Psihoseksualna terapija

Psihoseksualna terapija

Ne bih želeo da sam mnogo drugačiji od onog što jesam. Možda bih želeo da sam malo više kolerik i da se to prenese u seksualni čin tako da budem žustriji, da osećam veći nagon, strast, mada to možda i jesam unekoliko da nije ovog problema, ne znam. U nekim razmišljanjima bih voleo da sam i malo sebičniji, da mi je više stalo do mog zadovoljstva, da budem – mogu slobodno reći malo grublji prilikom odnosa. – Muškarac, 28 

Ja sam ta koja se oseća nemoćno. Osećam da sam neprivlačna i nepoželjna, jer ne mogu da uzbudim muškarca koga volim. Ako se sve to uskoro ne sredi, ja ću biti ta koja će morati da uzima lekove...možda Prozak. – Žena, 52 

Osećam se kao nov čovek, bolje nego što sam se godinama osećao, to što sam ponovo kadar da seksualno funkcionišem omogućilo mi je nov pogled na život, a i brak mi je postao sto puta bolji.- Muškarac, 46

U eri savremenog života, seks ne bi trebao da bude problem. Brzi napredak prirodnih i tehnoloških disciplina su nam omogućili bolji život u svim našim segmentima funkcionisanja. Zašto bi seks bio izuzetak?

Seksualna revolucija koja se dogodila 60-tih godina u Americi i imala za cilj seksualno oslobođenje, nije dala očekivane rezultate. Pa, iako su se ljudi u prvi mah osetili lakše, što su konačno mogli da malo više progovore o seksu, zadnja istraživanja u domenu seksualnosti pokazuju nam pesimističke prognoze, da stvari nisu onakve kakvi smo želele da budu.

Jedno od poslednjih velikih reprezentativnih istraživanja u domenu seksualnosti u Americi, koje je sproveo Edvard Lauman ( 1999 ) sa saradnicima potvrđuje da je 31% muškaraca i 43% žena uzrasta između 18. I 59. godina, koji su seksualno aktivni, imalo neki od oblika seksualnih smetnji u proteklih  12 meseci. Jedno manje istraživanje sličnog tipa u susednoj Hrvatskoj 2003., dalo je slične rezultate. Danas se gotovo svi psihijatri, psiholozi-psihoterapeuti slažu da su seksualne disfunkcije najrasprostranjeniji oblici psihičkih poremećaja uopšte i da obuhvataju veliki deo populacije oba pola starosti između  17. i 70. godina.

Umesto prave intimnosti u krevetu i van njega, kao način da intenziviramo i ojačamo naša ljubavna osećanja, razvili smo kvazi-seksualnost, u kojoj razgovor o samoj vezi i kvalitetnom seksu dolazi na zadnje mesto, a fokus pažnje nam je usmeren ka pornografiji, seksi igračkama i promeni partnera. Postavlja se logično pitanje: Ima li leka za “fast-food“ seksualnost?

I dok se jedni grčevito bore sa samim sobom i partnerom u pronalaženju pravog rešenja, često održavajući status quo situaciju, drugi preuzimaju instant korake, gutajući “magične“ pilule koje nudi farmaceutsko tržište maštajući da će postati  “bolji“ ljubavnici. Naravno, postoje i oni treći (ruku na srce, njihov broj je veoma mali), koji mnogo trezvenije postupaju, koji su svesni da im je potrebna psihoterapijska pomoć i podrška, kroz koju će promeniti sopstvene seksualne živote.

Šta je psihoseksualna terapija? 

Psihoseksualna terapija je relativno novi integrativni oblik psihoterapije specijalno koncipiran za lečenje disfunkcionalnog seksualnog ponašanja uslovljenog psihološkim razlozima. To je originalno delo Helen Singer Kaplan, američkog psihijatra, koja se pojavljuje  70-tih godina prošlog veka u vremenu posle Mastersa i Džonsonove (bračni drugovi, lekar i psiholog, koji su istraživali seksualno ponašanje i zapravo stvorili seksualnu terapiju) i Kinsey-ja (biolog i seksolog, koji je svojim istraživanjima dao veliki doprinos svetskoj seksologiji). Ona je uočila da tadašnja psihoanalitička terapija, bračna i porodična, kognitivno- bihejvioralna, pa čak i seksualna terapija, ne daju rezultate kad se primenjuju izolovano. Stoga, je koncipirala novi psihoterapijski metod koji objedinjuje efikasne postulate svih modaliteta i nazvala ga psihoseksualna terapija.

Psihoanalitička psihoterapija – pokušava da promeni seksualno disfunkcionalno ponašanje razrešavanjem intrapsihičkih konflikata i sticanjem uvida (da se nesvesni procesi seksualnog funkcionisanja “osveste“).

Partnersko-bračna psihoterapija – smatra da je seksualna disfunkcionalnost posledica loše i nekvalitetne komunikacije između partnera, pa se najviše radi na njihovom interpersonalnom odnosu.

Seksualna terapija – brzo i uspešno otklanjanje simptoma seksualnih smetnji. Nijedan partner nije pacijent, već oba partnera moraju da promene međusobni odnos i putem seksualnih vežbi razviju seksualno funkcionalnije ponašanje.

Kognitivno-bihejvioralna terapija – seksualno disfunkcionalno ponašanje je rezultat pogrešno naučenog ili neprilagođenog seksualnog ponašanja, pa se radi na modifikaciji kognitivnih distorzija (iskrivljenih uverenja) i zadaju se fizičke vežbe izlaganja (kao modalitet sistematske desenzitizacije).

Polje primene - kome je potrebna psihoseksualna terapija ?

Zbog fleksibilnosti i mogućnosti kombinovanja različitih pristupa, u zavisnosti od potreba klijenata, psihoseksualna terapija se koristi kod svih oblika seksualnih disfunkcija, kada su seksualne smetnje udružene sa neurotskim poremećajima, poremećajima ličnosti ili psihosomatskim stanjima.

Takođe, veoma je značajna u tretiranju sekualno devijantnog ponašanja (parafilija - fetišizam, egzibicionizam, voajerizam itd...) , kao i u poremećajima seksualnog identiteta (transvestizam, transeksualizam...)

Ne primenjuje se kod organski uslovljenih seksualnih smetnji, kod osoba koje ne shvataju da je priroda njihovih smetnji povezana sa psihološkim uzrocima, kod osoba koje ispoljavaju psihotične poremećaje ili tešku depresiju, kada je primarno lečiti bolest, a ne seksualnu disfunkcionalnost.

Tipovi

Postoje nekoliko tipova seksualnih disfunkcija. Sve one se javljaju u određenoj fazi seksualnog odgovora: seksualna želja, uzbuđenje i orgazam. Na globalnom nivou, najčešći problem kod muškaraca i žena predstavlja smanjena seksualna želja, u fazi uzbuđenja to je erektilna disfunkcija (čest oblik kod muškaraca), i orgazmička disfunkcija (nemogućnost postizanja orgazma), kao i prevremena ejakulacija  (najčesći oblik muške seksualne disfunckije) u fazi orgazma.

