BLAGO KOJE TREBA DA BUDE OTKRIVENO






​Osnovno poverenje
Bilo bi lepo kada bi svaki klijent koji dođe na terapiju imao osnovno poverenje – ono što je Erikson pronašao da se stiče u prvoj godini života, kroz brižan odnos između majke i deteta. Nažalost, u praksi često srećemo osobe koje nemaju taj dar od majke ili ga nikada kasnije nisu pothranile kroz iskustva sa drugim ljudima. One žive kao da su odbačene od drugih – prihvataju ulogu koju su same sebi nametnule i koju nesvesno održavaju, jer smatraju da moraju da budu drugačije i bolje da bi ih ljudi voleli i prihvatili. Zbog toga su ove osobe primorane da budu žrtve svog postojanja, pa čak i da nesvesno zavole tu poziciju koju svesno preziru.

Nevoljenost i ranjivost
Nevoljenost, koja nosi poreklo još iz rane mladosti, a koja je nesrećno bila stvorena kroz roditeljske zabrane ili neadekvatne stimulacije, dala je svoj procvat u periodu puberteta i kasnije: ljudi su počeli da beže od emotivne bliskosti. Kao da ne veruju drugoj osobi ili, u najgorem slučaju, celom svetu. Ono što za mnoge izgleda prilično jednostavno – deljenje svog intimnog sveta sa drugima i njegovo stavljanje u službu partnerskog odnosa, za ove ljude je “strašna zona” i vodi do ranjivosti koja ne može biti podneta.

Da li to znači da ranjivost, kao i drugi aspekti pozitivne i negativne osećajnosti, nisu bili dozvoljeni u matici – tamo gde je trebalo da budu eksponirani, a da se onda takav negativni trend samo nastavio kroz naviku da se bude zatvoren na mestu gde bi otvorenost i deljenje sebe omogućili novu dimenziju bitisanja tog bića? Gde je angažovanost te osobe, uprkos hendikepu u ranoj mladosti? Zašto ona bira da čeka, čak i kada ima snažnu podršku i razumevanje od strane terapeuta?

Nepoverenje je nešto što se preliva, kao i poverenje. Ako ga nosite u sebi, ono čeka priliku da se projavi. U terapijskom kontekstu, nepoverenje se odslikava uvek kada treba da se uradi korak više, da se izađe iz bezbedne zone: da se osoba više angažuje u društvenom životu, da otkrije neku tajnu svom partneru, da prizna drugima probleme u kojima se nalazi itd. Obično u toj tački klijent zakoči, krene da se buni protiv promene, iako je načelno želi, pod parolom da to nije lako. A šta je lako, zašto bi trebalo da bude lako?
Razvoj je bolan proces, svaki psiholog će Vam to reći, ali kroz taj proces čovek sazreva i počinje drugačije da percipira stvari, neegocentrično, neinfantilno, nego sa razumevanjem da je to jedini način. I nije da postoji sigurna nagrada ili garancija da će svi sokovi života biti dostupni odmah i za vek vekova, već spoznaja da se radost i ljubav mogu doživeti.

Frojd je smatrao da se sreća ne može dostići, da je čovek na stalnoj klackalici između zadovoljsta i nezadovoljstva, da je najviše što može da se dostigne ne biti toliko nesrećan, ali on je bio, u neku ruku, pesimista.

Terapeut ne može da pobedi porodicu
Terapeut i porodica klijenta su često u kontrasmeru iako se ni ne poznaju. Najgora varijanta je kada klijent još uvek živi pod maminim i tatinim krovom, koji stimulišu zavisnost u mnogim segmentima življenja. To je hrana za klijenta od koje se teško odvaja. Teško je bogataša naterati da bude siromah.

Potrebno je razmišljati poput Bude, krenuti u nepoznatom smeru, poput istraživača, od nulte pozicije, pa šta bog da. Treba biti, na neki način, kockar ili vizionar koji je spreman da se odvaži na novi život jer ovaj nije dovoljno dobar, ne ispunjava i čini se gori nego sama smrt.

Potrebno je imati ono što je Albert Elis spomenuo na jednom mestu, a to je plašljiva hrabrost – ne morate da imate apsolutno poverenje da biste krenuli. Krenite uprkos tome što poverenje nije potpuno. Ako neko jednom ne postupi onako kako smo očekivali, to ne znači da se njemu u potpunosti ne može verovati. Razmišljajte da poverenje ima svoje stepenovanje, zbog čega je nekad više, nekad niže, kao i da ono varira u zavisnosti od toga s kakvim ljudima i kojim situacijama se susrećemo. Nemojte da dozvolite da to utiče na Vaše izbore. Jer, nije svejedno, da li ćete ostati ukopani u negativnim osećanjima i razmišljati poput Hitlera – po principu sve ili ništa, ili ćete se drznuti da razmišljate mudrije, da je egzistencija i Vama podjednako dostupna, kao i sam život – a to ste Vi.
Idite ka tome da jednog dana postanete Vaša verzija Bude – kreativni, autentični i spremni da pustite nekoga da Vam se približi. Blago je u Vama, svako je s tim rođen, dopustite da Vas terapeut vodi i blago će se otkriti, samo od sebe. Ali, molim Vas da nikako ne čekate da se nešto desi samo od sebe jer ću morati da Vas razočaram: nijednoj osobi se ništa nije desilo samo od sebe, a da se ona sama nije otvorila ka tom čudu zvanom: ŽIVOT.