Vaginizam

Vaginizam

 

Ženska seksualnost je oduvek bila pokrivena velom tajne i misterioznosti. Od same predigre, preko snošaja do orgazma. Žene su komplikovane, kažu muškarci. Potrebno je biti umetnik u osvajanju i udvaranju, kasnije i u krevetu. Naizgled, deluje da su muškarci mnogo opterećeniji u seksualnom razvoju od žena. Oni treba da razviju ljubavne veštine koje će doneti “rezultat” na planu intimnosti, uključujući i seks. Oni su ti koji ne mogu da prikriju svoje “nedostatke“ prilikom uzbudjivanja ili orgazma, ili imaju erekciju ili nemaju, slično je i sa ejakulacijom, ona može da bude prebrza ili da izostane. 

Medjutim, malo dublja analiza otkriva da i žene takodje, nisu pošteđene ovih smetnji. Tačno je da one mogu da imaju odnos i ako nisu previše uzbuđene, kao i da “dožive” orgazam iako ga nisu istinski doživele. Ali postoje disfunkcije u ženskom seksualnom funkcionisanju, koje su veoma slične muškarčevim (gde je nemoguće ostvariti odnos). Jedna od njih je vaginizam, koji se definiše kao nevoljni spazam (grč) vaginalnih mišića, pa je penetracija bolna, otežana ili je nemoguća. Stvari se ne menjaju i prilikom pokušaja da se stavi prst u vaginu, tampon ili spekulum, a ponekad i sama anticipacija seksualnog odnosa  dovodi do istih smetnji.

Istorija vaginizma je veoma duga, ali klasifikacija samog poremećaja je uglavnom bila netačna, u ranijim verzijama MKB-a nije postojala dijagnostička kategorija” vaginizam”, ili je svrstavana u red histeričnih poremećaja.Danas se ona i u MKB-10 i u DSM-4 svrstava u kategoriju bolnih seksualnih disfunkcija. 

Žene koje pate od ovog poremećaja nemaju nikakve anomalije u anatomsko-fiziološkom smislu, mogu da se normalno uzbuđuju prilikom stimulacije klitorisa, pa i da doživljavaju orgazam, ali imaju intenzivan strah od penetracije, koji ih totalno blokira prilikom koitusa. Sve to dovodi da se partnerska veza ili brak ne iskorišćavaju u pravom smislu.

Vaginizam se lako dijagnosticira, najčešće prilikom ginekološkog pregleda, gde nije moguće da se obavi pregled na uobičajeni način. Ove žene se plaše pregleda, ponekad ne samo ginekoloških, već i od zubara, od igala i sl., a često imaju i mnoge druge strahove, poput straha  od bolesti, infekcija itd. U ginekološkoj praksi vaginizam je redak fenomen, od njega pati oko 6,8% pacijenata, dok je u populaciji  njegova zastupljenost samo 2%. I ostala empirijska klinička iskustva psihoseksualnih terapeuta pokazuju da ona nije tako česta, ali da postoji veći broj žena koje su imale blaže smetnje tokom života.

Organski uzroci vaginizma, poput lokalnog zapaljenja polnih organa, rigidnog himena, endometrioze, karličnih  tumora, hemoroida i sl., su veoma retki, kao i kod ostalih seksualnih disfunkcija, ali ih ne treba prevideti.

Postoje razna istraživanja koja su imala za cilj da identifikuju psihološke razloge koji leže u osnovi vaginizma. Strah od bola prilikom seksualnog odnosa je imalo oko 20,8% žena(zbog toga i povezivanje sa dispareunijom), 17,8% je imalo gađenje prema seksualnosti, posebno prema seksualnom odnosu, dok je 11,7% žena razvilo smetnje kao reakciju na erektilnu disfunkciju svog partnera. Takodje, nije redak uzrok i strah od trudnoće kod 10,2% žena ili uverenje da imaju veoma usku vaginu- 8,2%(Blazer,1964).

Široko je bilo prihvaćeno i mišljenje da on nastaje kao posledica seksualnih trauma tokom razvoja, pogrešnog vaspitanja ili prihvatanje religijskih poruka o seksualnom ponašanju kao nešto prljavo ili grešno.