Ostali tipovi seksualne disfunkcije su: vaginizam (zbog vaginalnog grča ne postoji mogućnost penetracije), dispareunija (bolni odnos) kod žena, seksualne fobije... 

Slika o problematičnosti seksualnog života se može proširiti ako uključimo druge nespecifične sindrome i poremećaje: “Problemi sa slikom tela“, “Prevremeni orgazam kod žena“, “Bol pri masturbaciji“, “Orgazmička anhedonija“, “Seksualna adikcija“, “Neiskorišćena seksualna veza ili brak“, parafilije i poremećaji seksualnog identiteta itd...

Iako se svi seksualni problemi mogu pojaviti u svim starosnim dobima, ipak prema učestalosti javljanja možemo za određenu starosnu dob izdvojiti pojedine probleme. Za muškarce 25-40 godina to je prerana ejakulacija, 35-70 erektilna disfunkcija, a 50-70 godina inhibirana ejakulacija. Kod žena je u mlađoj starosnoj grupi, 20-40 godina, čest problem anorgazmije, nešto kasnije, 30-45 godina, javlja se vaginizam, a u razdoblju 45-60 godina i zbog hormonalnih promena, najveću nelagodnost ženama predstavlja vaginalna suvoća. Treba napomenuti da se svi, bez obzira na starosnu grupu i pol, bore sa nedostatkom seksualne želje.

Zbog čega patimo u seksu?

Uzroci mogu biti organski, psihogeni ili kombinovani. Organski najčešće uključuju neku fizičku akutnu ili hroničnu bolest, u neurološkoj, hormonalnoj, vaskularnoj ili uro-genitalnoj sferi. Korišćenje određenih sintetskih lekova i preparata, poput antidepresiva, antipsihotika ili protiv visokog pritiska, zatim alkohol, droga itd., mogu negativno uticati na seksualni život. 

U psihogene uzroke najčešće spadaju: stres (na poslu ili kod kuće), umor, depresija, generalizovana anksioznost, anksioznost prilikom nastupa, prethodne traume (na primer, seksualno silovanje), nisko samovrednovanje, različite emocionalne blokade, loš partnerski odnos, nedostatak ljubavi u vezi, neprijateljski stav prema partneru, nedostatak fizičke privlačnosti, loša seksualna socijalizacija, religiozno vaspitanje, nerealnih očekivanja, odsustvo pravih uslova, nedostatak uzbuđenja i sl.

Pogrešan pristup seksualnom funkcionisanju (problem kome se nedovoljno posvećuje pažnja)

Medikalizacija seksualnog života pod uticajem biološke psihijatrije i farmaceutskih centara je dovela do stava da su uzroci seksualnih disfunkcija organske prirode. Ako su u prošlom veku, zahvaljujući Frojdovoj psihoanalizi, za neuspehe na seksualnom planu najčešće bili “krivi“ naš i partnerov mozak, t.j. psihički status osobe, sada, to više nije tako. Sada se pažnja daje organskom funkcionisanju, a takav pristup se najčešće sreće i u terapiji. Traže se lekovi koji će da promene seksualno funkcionisanje osobe, kao i različita “mehanička“ rešenja, putem implanta i vakuum preparata. Problem u ovakvom pogledu na seksualnu stvarnost novog doba (koja je stimulisana putem Vijagre, Levitre - lekova za bolju erekciju i sl.) je što se zaboravlja na uticaj sociokulturnih i psiholoških činilaca u psihoseksualnom razvoju jedne osobe, na celovitost. Zaboravlja se da čovek nije mašina i da mozak jedne osobe aktivno učestvuje u svakodnevnom procesuiranju svih životnih i seksualnih nadražaja. Možda bi bilo preterano reći da je sve u mozgu kad je u pitanju seks, ali ako nije sve, onda je daleko ispred onoga što dolazi na drugo mesto.

Bitno je napomenuti da su seksualne disfunkcije u 95% slučajeva kod mlade populacije psihičkog porekla, dok kod starijih ljudi zbog hroničnih bolesti udeo psiholoških činilaca nije tako velik, pa se tretman malo modifikuje i pored psihološke pomoći (suportivna terapija) daju se određeni preparati i aparati za poboljšanje seksualne funkcionalnosti. 

Jedan moj mladi pacijent koji je imao par godina problem sa erekcijom, pokušao je da nađe sva moguća rešenja, od Cijalisa, preko vakuum preparata, različitih biljnih lekova, do izvesne psihološke pomoći. Jedino što nije “konzumirao“ bila je psihoseksualna terapija. Naravno, hteo je i to da pokuša, na njegovu sreću postigli smo rezultat, i pored toga što je terapeutski proces trajao duže, kao što smo i pretpostavljali, zbog trajanja njegovog problema (tri godine) i specifične seksualne istorije, kao i prilično narušenog mentalnog statusa njegove partnerke. Ali na kraju je izjavio: Ova terapija mi je mnogo pomogla ne samo na planu seksa, već i u svim drugim oblastima života, na poslu nikada nisam bio bolji.

Mogućnosti psihoseksualne terapije (na putu ka boljem seksu)

Dosta mi je loše ljubavi. Treba mi nešto na šta mogu da budem ponosan. – Erik Klepton

Seks bi trebao da bude jednostavan, on i jeste jednostavan za jednostavna stvorenja sa ograničenim ciljevima. Naši rođaci, primati, su pravi primer za to. Kod njih je seks u službi reprodukcije. Međutim, mi smo to odavno prevazišli, pa nam seks služi da zadovoljimo sebe i partnera, da postanemo bliži, da potvrdimo osećanja muškosti ili ženskosti, da stvorimo osećanje uzbuđenja ili strasti, da se  dublje povežemo sa partnerom, da imamo mistična iskustva... Otuda i različita imena: Nagonski, zamenski, relacijski seks itd... 

Sa aspekta seksualne inteligencije, treba stremiti ka relacijskom seksu, kao pokazateljem prave intimnosti. Tada, niti nam partner služi kao objekat, niti nam je potreban seks kako bi se osećali bolje zbog nečega što nam nedostaje u životu, već je on izraz duboke potrebe partnera da dele ljubavna osećanja I da se na taj način  još više povezuju.

Ciljevi u psihoseksualnoj terapiji

Psihoseksualna terapija, kad se uspostavi dobar radni savez sa pacijentom ili parom, ima za cilj da oslobodi pacijenta od pogrešnih uverenja, različitih mitova i predrasuda (da mora biti stalno uspešan u seksu, da uživanje u seksu zavisi od krutog penisa, da žena mora da doživi orgazam, da je seks isto što i snošaj, da je dobar seks onaj koji je spontan, bez planiranja i pričanja i sl.), da se poveća verbalna i neverbalna komunikacija između partnera, da se uzajamno pruži i primi zadovoljstvo, da se smanji nivo anksioznosti koji konstantno prati seksualnu situaciju.... Ona pomaže ljudima da razviju nove i alternativne seksualne obrasce, koje će im omogoćiti da budu zadovoljniji na seksualnom planu.

