da pogledam  film koji se zove Hope Springs, u kojim glume Meryl Streep i Tommy Lee Jones. Pošto veoma poštujem i cenim glumačke kvalitete Meryl Streep, odlučio sam da vidim o čemu se radi. Zapravo, to je bio film o mogućnostima bračne, t.j. seksualne terapije. Kako dobro napravljen film uverljivije pokazuje „stanje na terenu“,od najbolje teorije, toplo ga preporučujem svima onima koji imaju bilo kakve nejasnoće u vezi seksualne terapije. Bez obzira što sam film ne reprezentuje sve aspekte seksualne i partnerske terapije(a nije ni moguće u kratkom vremenu), veoma dobro “pogadja“ suštinu stvari. 

U njemu je predstavljen najčešći scenario koji imaju partneri u bračnom življenju, koji uključuje i seksualne poteškoće. Od ženske neasertivnosti, nemoći ,plačljivosti (i manjka “perverznog“ ponašanja) do muške istrošenosti i lenjosti da razvija i održava stvari prijatnim i uzbudljivim. Dat je lep prikaz ženske psihologije, njene želje da se stvari promene i preokrenu, njenu hrabrost da se prodje kroz seksualnu terapiju (koja prilično košta), a takodje i muško shvatanje odnosa i seksualnosti, velikog otpora prema pomoći sa “strane“, od nipodoštavanja terapeuta do konačnog razumevanja.

Možda mi se najviše dopalo u filmu što su faze kroz koji prolaze same osobe i partneri realno prikazane, pa one mogu da predstavljaju pravu informaciju svima onima koji žele da se upuste u program ovog tipa.

Kod seksualnog terapeuta ćete pričati vaše najintimnije stvari koje su vam se desile (ili nisu) u seksualnom i ljubavnom životu. Možda to u samom startu deluje prilično opasno i strašno,ali  duboko vas uveravam da je to zbog vaše lične promene (uz zagarantovanu diskreciju). Uz pomoć dobrog terapeuta uspećete da se dovoljno otvorite, da pričate o najitimnijim doživljajima( ponekad smehom, a često suznim očima), da govorite o vašem seksualnom uzbuđenju, o uslovima koji su vam potrebni, o načinima koji vas najviše relaksiraju, o domaćim zadacima koje ćete raditi. Imaćete priliku da radite na približavanju u odnosu i seksu, na razbijanju unutrašnjih otpora, na izbacivanju ružnih sećanja. Imaćete mogućnost da ponovo rastete i doživite sebe i partnera u pozitivnom kontekstu, i na kraju (nadam se) spoznate da je investicija u partnerskom i seksualnom životu vredna vašeg truda,vremena i potrošenog novca. Jednom rečju, oživećete ono najbolje u vama.

Ovo nije reklama za Hope Springs, već je film ovakvog tipa na neki način reklama za rad seksualnog terapeuta.On se na zabavan način bavi teškim pitanjima koje se odnose na naš seksuaIni i partnerski život. Mnogi od vas će se sigurno prepoznati, neki u ulozi klijenta, a drugi u ulozi terapeuta.

Želim da svi potencijalni klijenti budu pravilno obavešteni pre nego što krenu u program psihoseksualne terapije, da ostave sve prepreke i uključe  telo i dušu kako bi od njega dobili najviše. 

Ali pre svega da nastave da se zabavljaju, možda i uz ovaj film.

https://youtu.be/yATJUEw_g6s

             Kako da pristupim rešavanju seksualnog 
                              problema?


 
1. Pokušajte da budete iskreni sa sobom i priznate sopstveni problem.
 
Ovo podrazumeva da ste svesni i u kontaktu sa samim sobom.
Ako negirate,"žmurite", potiskujete ili čekate da vam partner sugeriše da potražite pomoć, to nisu dobri znaci-oni pokazuju vašu indolentnost, zbog straha, lenjosti i loše navike da budete "uspavani".

 
 
2. Napravite procenu koliko možete sami, sopstvenim resursima i sa partnerom da prevaziđete tu situaciju.
 
Ukoliko ste puno vremena potrošili na maskiranje problema, umesto istraživanja u cilju rešavanja istog, onda vam je sasvim sigurno potrebna spoljna pomoć, u vidu terapeuta, koji će vas voditi kroz taj zamagljeni put.

 
 
3. Bez obzira na dužinu trajanja i vrstu seksualnog problema, pokušajte da stvorite razuman odnos s njim.
 
Postoji veliki broj ljudi na čitavoj zemaljskoj kugli koji imaju sličan ili identičan problem.Seksualni problemi su mnogo češći nego što osoba, koja pati od njih, može uopšte da pretpostavi.Niste nikako usamljeni u čitavom tom seksualnom "haosu".