Vredna su zapažanja Silverštajnove (Silverstein, 1989) koja je proučavala veliki broj žena (kao i njihove porodice) sa ovim smetnjama i došla je do veoma zanimljivih zaključaka, koje osvetljavaju uloge oca ovih žena u njihovom razvoju. Sumirajući podatke saznala je da apsolutna većina ovih žena, više od 90%, ima strah od oca. Njihovi očevi su uglavnom bili hladni, dominantni, moralistički i kritizerski nastrojeni, ponašali se zaštitnički, ne poštujući privatnost njihovih ćerki, a u periodu mladalaštva dok su izlazile ponašali kao ljubomorni ljubavnici i bili suviše zainteresovani za seksualno ponašanje svojih ćerki.

Bračni odnosi roditelja osoba sa vaginizmom gotovo nikada nisu bili dobri, a često veoma emocionalno hladni, nasilnički ili sa pravim fizičkim obračunima. Mnoge pacijentkinje su gledale prisiljavanje njihovih  majki na seksualni odnos.

Strah od seksualnog odnosa kao posledica bola prilikom seksualnih aktivnosti, neprijateljstva prema partneru, seksualno zlostavljanje ili drugo neprijatno iskustvo u ranom detinjstvu smatraju se za veoma značajne etiološke uzročnike.

Struktura ličnosti ovih žena je protkana nesigurnošću, neodlučnosću, strahom  od konflikata, često sa potisnutim besom i ljutnjom, koji veoma moguće izražavaju kroz vaginizam, u vidu pasivne agresije. 

Partneri ovih žena su najčešće veoma pasivni, neagresivni, preterano zavisni i submisivni.Oni veoma ugađaju njima i boje se reakcija svojih žena, koje ih veoma lako uvuku u “bolnu seksualnu priču”. Neki od njih vremenom razviju i erektilnu disfunkciju, ukoliko sebe okrive za stalne neuspehe tokom snošaja i postanu frustrirani .Uglavnom oni strpljivo čekaju da se partnerka pripremi za seksualni odnos ili razviju alternativne oblike seksualnog izražavanja.

U mojoj praksi sam imao nekoliko slučaja vaginizma. Vaginizam se uspešno rešava ukoliko postoji motivacija za obavljanje seksualnih zadataka kod partnera i ukoliko ne postoji dublji psihopatološki problem, poput depresije ili lošeg partnerskog odnosa. U tom slučaju, se mora prvo stvoriti “unutrašnja klima” kod oba partnera, da bi se kasnije obavljala seksualna terapija.

Imao sam jedan relativno “čist“ klinički slučaj gde nije bilo seksualnog kontakta do 35-te godine i pored toga što je imala par momaka i ozbiljno zabavljanje od godina dana, kao i bračni život u trajanju od 10 godina.Njenog supruga je doživljavala kao veoma pasivnog, stidljivog i povučenog (ona ga prva poljubila), a on je njen vaginizam doživljavao kao sopstvenu slabost. S njim je imala bračnu sigurnost, novac, stabilnost, ali ne i seksualno uzbudjenje. 

Jednom prilikom mi se poverila da je imala kratak susret sa jednim muškarcem koji je stažirao kod nje na poslu, gde je osetila strast i uzbuzdjenje prilikom ljubljenja s njim, nešto što nikada nije osetila u braku.Takodje, desilo joj se da  prevari supruga sa jednim kolegom. Imala je osećaj krivice zbog toga, ali sam joj sugerisao da su te stvari normalne i da je tražila ono što nije trenutno imala u braku, istina na ruku, sa još uvek tada neraščišćenom bračnom situacijom. Verovala je da bi ona odavno prebrodila svoj problem sa nekim drugim partnerom i da se njen brak ne bi raspao zbog vaginizma. 

 Veoma kasno je potražila pomoć, nakon razvoda, prvo kod nekog psihologa, koji je samo slušao, uz sugestiju da popije neki lek za smirenje, ali  njoj se to nije dopalo, tražila je otvoreniju komunikaciju, pa je na kraju saznala za mene, i obratila mi se.

 Njena istorija je obilovala porodičnim nasiljem, gde je ona bila svedok tuča njenih bioloških roditelja.Njenog oca opisivala je kao veoma hladnog. Bila je veoma neodlučna i podređena u porodičnoj situaciji, bez preuzimanja inicijative i odgovornosti. Tokom zajedničkog rada postala je svesna da je lenja, da joj nedostaje više energije i hrabrosti za promene u životu. Jednom prilikom mi je napisala: “Zato sam i provela 10 godina sa čovekom koji nije uspeo da probudi u meni ženu u pravom smislu te reći“. Pa iako ovo njeno shvatanje može da odslikava ličnu neodgovornost u seksualnom životu, ipak u nastavku je pomerila fokus na sebe: ”Plašila sam se promena, plašila da kažem bilo kome i bila bih u stanju da živim takav život ko zna koliko dugo da neko drugi nije to prelomio umesto mene”. 