Tehnike i metode koje se koriste u psihoseksualnoj terapiji

Da bi se postigli ciljevi, veoma je bitno postavljanje dijagnoze. Kao što govori Marty Klein, psiholog i seksolog, značenje neopuzdane erekcije je sigurno sasvim drugačije ako je muškarac alkoholičar, mrzi svoju ženu ili se pak nalazi u ranom stadijumu šećerne bolesti. Ova tri slučaja nikako ne bismo smeli lečiti na isti način. Pre odluke o najboljoj metodi lečenja u određenoj situaciji potrebno je doznati informacije od oba partnera (putem funkcionalne analize ponašanja i seksualne istorije para). Nakon toga, radi se na identifikaciji negativnih misli, njihovoj promeni, razvijanju pozitivnog stava prema sebi i svojoj seksualnosti. Za to vreme prisutna je permanentna seksualna edukacija, koja traje tokom čitave terapije, koja dodatno pomaže u prihvatanju sebe i partnera, radi se na razvijanju pravog seksualnog Ja, na asertivnoj komunikaciji u seksualnoj sferi i van seksa (ukoliko odnos ne funkcioniše). Pored toga, koriste se i različite tehnike  relaksacije (na pr. modifikovani autogeni trening sa progresivnom relaksacijom), kako i određene meditacije i emocionalne tehnike opuštanja.

Da bi bila još korisnija, a efekti terapeutskog procesa brži i značajniji, psihoseksualna terapija uključuje (a to je njeno posebno obeležje) i posebne fizičke vežbe u domenu seksualnosti, kao što su specifične vežbe masturbiranja koje osoba radi sama, a kad dostigne određeni nivo seksualne spoznaje (prave introspekcije), uključuje se i partner (ukoliko je dostupan). Vežbe se obavljaju minimum 2-3 puta nedeljno (ispod tog broja rezultati su neizvesni). Sve te vežbe pomažu pacijentima-klijentima da razviju i poboljšaju čulni fokus, da integrišu nova saznanja na planu intimnosti, da se direktno suoče sa svojim strahovima, da bi kasnije zadovoljavajući seksualni odnos bio moguć. Od samog starta zabranjuje se partnerima da samoinicijativno pokušavaju da ostvare odnos, već se radi u oblastima emocionalne i socijalne inteligencije, da bi se formirala dobra osnova i pojačala povezanost između partnera i proširile mogućnosti u seksu, kao nužan preduslov za obavljanje zajedničkih  zadataka.

Psihoseksualna terapija, za razliku od drugih terapeutskih modaliteta ne traje previše dugo (10-15 seansi u proseku), u zavisnosti od godina starosti, trajanja problema, lične motivacije, želje za aktivnom participacijom oba partnera, drugih psihopatoloških stanja ili tipa seksualne disfunkcije.

Ukoliko se  radi, recimo, o erektilnoj disfunkciji primarnog tipa (gde nikad nije uspostavljen odnos), terapija obično traje mnogo duže sa nejasnom prognozom, za razliku od erektilne disfunkcije sekundarnog tipa (gde pacijent trenutno ne funkcioniše, a ranije jeste) ili situacionog tipa (gde uspostavlja odnos sa ljubavnicom, ali ne sa ženom, ili obrnuto), i gde obično nije potrebno više od desetak seansi, sa veoma optimističkom prognozom.

Zašto psihoseksualna terapija?

Osećam se kao nov čovek, bolje nego što sam se godinama osećao, to što sam ponovo kadar da seksualno funkcionišem omogućilo mi je nov pogled na život, a i brak mi je postao sto puta bolji.- Muškarac, 46

Ukoliko partneri nakon 2-3  meseca ne uspeju sopstvenim kapacitetima da razreše sve svoje partnerske dileme i probleme u seksualnom životu, bitno je da znaju da rešenja postoje, bilo ona medicinska ili psihološka (ponekad i kombinovan pristup). Bez obzira na to koliko su bili loši seksualni odnosi u prošlosti, ili ih uopšte nemali, partneri i samci uvek imaju izbora. Sada više ne mora da to bude tako. Mogu zauzeti proaktivnu ulogu u menjanju sopstvenih života. Zbog tabua koji postoje na području seksualnosti, mnogi od nas su se pomirili sa lošim seksom. Ali, to nije nešto sto možete da potisnete, što možete da zaboravite. Jer svaka vaša ćelija je seksualna. Došli smo na ovaj svet zahvaljujući seksu i to je nemoguće negirati. Pre ili kasnije, problem će se javiti. Nije potrebno bežati i distancirati se od seksa, zaboraviti na seks. To nije rešenje. Takođe, ni forsiranje da se problem reši  (čest način koji biraju muškarci) putem farmaceutskih preparata ne daje rezultate.

Psihoseksualna terapija nudi drugačiji pristup. Ona posmatra čoveka kao celovito biće, pokušava da razume specifičnu dinamiku svakog para, da eliminiše negativne stavove o seksualnosti, da razvije novi model seksa, da otvori nove karte. Karte koje će biti podeljene u korist partnera, u prilog njihovom zadovoljstvu.

Ova integrativna psihoterapija podrazumeva strpljenje, ali ne mora da bude duga i dosadna, već često i veoma zabavna: „Ruka će mi se osušiti od ovog ručnog rada“, našalio se jedan muškarac, kako bi učinio ceo program zabavnijim. Ponekad je potrebno samo par seansi, a ponekad i nekoliko meseci da bi rezultati bili vidljivi. Ali zar vaša veza i vaš seksualni život nisu vredni takvog ulaganja?!

“Seksi domaćice“

“Seksi domaćice“

Nejasnoća koja je postojala u razumevanju ženskog sveta, odavno je poznata muškarcima. Odgovor na pitanje :”Šta žena želi? “ još nije otkriven. Ali, pre nego što stigne taj odgovor (  ako uopšte stigne ), danas imamo sve više žena koje se suočavaju sa istom dilemom: Kako pronaći pravog muškarca i zadržati ga?! Ili u prevodu: Šta muškarac želi, kako bi bila bliže njemu, ne samo u početku, nego i dugo vremena nakon prvog sastanka?

 Odgovor, koji sam davao muškarcima kad su imali ljubavne i seksualne dileme je uvek bio:” Pitajte žene šta žele, razgovarajte sa njima, nemojte predpostavljati da znate sve ljubavne i seksualne tehnike”. Teškoća koja se pojavljivala u nastojanju muškarca da razume svoju “dragu” je bila njegova iskrivljena predstava da on “treba da zna” kako u krevetu i van njega sa jednom ženom ( bez pitanja ) s jedne strane, a s druge u promenljivosti ženske suštine, koja je gotovo uvek bazirana na emocijama. Znači, imali smo muškarca koji je “umislio” da zna sa ženama i žena koja nije “znala” sta želi. Naravno, u jednoj takvoj situaciji, uspevali su samo oni muskarci koji su eliminisali svoja “znanja” i zene koje su “shvatile” sta zele.