4. Poželjno bi bilo da pokušate da se verbalno otvorite, izrazite prema sebi, partneru ili terapeutu u vezi onoga što vas muči.
 
Ako stopirate sebe iz "X" razloga, onda samo prolongirate svoj oporavak.
 
 
 
5. Vi ne možete da odlučujete o načinu i metodologiji rada na problemu, pogotovo kada ste kod terapeuta, jer da ste to umeli, ne biste ni potražili pomoć.
 
To ne znači da ne treba uopšte da razmišljate, ali je poželjno da  krenete sa većim poverenjem u sam proces, jer je i to jedan od uslova za vaš oporavak.
 
 
 
6. Seksualni problemi u "čistoj" verziji gotovo da ne postoje.
 
Često se uz njih, kao uzrok ili kao posledica, javljaju razni mentalni disbalansi, emocionalne "nezrelosti", zavisnička ponašanja ili depresivna stanja, koja nemaju samo veze sa seksom, nego i sa ostalim aspektima ličnosti.

To znači da se seksualnoj stvarnosti mora pristupiti holistički, kao prema čoveku, u potrazi za onim što određuje njegovo specifično ponašanje, u seksu i van njega.

 
 
7. Svi smo mi seksualna bića, ali ta spoznaja ne postoji na pravi način i u dovoljnoj meri kod ljudi sa seksualnim disfunkcijama. 
 
Oni permanentno na nekom  nivou nesvesno otpisuju sebe, bez da se drznu i poveruju da je to samo trenutna faza kroz koju prolaze.

Mnogi imaju katastrofična uverenja o sebi: da možda nikada neće rešiti taj problem.

Naravno, to nije istina, a mnogi ponekad i relativno brzo (nakon par seansi) shvate da misli sa kojima su se družili u prošlosti ne moraju biti njihova glavna odrednica u sadašnjosti i budućnosti, da se one mogu promeniti, iako ne tako lako i jednostavno.

 
 
8. Prava funkcionalnost u seksu ima različito značenje za svakoga.
 
Osobe koje prihvate realističnije ciljeve, na primer da nije strašno ako ponekad izgube erekciju ili je uopšte ne dobiju, ili da je orgazam-orgazam, bez obzira na to da li je vaginalni ili klitoralni, ili bez obzira na to na koji način je postignut (rukom, ustima, penetracijom…), omogućavaju čistiji prostor za napredovanje, jer ne opterećuju sebe nepotrebnim stvarima, kao što su: kad se skinem ona mora da vidi moj ukrućeni penis; on mora da bude takav bez da me ona manuelno stimuliše; seks mora trajati sat i više vremena; seks je dobar samo ako oboje svrše u isto vreme; partnerka mora doživeti orgazam jedino kroz odnos, itd.
 
 
 
9. Tendencija da se bude pozitivan u seksu, čak i ako se tako ne osećamo, niti smo integrisali ta iskustva, dovodi nas do jaza između sebe i same situacije ili partnera, što se ogleda kroz isključivanje/neprisutnost tokom seksualne igre.
 
Umesto da primoravamo sebe da budemo na visini zadatka, korisnije bi bilo da istražimo načine koje koristimo da bismo se prikazali lepšim, adekvatnijim nego što trenutno jesmo.

Često, tokom rada na sebi, možemo da dođemo do zaključka da tendencija i opsesivna želja da budemo opušteni/"perfektni" može sprečiti da zaista budemo takvi.

Zato, korisnije bi bilo da istražimo koji su naši uslovi da se osećamo dobro i seksualno u sopstvenoj koži, nezavisno od očekivanja partnera.

 
 
10. Iza svih seksualnih disfunkcija krije se strah od prikazivanja sebe kao seksualnog bića koje se adekvatno prilagođava datoj situaciji.
 
Ponekad je to zbog pogrešne slike o sebi, ponekad zbog trauma iz prošlosti,emocionalnog i seksualnog zlostavljanja, Edipovog kompleksa, neuspešnog prvog seksualnog iskustva, zavisnosti od pornografije ili druge vrste seksualne zavisnosti, predrasuda i pogrešno protumačenih poruka iz detinjstva, nedostatka socijalnih i emocionalnih veština, seksualnih fobija, depresija, stresa itd.

Ali, uprkos strahu i svim mogućim uzrocima, ljubav prema sebi u čoveku i dalje čeka da bude probuđena kako bi promena bila moguća.

U svom tom "lutanju" prilikom pokušaja da se reši problem, terapeut vam može dati značajne smernice u daljem kretanju.