Žene koje imaju seksualne probleme u našoj kulturi  stide se sebe, sopstvenog života i seksualnosti, jer naše društvo još uvek nije razvilo mehanizme da one lakše potraže stručnu pomoć. U državnim strukturama, poput domova zdravlja, poliklinikama  i bolnicama, doktori nisu stručni i“nemaju vremena“ da se bave ovim problemima, a često ove pacijentkinje naiđu na nerazumevanje i ponekad  na ismejavanje od strane „stručnjaka“. Stvarnost nije bolja ni u privatnim klinikama, jer doktori najčešće nisu specijalizovani za ovu vrstu problema.

Radili smo na njenoj depresivnosti, pravila je plan dnevnih aktivnosti, vežbala je asertivnu komunikaciju i odlučnost, radili progresivnu relaksaciju, a kasnije i seksualne vežbe.I pored njene slabije opšte kontrole i impulsivnosti, koje su stvarale neprilike u socijalnom življenju i na poslu, glavni uzrok njenih problema u seksu su bili njen intezivan strah od trudnoće (baba joj govorila da se pazi toga), traume iz „detinjstva“, kao i određenih predrasuda. 

Bojala se veličine polnog uda, bola koji on može da joj nanese, ali sam joj sugerisao prilikom zajedničkih susretanja da je vagina šuplja cev i da nema nervnih završetaka, što se na kraju pokazalo kao ključna (da ne kažem magična) rečenica za njeno izlečenje. 

Kada je došla kod mene 5 godina nakon razvoda bila je bez partnera, pa smo pokušavali  zajednički da stvorimo klimu  da bude otvorenija u sledećim susretima sa muškarcima, da poveća sopstveno samopouzdanje. Zbog finansijskih razloga, obavili smo “samo“ 7 duplih seansi, sto se na na kraju  pokazalo dovoljnim. 

Javila mi se putem mail-a nakon nekoliko meseci da je uspela da ima nekoliko puta seksualni odnos prvo sa jednim mladićem, a kasnije i da bude u vezi sa drugom osobom i da redovno upražnjava seksualne aktivnosti. Uspela je da skupi hrabrost da se upusti u nove „avanture“ ponavljajući u sebi moju rečenicu da je vagina šuplja i da nema šta da je boli.

Bilo mi je drago što smo uspeli da povećamo njenu odgovornost kao jedan od većih strahova kod nje (odgovornost na poslu i sl.), pored ostalih poput odlaska kod lekara i bolesti koje mogu da zadese nju i njene roditelje.

Tokom terapije je uspela da dodiruje sebe prilikom obavljanja seksualnih zadataka, što je bilo veoma značajano s obzirom da nikada pre toga nije masturbirala, a takodje i da doživljava prijatne senzacije. Na taj način je  poboljšala  seksualnu samospoznaju i polako trasirala put ka većem uživanju u seksualnoj igri.

U slučaju vaginizma, da bi se prekinuo začarani krug (strah od odnosa-vaginizam-bol), najčesće je potrebna stručna pomoć. Pacijentkinje je retko traže, jer imaju strah od lekara, pregleda i bolesti, ali ukoliko se odluče, prognoze su veoma dobre. Ako je motivacija prisutna kod klijenta i kod njenog partnera, šanse za potpuno izlečenje su 95%. Ostalih 5% klijentkinja ne postignu uspeh bilo zbog neprihvatanja tretmana ili nedostatka želje partnera da učestvuje i sl.

Do sada su razvijene različite metode i procedure u lečenju vaginizma, a psihoseksualna terapija kao integrativna metoda daje najbolje rezultate.

Prevremena ejakulacija

                            Prevremena ejakulacija

Sreo Perica bivšu devojku: - Zdravo mala, baš sam juče mislio na tebe...

- E moj Pero, nikad nisi trebao da mi raskineš, vidiš da ti nedostajem...

- Ma nije, nego uvek kad pomislim na tebe ja ne svršim brzo.

Prevremena ili brza ejakulacija (u narodu “brzo svršavanje”) je najčešća seksualna disfunkcija kod muškaraca. Karakteristična je u periodu mladosti, na početku seksualnog života, kada muškarac još uvek nije dovoljno seksualno spoznao sebe, da bi vremenom sa sticanjem iskustva ona nestala. Ali govoreći ispravnije, seksolozi ne svrstavaju tada (u većini slučajeva) prevremenu ejakulaciju u kategoriju seksualnih disfunkcija, jer se radi o razvojnoj fazi, koja većina muškaraca relativno brzo i lako prevazidje.