Međutim, vremena su se odavno promenila. Više nisu samo muškarci ti, koji se “muče” sa ženama, nego se i žene podjednako muče sa muškarcima. Kako ih osvojiti, kako prepoznati pravog, kako zadržati dobrog momka, kako saznati sta muškarci žele?!

E pa drage moje dame, sa muškarcima je mnogo lakše. Zasto? Zato što su jednostavniji od žena.No krenimo redom.

Prvo, današnji muškarac je u stalnom raskoraku, izmedju tradicionalizma i modernizma. S jedne strane, ne zeli da ispadne tipičan “balkanac”, a s druge ne želi da bude preterano popustljiv. On je u konstantnom strahu koji stil vise “pali” kod žena, da li onaj gde je on “mekušac”, ili gde je “mačo” muskarac? Njemu je očigledno izuzetno teško da bude i ovo i ono ( za razliku od žena ). Njegova psiha to teško “vari”. S jednom nogom je u prošlosti, a s drugom u budučnosti. Ispada da su mu samo genitalije u sadašnjosti, a misliti samo sa genitalijama i nije baš prepametno. Šalu na stranu, izgleda da nam je današnji muškarac jako podvojen ( da ne kazem “neurotican” ). 

Drugo, priroda žena je da zahteva dosta od muškarca, često i bez reči ( pod parolom: ”Ako je pravi, on će znati šta mislim! “– Niko ne može da zna šta misliš ako ne saopštis, a i tada može da slažes ..:).. Današnji zahtevi žena prema muškarcima su veći nego ranije. Bar tako izgleda. Današnjoj ženi je potrebno mnogo više od muškarca, nego sto je to bio slučaj sa mojom babom, recimo. Ona se neprestano nada da će na taj način moći više i bolje da zadovolji svoju “dušu”. Ako pitate današnju ženu kakav joj je muškarac potreban, rekla bi: duhovit, šarmantan, da me razume, pouzdan, iskren, koji će da me prihvata ( po mogućnosti bezuslovno ), koji će da me voli, koji je jako osećajan, ali da nije” mekušac” itd….Neka koja razmišlja jednostavnije će vam reći: Da bude stabilan… ( misleći na sve gorenavedene karakteristike ). Bez ozbira na generalizujući primer, suština je prilicno jasna. One traže mnogo više od muškarca, nego žena iz prošlosti. Smatraju da imaju legitimno pravo na to. I ja se slažem s njima. Ali gde je onda greška?

Pa greška je u njihovim nerealističkim željama i očekivanjima od muškarca. Jedna misao Busera glasi: Bez razloga krivimo žene, one nas ne razočaravaju, nego ideal koji smo o njima sačinili. Verujem, da se ova misao u današnje vreme može lako primeniti i na muški svet. Pa stoga, smanjite očekivanja od muškarca, jer on nije taj princ iz bajke kojeg priželjkujete. A ja vam odgovorno tvrdim da takav princ ne postoji u stvarnom svetu. Zato, stolar, mesar, apotekar, poljoprivrednik, naučnik, političar, doktor, svejedno je , ako je dobar čovek. Nemojte se izgubiti u priči o “velikim” muškarcima. Takvi ne postoje. Uf, pardon, još uvek postoje, ali u vašim glavama. Neka veliki muškarac bude onaj koji je tu blizu pored vas. Krenite s tim. 

Treće, svi imaju potrebu da se zaljube, ali zaljubljenost vas odvuče u pogrešnom smeru. Vama je lepo, ali to je osećanje koje je trenutno, a vi se nadate da će trajati. Čak verujete da je sa pravim partnerom dostižna neprestana sreća. Čak i da se zaljubite, vaš partner će biti pravi sve do onog trenutka dokle možete da ga “ugurate” u vašu najidealisticniju ljubavnu priču. Vas privlači nepoznato, to vas uzbuđuje, “ložite” se na to, ali niste spremni da patite. A pre ili kasnije, to je neminovno ( kad se stišaju strasti ).Ili, i po ceni patnje, vi bi da radite istu stvar. Da se iznova zaljubljujete. Već sam govorio o zaljubljivanju, pa ću samo još nešto dodati: Zaljubiti se, je lepo, ali voleti je još lepše. Razlika je u tome što je zaljubljeni čovek  u strahu, a onaj koji voli nije. Kod zaljubljenih im je potreban onaj drugi, da bi im smanjio strah, u ljubavi onaj drugi je potreban da bi s njim nešto više podelili...

Četvrto, žene privlače muškarce na različite načine. Jedne koriste svoje zavodničke kvalitete, seksualne veštine, znanja u krevetu. One druge, više vole majčinski. Poštuju i razumeju muškarca, prihvataju ga i vole. Ali gde je nestala ona treća grupa ( ili su već u srećnom braku )?! Gde su žene koje ja karikaturno nazivam “seksi domaćice”? Da budem malo jasniji, to su žene koje imaju sve kvalitete da budu “majke” ( i one to jesu prema njihovim muškarcima ), ali u isto vreme ne zaboravljaju da budu “kurve” u krevetu. Jer, muškarac voli da ima toplinu doma ( koju je imao kod svoje majke ) s jedne strane, ali s druge strane da se “rasplamsava” strast u krevetu. Ima li šta jednostavnije od toga?

Mozda bi jedan primer iz ordinacije dr Bojovića, vama slikovitije predstavio tu vrstu žene. Naime, kad je u ordinaciji došla jedna sredovečna žena iz Surčina, prilikom razgovora o njenim ljubavnim i seksualnim životom ona nam je rekla: Ja uopšte ne brinem o mom muškarcu, da li će me izneveriti ili ostaviti. Ja sam prilično sigurna, jer kad on dodje s posla ja mu dam ručak ( napapam ga kao bebu ), pa posle ga povalim u krevet, iscedim mu zadnji atom snage ( kao limun ), i on posle zaspi. Gde će da ode?! Meni je sve to jednostavno, tako da ne brinem za svoj brak. 

Današnje žene ne žele da daju. Davale su njihove babe, tetke, strine, ujne…Dosta je bilo. Oni sada preuzimaju komandu u svojim rukama, nadajući se da će tako pronaći svoju ljubav. Nažalost, ne može ljubav da raste u neslobodi, ne može da se razvija sama od sebe, ne može da očekujete da vam je neko da, a da vi  ne pružite ništa ( ili samo malo užitka u krevetu ). Ne, nije dovoljno da tražite od muškarca, morate da tražite i od sebe. Jer je to put za vašu sreću. Pustite muškarce, oni su dosta grešili u prošlosti, nemojte da mislite da su bili veoma srećni. Ne zauzimajte njihove stavove iz prošlosti, bili su pogrešni.