Više informacija o svemu na sledećem sajtu:

www.seksin.net

Šta je to dobar seks?

U nekim ranijim tekstovima koje sam pisao sa mojom asistentkinjom Jovanom Jović (kao što je “Uslovi za dobar seks”- imate ceo tekst na sledećem linku: https://psihoseksualnaterapija.wordpress.com/308-2/ ), često sam se doticao teme seksualnog uzbuđenja.

Bez adekvatnog uzbuđenja u seksu, ne možete da imate dobar seks.

Šta je to dobar seks?

Pre neki dan, na jednom terenu, čuo sam sredovečnog prolaznika kako mladiću, koji je radio sklekove pored puta, govori: ,,Ej, pusti to, “piči” seks.”

Mladić mu iskreno odgovara: ,,Bio je seks jutros”,osmehujući se i misleći da će time zadovoljiti “duhovitog” lika. Ali ovaj nastavlja: ,,Šta fali još jednom seks u poslepodne?”

Mladić mu mudro odgovara da ne fali ništa, ali da treba miksati - da je seks važan, ali da su važne i vežbe, zbog kondicije.

Prolaznik završava razgovor konstatacijom da se jednim seksom potroši onoliko kalorija koliko bi se potrošilo kada biste se popeli na sedmi sprat,uz izvinjenje što je prekinuo mladića u aktivnom vežbanju.

Seksom se troše kalorije, to je istina, a količina potrošenih kalorija zavisi od nivoa strastvenosti i aktivnog sudelovanja u samom činu.
Neka istraživanja govore da ukoliko seks prosečno traje 25 minuta muškarci sagore 4,2 kalorije po minutu, a žene 3,1. Ukoliko istu minutažu potroše na trčanju, žene prosečno sagore 7,1 kalorija po minutu, a muškarci 9,2.

Da li je ta potrošnja kalorija, kao i lučenje endogenih opijata (serotonin, dopamin, oksitocin) tokom seksa dovoljna da seks proglasimo dobrim?
Da li možemo da kažemo da je seks bio dobar samo ako smo od njega imali neke zdravstvene benefite?

Negde sam pročitao da su od deset seksualnih odnosa 2-3 fantastična, 5-6 prosečna i 2-3 katastrofalna.
Ova statistika pomaže ljudima koji su opsednuti idejom da seks uvek mora da bude fenomenalan.

Dobar seks i prosečan seks nisu sinonimi, kao što dobar seks ne podrazumeva uvek fantastičan doživljaj.

Evo definicije dobrog seksa, koja najbolje objašnjava ono što gotovo svi negde podrazumevamo, ali često ne umemo i rečima da opišemo:

Ako se osećate dobro u vezi vas samih i u vezi vašeg partnera, kao i u odnosu na ono što zajednički radite, pre, za vreme i nakon seksa, onda imate dobar seks.

Ova definicija je sveobuhvatna, jer uključuje unutrašnji “mod” u kojem se nalazi svaka osoba (naš partner i mi), a koji je asociran sa seksualnom aktivnosću.

U prevodu, osnova dobrog seksualnog uzbuđenja je dobro raspoloženje. 

Ponekad se dešava da ljudi iz besa, nezadovoljstva, napetosti, dosade imaju seks, koji trenutno smanjuje njihov negativni osećaj, ali da li se to zaista može nazvati dobrim seksom?
Neki će sigurno potvrdno odgovoriti, čak će otići i u drugi ekstrem izjavom: Nakon svađe, seks je najbolji.

U praksi, relativno često se dešava da mi dođu klijenti (obično muškarci sa erektilnom disfunkcijom, ali i drugim disfunkcijama),koji ne umeju da prepoznaju neke razlike u “raspoloženju” u situacijama u kojima su imali erekciju u odnosu na “raspoloženja” u situacijama u kojima je erekcija izostala.

Oni govore da su se bukvalno identično osećali, da je sve bilo super, čak i da je bilo psihološkog uzbuđenja i jake želje za seksom, ali iz nekog (njima nepoznatog razloga) penis se nije ukrutio.
Naravno, ponekad i uz dodatno pojašnjenje da su uradili sve analize, sve moguće organske pretrage i da je sve bilo savršeno u redu.

Često dnevnici koje im dam da vode (da bi upisali “napade”- uznemirenja tokom nedelje,do sledećeg našeg susreta) ostanu prazni, kao da oni nemaju nikakvu nelagodnost, sumnju, strah, napetost u vezi onoga zbog čega su potražili moju pomoć. 

To zvuči paradoksalno, ali kod mnogih je introspekcija veoma slaba, a odbrambeni mehanizmi suviše jaki da bi sami osvestili neke misli i emocije.