Ne pokušavajte da se takmičite u vezi, da dominirate…Budite ljubavni, senzualni, seksualni, sa poštovanjem, sa dobrotom u duši, sa radošcu u srcu. To će vam otvoriti put do muškarca. Put će vam se sam pokazati, ali najpre volite.

P.s. Traume u vašoj duši niko ne može izlečiti osim vas samih. One su pogodne za zaljubljivanje, ali su otrov za ljubav. Najpre ih rešite, izbacite smetnje na putu, preuzmite odgovornost, pa će muškarci biti lako “svarljivi” za vas. Sada, u ovakvom stanju vašeg bića, oni su prevelik zalogaj.

Homoseksualnost – “ljubav novog doba”?!

Homoseksualnost – “ljubav novog doba”?!

Pitanje izbora seksualnog objekta je staro koliko I sama  civilizacija. Ali, tumačenje tog izbora  uvek je novo. U srednjem veku  istopolni seksualni izbor smatran je grehom izmedju šesnaestog I dvadesetog veka kao kriminalni prestup I greh, dok se u devetnaestom veku sam odnos prema homoseksualcima promenio, kada je moderna medicina I psihijatrija počela da ovu pojavu gleda kao  oblik mentalne bolesti sve do osamadesetih godina 20 veka. Pošto je homoseksualnost definisana kao patologija, mnogi psihijatri I lekari su se postarali o njenom lečenju.

Danas, naučna zajednica više ne smatra homoseksualnost mentalnim poremaćajem. Prvi put se to dogodilo u Americi, 1973 god. kada je američko udruženje psihijatara uklonilo homoseksualnost kao poremećaj iz odeljka “Seksualne devijacije”, I otvorilo novo poglavlje u shvatanju homoseksualne orijenatcije, pa I ljudske seksualnosti uopšte.

Kada sam bio na fakultetu, a I nekoliko godina nakon fakulteta, hteo sam da budem mlad I moderan psiholog -seksolog – terapeut. Smatrao sam da je potrebno ici u korak sa novim naučnim saznanjima, verujući da je to jedini pravi put. To je značilo  da u najmanju ruku prihvatim homoseksualnost, ako već ne nalazim neko jasnije objasnjenje za njeno postojanje I podržavanje. Verovao sam da nauka ima mehanizme da proceni pravu stvarnost na terenu I da da prave inpute za ljudsko funkcionisanje, pa I na seksualnom planu. Tada je meni bilo krivo što mi je potencijalni mentor za diplomski rad, profesorka razvojne psihologije, odbacila mogući rad iz oblasti Seksualne inteligencije, a kao jedan od osnovnih razloga je bio  stav američkih psihologa da je homoseksualnost u redu. Verovao sam da ona ne može da razume homoseksualnost, zato što je bila starija žena, a u njeno vreme nije se dovoljno I na “pravi” način razmatrala homoseksualnost.

Dugo posle toga, čitajući literaturu, još vise sam potkrepio prvobitni stav iniciran iz dominantnih psiholoških struja u svetu, koji su govorili da je homoseksualnost OK I da se ne treba menjati, jer je to nemoguća misija. Takvo mišljenje zastupao je I sam Frojd, koji je govorio da smo biseksualna bića ( da imamo potencijal I u jednom I u drugom smeru ), a još detaljnije analize je dao KInsi I njegovi saradnici koji su ustanovili da nisu uspeli da pronadju nijednu osobu koja se transformisala iz homoseksualca u heteroseksualca,a da oni koji su to govorili I u tome uspeli, samo su potiskivali svoju homoseksualnost ( I sam Kinsi je imao homoseksualna iskustva ).

Medjutim, vremenom sam sve dublje analizirao pojavu homoseksualnosti, malo kroz neformalnu komunikaciju sa gej populacijom ( imam dobrih prijatelja I poznanika ), a više kroz stručna razmatranja I rad sa klijentima…Nisam to radio da bih dokazao pravu prirodu homoseksualnosti, već da bih je ja bolje razumeo. Nisam nikada smatrao da je to problem pojedinca, koji se treba rešavati, zato što homoseksualci ne ugrožavaju nikoga, pa ni sebe. Ali, to što tako izgleda spolja, ne znači da je tako I iznutra.

Kada sam bio na jednom seminaru koji su organizovali lezbijke, hteo sam da prićamo o samoj seksualnosti, o izboru objekta seksualne pažnje, o seksualnoj relaciji izmedju dva ista pola, ali su oni stalno podsećali da to nije bitno, da je glavni predmet rasprave taj što ih društvo ne prihvata. Mi psiholozi, koji smo bili tamo pozvani, nismo bili značajni u smislu dublje analize I razmatranje homoseksualnosti, već kao instrument putem koji će oni promeniti stav društva I podstaći veće prihvatanje od strane šire populacije. Ni tada nisam smatrao da ce trodnevni seminar odstraniti sve dileme koje postoje u toj oblasti, ali mi je zasmetao njihov jasan I nedvosmislen stav da heteroseksualna populacija mora da nadje načine  da prihvati njihovu seksualnu orijentaciju. Medjutim, odgovor koji tada nisam dobio od oraganizatora tog seminara je kako prihvatiti nešto, ako se to nešto prvo ne razume..Kako mogu heteroseksualci da private homoseksualnost ako je ne razumeju… Njihova tendencija da dokažu da heteroseksualci imaju mnogo predrasuda vezanih za njihovo funkcionisanje I življenje je bila isključujuća, pa sam morao da ih podsetim da I oni sami imaju gomilu predrasuda vezanih za heteroseksualace..

Nakon toga sam shvatio da  ustvari uopšte nije bitno da se razume homoseksualnost, već da se iskoristi moć psihologa da kreiraju javno mišljenje koje podržava I prihvata homoseksualnost. Stekao sam utisak, da su psiholozi,  a I cela naučna javnost navučeni na tanak led, gde nemaju previse izbora.

To bi u današnjem vremenu značilo da ukoliko imate suprotna razmišljanja od stava američke psihijatrije ( novijeg datuma ), da je to loš izbor na seksualnom planu, vi ćete biti proglašeni kao zaostali naučnik koji ne prati nova stanja I kretanja u nauci.

Homoseksualci su uspeli da “ubede” psihijatriju da je njihovo stanje sasvim normalno, I da oni žele samo da žive svoj život. Da ih niko ne dira. Ne ulazeći u to na koji način su uspeli ( što nije nebitno, ali ne za ova ovde razmatranja ), ispada da psiholozi I psihijatri nisu imali izbora.. Kada su sumirali sve, podvukli crtu, jasno im je bilo da homoseksualci mogu da rade, stvaraju I žive kao I ostali, da ne ugrožavaju druge, I da  je u skladu s tim potrebno dati im  prekopotrebnu slobodu u ličnom seksualnom funkcionisanju.