Ako spadate u ovu grupu muškaraca (ovo važi i za drugi pol, ali ne u bukvalnom smislu), gde niste uspeli da identifikujete uzrok vašeg problema, najverovatnije vam je potreban terapeut koji bi vam pomogao da odblokirate nesvesne prepreke na putu seksualnog zadovoljstva.

Ovim tekstom želim da ukažem na značaj regulacije emotivnih/duhovnih stanja u svrhu kvalitetnijeg seksa. Jer mnogi ljudi, kada se pojavi neka smetnja u funkcionisanju vide samo “periferiju”, njihov penis, vaginu i ono što se dešava “dole”.

Umesto takvog fokusa, korisnije bi bilo da istražimo šta se dešava u nama kad pomislimo na seks sa partnerom - da li to budi samo želju i prijatnost ili su negde po sredi i podsvesni strahovi:

- Šta ako se opet ne uzbudim?
- Kako će partner reagovati na to?
- Da li će me videti kao seksualno neadekvatnu osobu?
- Da li sam ja pravi muškarac ako izgubim erekciju tokom seksa?
- Šta ako me partner ostavi nakon lošeg seksa?
- Mogu li nekako da budem na visini zadatka bez da on/ona zna moje ranije neuspehe?

Ovakva i slična pitanja obradićete sa terapeutom ukoliko imate problem i zaista želite da dođete do dobrog seksa.

Uostalom, seks i ne može da bude dobar ako ne uključuje autentičnost oba partnera.

                                                             Seksualni začarani krug

Zavisnost od negativnog određenja sebe kroz misli, emocije, prošla i sadašnja seksualna iskustva, sećanja, kao i različita stanja tela i duha, je veoma tipična za ljude sa nekim seksualnim problemom.

Oni anticipiraju "nesreću" , uprkos želji, nagonu, tendenciji da sve bude u redu.

Ali šta to znači da sve bude u redu u seksu?

Ako je partnerka ranije imala iskustva sa oralnim, manuelnim i analnim seksom, ona neće imati otpor da to egzistira u sadašnjem odnosu.

Ali ako iz bilo kog razloga joj se nešto ili sve gorenavedeno ne sviđa, onda će ona forsirati "normalan seks" - penetraciju, sa obrazloženjem da to rade svi i da je to pravi način seksualnog zadovoljavanja.
Hoću reći, biće apsolutno ubedjena da je to jedini i najbolji način zadovoljenja u seksu.

Ako bi oni trebali da imaju dobar seks, ona bi morala osetiti ukrućeni penis u sebi - i tačka. Na tome se priča završava. Zašto bi uopšte investirala u istraživanju drugih izvora prijatnosti, kada je ovaj siguran i toliko puta isproban?

I sve to ne bi bilo sporno da ona nije izabrala partnera koji nekim slučajem pati od erektilne disfunkcije.

Kada bi taj muškarac bio seksualno spoznata osoba, onda bi on vladao svojim uzbudjivanjem i založio bi se za svoje uslove u seksu.

Međutim, ti muškarci obično imaju drugu krajnost:

- Ne verbalizuju dovoljno svoje potrebe i želje, niti su spremni da se založe za njih

- Negativna raspoloženja potiskuju u sebi, pokušavajući na taj način da održe kontrolu nad sobom

- Imaju iskrivljenu percepciju sebe, da su neadekvetne, nenormalne osobe, da nemaju pravu muškost, da je neprihvatljivo imati probleme sa erekcijom

- Njihovo određenje sebe/uzbudjenje u seksu zavisi od stepena partnerkinog prihvatanja

- Ne mogu biti opušteni sa sobom ako je partnerka nezadovoljna u seksu, t. j. nije postigla orgazam

- Želja za seksom je zavisna od
odnosa sa partnerkom/ili od uspešnosti u seksualnoj situaciji

- Postoji "nesvesno" izbegavanje aktivnosti koji mogu da ih uvuku u neku vrstu neprijatnog doživljaja sebe

- Često koriste pilule za bolju erekciju da bi se pokazali u boljem svetlu, nego što trenutno jesu.

Znači, oni nisu, a trebalo bi da budu, seksualno moćna bića koja sigurno koračaju u ljubavnim vodama.
Pored toga što oni to žele, takođe njihova partnerka jarko to želi.

Oboje postaju opsednuti ciljem, sa onim kakav bi on trebao da bude, da bi bili srećni u seksu.

Ali, njemu je potrebno vreme, a oni žele na brzaka.
Njemu je potrebno pravo vođenje (najčešće od strane stručnjaka), ali on biva vodjen od strane njene predstave o seksu, koja njemu postane najznačajnija.

On se pritom nikad ne pita da li je možda nešto fiksirano u njenim razmišljanjima ili često to skloni iz vida jer je ona funkcionalna u seksu, a on nije. Ali da li je sve to tako crno-belo?

Ako ona ne prihvata alternative, na pr. odbacuje da je on stimuliše rukom ili da je na taj način dovodi do orgazma, nije li vredno zapitati se: Imam li ja pravo da kažem da je to pogrešno, kao što ona govori da je moja erektilna disfunkcionalnost neprirodna, pogrešna stvar?

I ako na to odgovarim potvrdno, zašto ne pokušam da više prihvatim svoj svet, svoje stavove, razmišljanja, koja nisu nipošto manje vredna iako imam ovaj seksualni problem?!

Kako bi bilo da više zavolim sebe, pa i svoj problem, koji je ljudski, i pokušam da ga ne produbljujem, često uz njenu "pomoć", već da ga razumem i razrešim na pravi način?

Ovo poslednje uključuje razvoj autonomnog razmišljanja i poverenja da će oba partnera imati najviše koristi ako uspeju da pomere sebe od prvobitnih iskrivljenih uverenja i očekivanja.

DEPRESIJA, SEKS I LJUBAV

Pre svega, potrebno je napraviti razliku između depresivnog toka razmišljanja i depresije. Depresivan tok razmišljanja podrazumeva periodičnu pojavu osećanja umora, tuge, pada motivacije i energije, potrebe za izbegavanjem socijalnih kontakata i slično. Ovakve reakcije se javljaju svakom od nas u nepovoljnim životnim okolnostima, odnosno u situacijama koje se ne odvijaju na način na koji smo zamislili. One su normalne, kratkotrajne i ubrzo prolaze same od sebe. S druge strane, depresiju karakteriše prisustvo određene grupe simptoma u dužem vremenskom periodu.

Najočigledniji znak depresije je tužno raspoloženje – potištenost, usamljenost, apatija.  Depresivne osobe su sklone plaču.Imaju problema sa spavanjem – rano se bude i ne mogu ponovo da zaspe ili spavaju više nego uobičajeno, a ipak se osećaju stalno umorno.  Javljaju se promene u načinu ishrane – mogu da izgube apetit i težinu ili da jedu više nego inače i tako dobiju na težini.

Takođe, moguće je biti depresivan, a nemati prethodne simptome. Umesto toga, mogu se javiti fizičke tegobe ili manifestacija depresije kroz zloupotrebu alkohola ili droga. Isto tako, ako osoba uvek izgleda umorno ili joj je dosadno sve što se oko nje događa, može se desiti da je u pozadini takvog izgleda/ponašanja depresija.

Ključna karakteristika depresije je promena u načinu na koji osoba misli o sebi, u njenim osećanjima i delanju. Depresivna osoba sebe doživljava na negativan način. Veruje da je bespomoćna i sama na svetu. Pesimistična je u odnosu na sebe, svet i svoju budućnost. Ona sebe smatra gubitnikom i misli da će to uvek biti. Veruje da je bezvredna i loša. Često je proganja osećanje krivice.Gubi interesovanje za ono što se oko nje događa i ne ispunjava je zadovoljstvo kada se baviaktivnostima koje su joj nekada prijale. Ima probleme kada treba da donese neku odluku ili da je sprovede u delo.
 
U čemu je zapravo problem?

Problem je u načinu na koji osoba interpretira situacije u kojima se nađe. Ona ih pogrešno tumači. Javljaju se misli koje obično nisu bazirane na realnim činjenicama. U osnovi tih negativnih misli mogu biti različite teme. Neke od njih su:

Negativno mišljenje o sebi – nastaje kada sebe poredimo sa drugim ljudima koji nam izgledaju uspešnije, inteligentnije, privlačnije ili sposobnije.

Samokritika ili samookrivljavanje – osoba krivi sebe za sve loše što se oko nje događa.

Negativno tumačenje događaja - osoba negativno reaguje na situacije koje joj inače ne smetaju kada nije depresivna.

Negativna očekivanja od budućnosti – osoba misli da nikada neće uspeti da se reši osećanja tuge.

Moje obaveze su suviše velike – osoba ima istu količinu obaveza kao i ranije, kada ih je uspešno obavljala, ali sada veruje da je nesposobna da ih ispuni ili da će joj trebati mnogo više vremena za to nego inače.