Biti različit od većine, I to ne samo kad je seksualna orijentacija u pitanju, veliki je problem. Morate se suočiti sa samim sobom, biti hrabri da podnesete sve pritiske sredine I uprkos svemu nastavite dalje. Mnogi homoseksualci su bili hrabri, I uspeli u svojim  namerama. Da prvo prihvate sebe, pa da budu dovoljno jaki  I da izdrže period kada ih sredina ne prihvata, da bi na kraju bili prihvaćeni  I od sredine. Medjutim, u većini slučajeva nikada ih sredina nije prihvatala ili odbijala zbog seksualne orijentacije ( iako oni tako misle ), več zbog njihovog odnosa prema istoj.

Prvo, ono  što se mora razumeti je da homoseksualnost ne predstavlja problem. To je samo jedna od faza u psihoseksualnom razvoju jedinke. Prva je autoseksualnost,kada dete samo sebe genitalno stimuliše I istražuje puteve sticanja zadovoljstva, nakon nje dolazi homoseksualnost, gde je uočljiva priprema za sticanje pravog sekusalnog identiteta ( period puberteta ), gde se osobe istog pola uporedjuju, igraju sa polnim organima, zajednički masturbiraju da bi kasnije usmerili svoj seksualni nagon prema osobama suprotnog pola. Nakon nje dolazi heteroseksualnost, kao razumljiv sled čovekovog seksualnog funkcionisanja, preko koje se stiže do potomstva I prave intimnosti. Šta se dešava sa ljudima koji odluče da ostanu na drugom nivou emocionalnog I seksualnog razvoja? Oni vremenom postanu homoseksualci, jer nisu uspeli da preusmere svoje seksualne motive, već su se fiksirali na tu fazu razvoja. Jel poznajete ljude koji nikada nisu imali osobu u stvarnom  svetu, nikada nisu se zabavljali?. Samo masturbiraju I to im je dovoljno… U narodu su poznati kao drkadžije ( radi se o muškarcima, ženama baš ne pristaje  taj termin ). Oni su ostali na prvom stupnju razvoja, ne traže ništa vise od toga. Kad analizirate njihov mentalni sklop, shvatićete da tu ima dosta pukotina na polju emocionalne, duhovne, socijalne I seksualne zrelosti. S njima treba dosta raditi van seksa, pomoći im da razviju različite vidove inteligencije, kako bi bili spremni na zabavljanje sa nekim. Homoseksualci su prešli tu fazu ( iako ne u potpunosti  zbog raznih društvenih ograničenja ), ali nisu uspeli da razviju ostale emocionalne kapacitete funkcionisanja da bi prevazišli homoseksualno usmerenje. Zbog svega toga s njima treba raditi pre svega na ličnom funkcionisanju I prihvatanju, veće ljubavi prema sebi I sticanja zrelosti, da bi kasnije imali čistiji teren za rad u domenu seksualnog funkcionisanja. Ponavljam, to nije problem koji treba rešavati, nego faza koje se treba prevazići.

Drugo, stvorena je klima I u naučnim krugovima, da je svaki pokušaj promene seksualne orijentacije uvrnut I u najmanju ruku neprihvatljiv. Jer, ako pokušate, nanećete vise štete nego koristi. Sada imamo situaciju, da ukoliko neko želi, može I hoće da promeni svoju orijenataciju, psiholozi mu kažu da je to nepromenljivo. Dugo sam razmišljao da li je I šta moguće promeniti, pa sam shvatio da se mozak može “prekomponovati” ili “presaltati”, istina na ruku, to iziskuje veliki napor I dugotrajan rad. Ponekada I godinama. Ali to ne znaci da se stvari ne mogu promeniti. Na istoku, u Indiji  veruju da osoba ima kapacitete za novo rodjenje, za sticanje novog, boljeg, lepšeg I autentičnijeg identiteta. Identitet koji je stvoren, je lažan. Stoga je potrebno doći do pravog Ja. Ali, problem je u tome što je zapad stvorio klimu da je to nemoguće, I da će svako ko proba platiti visoku cenu. Većina psihologa danasnjice ne smatra da se homoseksualcima može pomoći u smislu promena formiranog identiteta, već  samo u smislu njihovog boljeg prihvatanja. Takav opste vladajući stav stvara dodatne otpore I strahove kod homoseksualaca u vidu sumnje da se stvari mogu preokrenuti. A kad jednom udje crv sumnje u mozak, teško ga je isterati.

Treće, homosekusalci kažu da ne čine izbor. Da su primorani da gaje takve relacije. Medjutim, to je delimično tačno, zato što ne čine svesni izbor, već nesvesni. A svako ko tako živi, mora da pati. Ja nisam sreo zadovoljnog I srečnog  homoseksualca. Kao ni alkoholočara, narkomana, kockara. Naravno, glupo je uporedjivati, ali sličnosti postoje. I oni osećaju da su promorani da to urade, da svi putevi vode tamo. I oni su emocionalno nezreli, I oni kao I homoseksualci koriste neki vrstu droge da bi “živeli”. Jer, nemojte da budete u zabludi, I seks je takodje droga. Kad se dobro iseksate, u vašem telu se luče endogeni opijati, I vi ste u transu. Kad homoseksualac udje u taj trans izgleda da nema povratka. Jer čuvena G – tačka kod muškaraca se nalazi na samoj prostati i prilikom ulaska u analni otvor, gej osobe mogu doživeti jak nadražaj kao I žene koje doživljavaju vaginalni orgazam u odredjenoj pozi ili prilikom odredjenu stimulaciju. Nagonski deo psihe je aktiviran, I zato je teško tretirati homoseksualnost. Oni su zavisni od nagonskog dela funkcionisanja, karakterisično za raniji period razvoja, I osećaju da bez toga ne bi mogli da žive. Njihovo funkcionisanje je nesvesno I zavisničkog tipa, pa iako izgleda da ne čine izbor, oni ga čine samo nije prepoznatljiv iz njihove pozicije, nije osvešćen.