Ono što osoba misli o onome što se oko nje dešava utiče i na način na koji će se osećati. Zato se,kao posledica negativnih misli, javljaju i loša osećanja. Ta loša osećanja subazirana na greškama u mišljenju. Ove greške su povezane sa načinom na koji ona misli o sebi i načinom na koji procenjuje stvari koje joj se događaju.  Dakle, depresivna osoba se oseća usamljeno i tužno jer za sebe pogrešno misli da je neadekvatna.

Neke od tipičnih grešaka u mišljenju su sledeće: preterivanje (preuveličavanje problema i potencijalne štete i potcenjivanje sopstvenih sposobnosti za njihovo rešavanje), prekomerno uopštavanje (izvođenje uopštenog zaključka koji naglašava negativnu stranu, na primer:„Niko me ne voli“, „Neuspešan/na sam“), ignorisanje pozitivnih strana (pamćenje samo negativnih događaja ili tumačenje pozitivnih događaja kao negativnih).

Kao što se može primetiti, ovakve misli su automatske. To znači da se do njih ne dolazi razumnim i logičnim načinom razmišljanja, nego one tek tako padaju na um i više suzasnovane na osećanjima manje vrednosti i beznadežnosti, nego na realnom stanju stvari. Iako nerazumne, ove misli izgledaju verovatno u trenutku kada nam padnu na um. Takođe, što im više verujemo, to se sve gore osećamo.

 
Depresija i seks


Veza između depresije i seksa je kompleksna. S jedne strane, poznato je da su neki od seksualnih poremećaja (erektilna disfunkcija, anorgazmija, smanjena seksualna želja itd.) česti pratioci depresije. Javljanje seksualne želje polazi od mozga i kreće se ka polnim organima. Kada se osoba bori sa depresijom, kod nje se, osim tužnog raspoloženja, gubitka interesovanja, volje i motivacije javlja i smanjena seksualna želja ili njeno potpuno odsustvo. Isto tako, osobe kod kojih se depresija tretira antidepresivima trpe i neke neželjene efekte antidepresiva. Jedan od njih se manifestuje i na seksualnom planu kroz razne vrste seksualnih poremećaja. Razlog za to leži u činjenici da konzumacija antidepresiva utiče i na promene u regijama koje su zadužene za seksualni poriv i seksualni nadražaj.

Međutim, prisustvo depresije ne mora uvek uzrokovati odsustvo seksualne želje. Depresija se može odraziti i  na sasvim suprotan način: kroz stupanje u česte seksualne odnose. Šta stoji iza ovoga?

Seksualnost je površina na kojoj se manifestuje sve što nosimo u sebi. Kroz seksualnost izražavamo ono što se godinama taložilo u nama. Tako, ako osoba ima negativnu sliku o sebi i nisko samovrednovanje, može se desiti da će se s tim nositi tako što će birati da stupa u beznačajne i površne seksualne odnose, a sve to sa ciljem da dobije potvrdu od  druge strane, od nekoga za koga veruje da je može učiniti jačom i nadomestiti joj nezadovoljene potrebe. Na taj način dolazi do nesvesnog korišćenja seksa i njegove patologizacije: osoba traži od seksa nešto što joj on ne može obezbediti. Stupanje u seksualni odnos za nju postaje privremena uteha, koja joj pruža trenutno rešenje i beg od negativnog razmišljanja o sebi.Prilikom ulaska u takve odnose, ona se plaši ostvarivanja bliskog kontakta i intimiziranja sa partnerom jer se plaši da će se partner, ako joj se više približi i bolje je upozna, razočarati u nju, shvatiti koliko je bezvredna i ostaviti je.

Ovakav način ponašanja predstavlja osnovu za seksualnu zavisnost. Kod seksualne zavisnosti dolazi do „zloupotrebe“ seksualne aktivnosti, odnosno ulazak u seksualni čin se koristi kao pokušaj osobe da smanji osećanje depresije koje njom vlada. Što je još veći problem, stupanje u takve odnose kao posledicu sa sobom nosi osećanje srama i krivice, koje biva samo dodatno potvrđeno i pojačano u negativnom sistemu uverenja koji depresivna osoba ima o sebi. Zbog toga se, prilikom rešavanja problema na seksualnom planu, prvo radi na istraživanju osećanja koja leže u osnovi takvog ponašanja, kapaciteta osobe da se nosi s tim osećanjima, uverenja koja ima o sebi i sopstvenoj vrednosti, ranijim seksualnim iskustvima i slično. Sa osobom se istražuje kakvo značenje za nju ima seksualno ponašanje koje ispoljava, koje su situacije u kojima se javlja, kao i koje su to misli koje prethode stupanju u seksualne aktivnosti.