Cetvrto, ono što su mnogi homoseksualci  pokušali, a nisu uspeli,  je heteroseksualni čin. Pokusali su da se uzbude sa ženama, ali nisu uspeli. Nisu imali erekciju I  odustali su. Ima takodje mnogo heteroseksualaca koji nisu imali erekciju, ali to ne znači da je nikada neće dobiti. Seksolozi koji usko gledaju na uzbudjenje I seksualnu orijentiranost, veruju da je objekat seksualne pažnje ključan prilikom uzbudjivanja. Ako imate osobu suprotnog pola pored sebe I ne možete da se uzbudite u kontaktu s njom, to ne mora automatski da znaci ovo ili ono. Ja sam analizirao sam proces uzbudjivanja kod ljudi, I shvatio da ima mnogo parametra koje nemaju veze sa seksualnim objektom. Ali, svako ko je isključivo vezan za spoljašnost, imace odredjene teškoće prilikom uzbudjivanja. Da vam predstavim to malo slikovitije, ako ste navikli da se uzbudjujete na plavuše, vi nećete uspeti da se uzbudite sa crnkom. Ako ste navikli da pijete vino, vama nece biti interesantno pivo. Medjutim, sve to ne znaci da se vremenom stvari ne mogu preokrenuti. No, za sve to je potrebno vremena I strpljenja. Posmatrajte homoseksualca koji ne može da zadovolji svoj homoseksualni nagon I podsetice vas na zavisnika. Mora dobiti dozu, kako bi funkcionisao. Uočljivo je da taj promiskuitetni seks koji imaju govori upravo o njihovoj nezrelosti, nemogućnosti da vežu svoja intimna osećanja I da stvaraju ljubavni odnos. U homoseksualnoj populaciji retko ćete naći partnerske veze  koje funkcionišu. Jer za funkcionisanje je potrebna zrelost, prihvatanje drugog, a ne traženje sebe  kroz promenu partnera. Oni traže sebe, njima je potrebna ljubav, ali su stvorili iluziju da im je potrebna ta vrsta seksa, s kojom će dohvatiti ljubav. Poistovetili su seks I ljubav, strast I duhovnost. Seksualno uzbudjenje je jedan aspekat žviljenja, a kad zagrebete ispod površine, ispada da je njima on jedino dovoljan. Ali nije tako. Njima je potrebna ljubav, ali je traže preko seksa. Strah, otpor, neizvesnost su veliki stimulatori uzbudjenja ( strah da nas ne otkriju ), pa je to ključno u procesu uzbudjivanja kod homoseksualaca.. Oni se seksaju u parkovima, na tamnim mestima, na plažama, gde je mogoćnost da ih neko uhvati mala, ali nije neverovatna. Upravo to, kod njih dodatno stimuliše uzbudjenje. Ako se ja pitam, ja bi im omogućio da oni imaju seksa koliko žele, u totalnoj slobodi, da bi na kraju shvatili da ih seks ne može odvesti na željenu destinaciju. Oni često podsećaju na tinejdzera koji se nada da kad mu je seks fantastićan, da će ga to trajno usrećiti u ljubavi. Ali kako je seks samo jedan deo partnerskog funkcionisanja, svaka zrela osoba zna da seks ne može stvoriti I održati ljubav, ako drugi elementi ne postoje. Velika je zabluda da kad imate puno seksa I stalno menjate partnera da ćete se usrećiti. Mnogo heteroseksualni ljudi se vode tom idejom ( posebno muškarci ) I nikada ne spoznaju ljubav. Zato je potrebno to ukazati homoseksualcima.

I na kraju, šansu za razvoj I promenu ima svaki pojedinac na ovom svetu. Da li će je iskoristiti, zavisi od mnogo faktora, njegove socijalizacije, edukacije, inteligencije, motivacije, želje za promenom I sl. Ono što izgleda kao najveći problem u homoseksualnom svetu  je upravo nevidljiva šteta koju homoseksualci stvaraju sebi I svom životu, zbog nejasnoće koje imaju vezane za psihoseksualni razvoj pojedinca. Svaka osoba ima kapacitete da bude I jedno I drugo, pa I biseksualac ( ako je u tranzitornoj fazi ), jer u našem organizmu imamo I muške I ženske hormone, muški I ženski deo psihe. Ono što homoseksualci ne znaju je upravo to kretanje energije, da je priroda stvorila muškarca I ženu sa odredjenim polovima, gde je kod žena vagina negativna, a penis pozitivan, ženske grudi pozitivne, a muške negativne, I da prilikom spajanja muškarca I žena nastaje kretanje I razmena energije, koja može da bude linijska, ako nisu duhovno I ljubavno povezani ( seksualnim rečnikom, samo se genitalno prazne ), ili da cirkulise iz jednog u drugo u obliku kruga, kao pokazatelj njihove dubloke I intimne povezanosti. To je prosto nemoguće ostvariti izmedju istih polova, I zato se oni nikada suštinski ne vezuju. Jer se isti polovi uvek odbijaju. Ali,cak I da stavimo po strani ovu razmenu energije ( iako je sve  živo što postoji energija u planetarnom sistemu, pa je potrebno to znati ), postavlja se pitanje koji kvalitet života odabrati? Da li homoseksualci biraju niži, isti Ili viši kvalitet življenja u odnosu na heteroseksualaca?

Po svemu sudeći  ispada da oni malo poznaju život, a nadaju se da je to dobar put. Nisam siguran da su uspeli da ubede mene, a često se pitam da li su ubedili bar sebe. Jer nije samo stvar ubediti sebe u nešto, stvar je koliko to donosi zadovoljstva na duže staze, koliko podržava samo življenje, koliko zaista vodi ka većem razvoju I boljitku. Neki prelaze I neke druge granice, pa kažu da svaki homoseksualac treba da ima pravo  usvajanja dece. Odakle takvu hrabrost da to traže, pod parolom da će dati ljubav tom detetu ( što je I najbitnije ), a sami je nisu spoznali. Kako neko ko nije pronašao ljubav u svom životu može da traži tako nešto? Poznaje li ta osoba etape ljudskoga razvoja, identifikaciju kao psihološki mehanizam stvaranje polnog I rodnog identiteta?

Jer u fazi kad covek gradi  svoj polni identitet, kad se još uvek traži, pre i za vreme puberteta, pa i kasnije, kad je izrazito senzitivan, onda je uloga psihologa da ukaže na sve zamke i rizike koje postoje. A to bi značilo da ostavimo prostora da dete istražuje, ali da jasno i nedvosmisleno ukažemo da je heteroseksualnost nešto prema šta se čovek treba stremiti, i da postoje različite dileme i probleme, koji se mogu na drugi način rešiti i otkloniti. Nije potrebno "gurati" ljude u homoseksualnost, i bežati od usmeravanja, već objasniti im mogučnosti razvoja. Spomenuo sam fiksiranost homoseksualaca za drugu fazu psihoseksualnog razvoja, a ona se upravo dešava jer u toj kriznoj fazi, kad se mladi bune protiv roditelja i drustva, kad imaju veću navalu hormona, onda osoba eksperimentiše sa sobom. U tom eksperimentisanju je veoma moguće da homoseksualnost bude prisutna ( kod većina ), a veliko zadovoljstvo izazvano tim aktivnostima, da kasnije bude veliki otpor i kočnica ka heteroseksualnoj orijentaciji. Nije svaka osoba koja je imala homoseksualna iskustva ( zajedničku masturbaciju i sl. ) postala homoseksualac. Postali su oni, koji su na bazi tog iskustva, na bazi tog eksperimentisanja izgradili kasniji identitet.