Na ovim osećanjima ne treba raditi na silu. Nekada je potrebno da se potpuno prepustimo da nas ona preplave. Naša patnja (”želja za patnjom“) mora da se „istroši“, da se pojave vidljive posledice i to onda možemo da koristimo kao „odskočnu dasku“ za dalji rast i razvoj. Terapeuti rade sa ovim osobama tako što im posvećuju pažnju, pokazuju saosećajnost i bezuslovno prihvatanje. Paralelno sa tim, osoba dobija domaće zadatke između seansi, koji bivaju nagrađeni. Kada se stvori adekvatna klima, odnosno kada osoba potpuno uđe u materiju, oseti olakašanje i kada se javi promena raspoloženja kroz vežbe i tehnike kojima je terapeut izlaže, osoba postaje spremna za zadatke u praksi, odnosno u životu.
 
 
 
Otvaranje ka ljubavi
 
Depresija je posledica iluzije da je osoba manje vredna i da, kao takva, ne zaslužuje da bude voljena. Noseći se tom iluzijom, ona veruje da mora da pati i da se muči. Ovakav način razmišljanja je posledica negativnih uverenja koja je osoba visoko ustoličila u svom unutrašnjem sistemu i sa kojima se identifikovala. Kroz depresiju, osoba nesvesno zauzima infantilnu poziciju, odnosno poziciju oslobođenu od odgovornosti i nije u stanju sama da se kreće. Ona prihvata patnju, koju je pritom sama sebi nametnula negativnim mislima, kao deo svog identiteta. Važno je ipak znati da ta patnja nije nešto što je sama realnost nametnula, nego da je ona konstruisana iznutra. Zbog toga depresivna osoba mora da zaviri u sopstveni unutrašnji svet, da se pozabavi slikom o sebi koju je formirala i da tako osvesti svoje negativne identifikacije, da ih prihvati i oslobodi ih se. Samo proširenjem svesnosti i oslobađanjem od negativnih identifikacija osoba može prepoznati svoje suštinsko biće čija je odlika ljubav.

Zbog toga je ljubav pravi put ka prevazilaženju depresije.Pored pomoći koju terapeut može pružiti, za oslobađanje od depresije, veoma je bitna i podrška bliskih ljudi i partnera. Osobi treba pokazati razumevanje, saosećajnost i prihvatanje.Treba je ohrabriti da ne potiskuje negativna osećanja koja ima, nego da nauči da ih izrazi.

Isto tako, svi moramo da naučimo kako da izražavamo svoje potrebe i želje bez obzira na prethodna iskustva koja smo imali. Svi u novu vezu sa sobom unosimo i prtljag prošlosti. Potrebno je da prihvatimo iskustva koja imamo, da ih integrišemo u svoju strukturu i izvučemo pouke iz njih. Hrabrost da se upustimo u odnos koji će rezultirati visokim stepenom intimnosti, bliskosti i povezivanja sa partnerom biće put ka rešavanju depresije. Potrebno je da dublje spoznamo sebe, da prihvatimo sve segmente svoje ličnosti kako bismo posle bili u stanju da ih podelimo sa partnerom i da kroz zadovoljavajuću komunikaciju i uzajamno poverenje zajedno gradimo naš odnos.



AUTORI:
 
Jovana Jović, diplomirani psiholog,
 
edukantkinja psihoseksualne terapije,
 
saradnica udruženja Seksin
 
 
 
Josif Fidanovski, diplomirani psiholog,
 
psihoseksualni terapeut,
 
predsednik udruženja Seksin

"LJUBAV BEZ USLOVA"-POTREBA/POTRAGA ZA BEZUSLOVNOM PARTNERSKOM LJUBAVLJU

 
Beleška nakon jedne seanse (kada bi klijent razmišljao “psihoterapijski”):

“Ne mogu da budem u vezi ako me partner ne odobrava. Prepun sam strahova, a kad nju vidim punu besa i agresivnosti, ja se preplašim i bežim. Mogu samo da budem u vezi sa devojkom koja me apsolutno voli i prihvata. Kada naiđem na prepreku, nerazumevanje, na njene reči koje bukvalno shvatam i pogrešno učitavam zbog svojih strahova, ja to doživim kao “požar“, pa nemam mehanizme da ga ugasim. Osećam se bezbednije, lakše, slobodnije kada nisam u vezi, jer tada mogu stvoriti ponovo iluziju da postoji neka druga osoba koja će prihvatiti mene u potpunosti i neće dirati svesno/nesvesno moje slabe tačke. Da li sve to znači da ja želim da budem u vezi pasivan, zavisan od tuđeg prihvatanja mene ili želim da stvorim sigurnost koja nije zavisna od druge osobe?

Došao sam do tačke svog maksimuma koliko mogu da se dam, pružim u vezi, ali njoj to i dalje nije dovoljno. Šta da radim kada ja nisam dovoljno dobar njoj? Onda sledi raskid, nema šta drugo?!

Nije li ipak to krivo uverenje o sebi, kojeg se dugo držim i ne pokušavam da ga promenim, već konstantno tražim  njenu spoljnu potvrdu ljubavi, a kada to izostane kroz reči i ponašanje, ja se osetim ugroženo i bežim. Možda kada bih našao snagu da vidim sebe dovoljno dobrim nezavisno od njenih komentara, potreba i želja, ja bih mogao da se krećem kroz taj “požar“?! 
 
Odakle potreba da nas partner/ka voli i prihvata bezuslovno? Nije li to infantilna potreba koja ne može biti zadovoljena? Šta znači to da vas neko voli na taj način? Zbog čega vam je to toliko važno? Da li je to vaša autentična potreba?
 
Postoje različiti motivi (svesni i nesvesni) za ulazak u jednu vezu. Jedan od njih je potreba da budemo bezuslovno voljeni od strane partnera, što bi značilo da on mora prihvatiti sve naše želje, strahove, hirove i ostale manjkavosti. Uprkos težnji da se danas svuda oko nas insistira na ovoj bezuslovnoj ljubavi, kao nečemu što je odlika prave ljubavi, postavlja se pitanje da li je ona toliko lekovita i zdrava za partnere i razvoj veze?

Zar nije sve to regresija u psihološkom smislu: zahtevati od partnera bezuslovnu ljubav i prihvatanje, bez načelnog razmatranja toga šta mi uopšte tražimo? Jer, ako ja hoću da budem voljen, da li treba sebi (ili njoj) da dopustim sve u ponašanju, bez ikakve odgovornosti? Ako je to tako i partner pristane na igru da ja dobijam ljubav bez obzira na svoje ”ispade”, ne dolazimo li na samom kraju do toga da  gubimo ja, moj partner i naša veza? Jer, tada sam poput deteta koje dobija nagradu svaki put kada išara zid, prospe sok ili polomi nešto. Takvim dopuštanjem i nagrađivanjem šaljemo poruku da je svako ponašanje ok i da je sve dozvoljeno, jer smo ”puni” ljubavi. Ali, da li smo zaista puni ljubavi ako nemamo sigurnost da ukažemo na ono što je neprimereno, štetno, antirazvojno?

Recimo da ste navikli da kod kuće stavljate noge na sto dok pušite i pijete kafu, a sada to isto radite dok vaš direktor stoji ispred stola u vašoj kancelariji. Možete opravdavati svoje ponašanje tako što ćete reći da vas direktor voli i da on mora da vas prihvati baš onakvim kakvi jeste ako uopšte želi da budete u toj firmi...?! E sad, vaš partner nije direktor, ali i on ima neke granice, neka razmatranja, stavove, koji treba da budu uzeti u obzir, kao i taj dnevni red koji postoji u firmi. Zašto?
​
Zato  što vam je potrebno usklađivanje, jer svet ne funkcioniše po vašim standardima. Vi se ne razvijate ako održavate infantilnu predstavu da partner uvek treba da vas neguje, podržava i dokazuje ljubav na svakom koraku. Ako niste dobili bezuslovnu ljubav u primarnoj porodici, dok ste imali jednu ili dve godine (kada je bilo prikladno vašoj razvojnoj fazi), zašto biste sada poput “beba” tražili  sigurni dokaz voljenosti? Ali tu nije kraj, vi još i maskirate tu potrebu za bezuslovnom ljubavlju raznim površinskim željama, kupovinom, izlascima, putovanjima itd., skrećući na taj način još dalje od mogućnosti vlastite spoznaje. Čak i da partner krene da vam u svemu tome udovoljava jer se boji “odbačenosti”, jer vas je idealizovao i slično, zašto biste vi insistirali na takvoj postavci stvari?
 
Za promenu, pokušajte da se vratite unazad, da vidite odakle izvire ta potreba, koliko je autentična i prema kome će biti usmerena?
 
Ako ne umete da budete sami, da sami kreirate smisao, bez da vam partner da nešto, onda imate krivi motiv za ulazak u vezu. Ono što ranije niste dobili od roditelja neće vam dati nijedan partner na ovom svetu. 
​
Prava partnerska ljubav se ne bazira samo na prihvatanju, već i na neprihvatanju ili nerazumevanju neke stvari. Bezuslovna ljubav je budistički ideal, retko dostižan ljudima, a čak i nepotreban. Mnogima takva partnerska ljubav suštinski nije ni potrebna, već prostor gde će oni tu ljubav spoznati i usmeriti ka sebi.