Čuo sam jednu priču, od homoseksualnih osoba, koja pokazuje  da postoje mogučnosti razvoja u "ovom" ili "onom" smeru. Naime, bio je jedan čovek koji je je bio homoseksualno orijentisan. Uživao je u svojoj pasivnoj ulozi da ima homoseksualna iskustva najrazličitijeg tipa. Bio je jako promiskuitetan. Medjutim, kad je upisao fakultet, počeo je da se druži sa jednom devojkom, koja mu je ubrzo postala njegova najbolja drugarica. Vremenom, su se stvari počeli menjati, kada je ona zahtevala da se malo više intimno približe. Naravno, on je bio protiv, ali bila mu je jako draga kao osoba, i nije mogao da pobegne od nje. Distancirao se koliko je mogao, ali je ona bila veoma uporna u svojim namerama da joj on bude budući dečko. Nikako nije odustajala od toga. Prošlo je dugo vremena, ali ona je i dalje htela nešto više.Bili su duhovno povezani, ali to joj nije bilo dovoljno. Htela je da se zadovolje i na drugačiji, mogo intimniji način, koji uključuje seks.. U toj situaciji, on nije imao izbora, pa je kupio Vijagru... Uspeo je da obavi seksualni čin, a i kasnije kada je još uvek koristio vijagru... Vremenom, su oni postali bliskiji, pa se odlučio da ostavi vijagru i da ima seks bez "dopinga".. Uspeo je u svemu tome, i bio je veoma zadovoljan.. Kasnije je odlučio da se oženi s njom... Danas je u braku sa osobom, koja ga je jako volela i bila toliko uporna da on preispita svoju seksualnost, a vremenom je totalno promeni... Danas on ima drugi, heteroseksualni identitet, a što je još važnije od toga, je upravo činjenica da je shvatio da se stvari mogu preokrenuti, da se svesni i nesvesni otpori mogu slomiti, da prava intimnost koja uključuje duhovnost, a ne samo telesno uživanje, dostižna za mnoge, samo je pitanje motiva zbog čega bi to uradili?!

Upravo za one koje to žele i imaju svoje motive za tako nešto, ova priča je veoma poučna i vredna razmatranja.

Medjutim, barijere se stalno ruše, hteli to mi ili ne, ali nažalost često I na našu štetu ( kako sam spomenuo u nekom prošlom tekstu ). Veliko je pitanje da li će nas taj relativizam dovesti do onoga što istinski želimo I sebi I drugima. Jer ne zaboravite, I alkoholičari I narkomani traže ljubav, ali je traže na pogrešan način I na pogrešno mesto. Mogućnost da biramo, ne znaći odabrati bilo šta od ponudjenog. U slućaju zavisničkog ponašanja šteta u domenu fizičkog I mentalnog zdravlja kod tih osoba je jasno vidljiva kako kod njih tako I u okolini u kojoj žive.

Da li će nas to što na prvi pogled homoseksualci ne nanose štetu sebi I drugima obeshrabriti u boljem razumevanju homoseksualnosti  I u našim sposobnostima da kao stručnjaci uradimo nešto više na planu njihove intimnosti, na planu njihovog života.  Tačno je da svako ima pravo da živi kako želi, ali nema pravo da pomera granice, da “regrutuje” druge osobe u svojoj bazi za vreme sticanja polnog identiteta. Treba izaći u susret osobama koje imaju brojne psihološke dileme na planu intimnosti I ukazati im da je heteroseksualnost kao obeležje ovog života nešto što je svaki čovek dobio sa rodjenjem I da je to pravi put. Ne postoji nijedan biološki dokaz da je čovek predodredjen da bude homoseksualac. Iako se dešava da čovek ponekad izabere taj put, to ne znači da je odabrao pravi put.

Prava čovekova priroda nije niti muška niti ženska, već veoma složen miks dve suprotne tendencije u samoj osobi da pri seksualnom činu sa osobom suprotnog pola, omogući viši kapacitet duhovnog I emocionalnog razvoja. I ne samo to, priroda je smislila da se stvori novi život prilikom toga spajanja, a ja ne vidim ( bar za sada ) da je moguće stvoriti dete iz dva muskarca ili dve žene.

Mi kao ljudi, ne moramo da imamo decu da bi bili srećni, ali moramo poznavati život, koji nas uvek otrezni I osvesti kad igramo suprotno njegovim postavkama. Homoseksualnost se može promeniti, kao I sve u životu što se tiče nas samih, jer sam mozak je tako satkan. Put do promene nije uvek lak ( I kada nije homoseksualnost u pitanju ), a često težak I mukotrpan, pun uspona I padova, I različitih kriza. Ali, do raja se ne stiže lako, mora se prvo proći pakao. A  većina homoseksualaca nije se do sada pokazala spremna za tako nešto. I uvek kad se sve sabere ispada  da je najteže odabrati prave motive za promenu, jer u situaciji kad zdravstveno stanje nije pogoršano, niti samoj osobi niti ljudima u njegovoj okolini, teško je pa čak I sa terapeutom uhvatiti se za nešto, što će biti zvezda vodilja u celom procesu promene.

Ključno kod homoseksualaca je da shvate da više mogu da dobiju I da se razviju u svakom smislu ukoliko prihvate ljubav sa suprotnim polom, a to je teško zbog njihove jake vezanosti za nagonsko funkcionisanje. Uspemo li kao terapeuti da im pomognemo da se osećaju dobro I kad ne koriste tu vrstu seksa za umirenje, već neke druge tehnike I metode, uradili smo pola posao. Vremenom mogu da nauče da se ne erotizuju na isti pol, već na suprotni.

Psiholozi treba da ostanu I dalje saosećajni, ali to ne znači da prihvataju sve načine razmišljanja, već da pokušaju da izdvoje načela koja vode ka boljem I lepšem funkcionisanju na duže staze.

Sve što je u nama se može promeniti, ali najpre treba verovati da je to dostižno I moguće za nas same, čak I da uvek ne znamo kako ćemo sve to “izgurati”.

Ja ne lečim homoseksualnost, jer tu nema šta da se leči. Za mene to nije bolest, već faza u razvoju jedne osobe. Ja samo želim da dam šansu ljudima koji žele da promene nešto u svom žvitotu, da prevazidju tu fazu, ali zbog egalitarnog društva koje ne osudjuje, koje izbegava stigmatizaciju, oni se pitaju da li je to ikako moguće?!

Ovo su periodi iskušenja za svakog psihologa, jer naučna misao kao istinita je odavno dovedena u pitanje. Zato je veliko pitanje koliko nauka može da otkrije pravu istinu stvari, ako su njeni rezultati već unapred poznati?!

Ljubav nije ni heteroseksualna ni homoseksualna, ali ljubav može pokazati put ka pravoj seksualnoj orijentaciji - heteroseksualnoj, što bi značilo funkcionalniji i srećniji pojedinac i bolje društvo.

P.s. Homoseksualnost nije ljubav novog doba, ali je sigurno signal za ljubav, koji se pogrešno tumači i realizuje.