Kada prevremena ejakulacija postaje disfunkcija?

• U situacijama kada ona već duži period predstavlja smetnju za potpuno uživanje u seksualnom odnosu izmedju partnera. Dešava se da muškarac svrši pre, za vreme ili veoma brzo nakon penetracije i pre nego što ta osoba i njen partner žele.

Najpre se u kliničkoj i psihoterapijskoj upotrebi prevremena ejakulacija definisala kao disfunkcionalnost i neuspešnost muškarca da obavi seksualni odnos duže od 2 minuta po penetraciji, koja se javlja u 50% svih seksualnih pokušaja. Medjutim, kasnije su seksolozi odstupili od stvaranje bilo kakve vremenske norme (poput medicinskih modela), pa se sada govori da brza ejakulacija predstavlja stanje gde muškarac ejakulira brže nego što bi on ili partnerka želeli. Ne radi se tu o vremenu, 30 sekundi ili minut, već pre o nemogućnosti da se svesno kontroliše proces ejakulacije. Takvi muškarci najčešće prelaze iz ničega u orgazam. Ne umeju da održavaju uzbudjenje, da ga kontrolišu, već se kod njih to nekako desi samo od sebe, uz veoma malu seksualnu stimulaciju.

Prevremena ejakulacija je ranije bila svrstavana u domenu impotencije i širih neurotskih poremećaja. Danas, zahvaljujući pre svega urologa Dzejmsa Semansa, ona pripada ciklusu seksualnog odgovora i njenom orgazmičnom fazom. Kasnije i Masters i Džonson, kao i Kaplan potvrdjuju predpostavke Semansa da se radi o nemogućnosti kontrole ejakulatornog refleksa, pa se sada na prevremenu ejakulaciju gleda na drugačiji način.

Postotak ljudi u populaciji koji imaju ovu seksualnu disfunkciju je relativno visok. Ranija empirijska i psihoterapijska iskustva su govorila da je ovo najčešći oblik seksualne neuspešnosti, a procene su bile da od nje pati 10% populacije. Neka kasnija istraživanja su utvrdili da je taj postotak mnogo veći, oko 36-38% (Spector and Carey) ili prema saznanjima Lauman-a i sar. on iznosi 21%.

Prevremena ejakulacija se najčešće sreće kod neiskusnih muškaraca, adolescenata i mladih odraslih, kod nedovoljno informisanih i edukovanih muškaraca, usled nedostatka znanja, pažnje ili veštine. Apstinencija ometa sticanju kontrole, pa i muškarci koji nemaju ovaj problem prerano svrše ako nekoliko nedelja nisu upražnjavali seks. Strah, napetost, anksioznost, takodje dovode do gubitka kontrole. Mnogi muškarci u razvojnom periodu nisu odlagali ejakulaciju, već su brzo ejakulirali prilikom masturbacije. Neki su imali samo kvazi iskustvo, sa prostitutkama, čiji je osnovni profesionalni stav da požuri i brzo svrši s tim. Prevremena ejakulacija se takodje “uči” u mnogim drugim slučajevima: - Kada oba partnera imaju strah od trudnoće, kada je žena suviše pasivna ili odbija seksualni odnos, kada je muškarac bolestan, alkoholisan ili umoran, kada stupa u kontakt sa novom i atraktivnom partnerkom itd.

Iako se ovaj problem više javlja kod mladjih muškaraca, postoje ljudi u 40-tim, 50-tim pa čak i stariji koji su celog života slabo kontrolisali ejakulaciju. Na našim prostorima, najčešće se javljaju ljudi koji imaju problem sa erekcijom, mnogo manje sa preuranjenom ili zakasnelom ejakulacijom. Možda je to tako, jer muškarci sa ovih prostora još uvek ne shvataju da to može biti problem. Uglavnom se zadovolje brzim seksom, pritom se često i hvale da mogu više puta, ne shvatajući da većina žena ne može tako brzo da dostigne vrhunac. Ali, ispada da njih to ne optrećuje previše. Ipak, stvari se menjaju. Žene više neće ostajati u braku ili u odnosu ukoliko nemaju zadovoljstvo u seksualnoj razmeni. Sve više žena legitimno očekuje da muškarac uradi sve što može kako bi zajednički imali ispunjeniju seksualnu priču.

Pa iako postoji verovatnoća da je neko konstituacionalno osetljiviji od drugoga u genitalijama, ipak se pre svega radi o sposobnosti da se voljno kotroliše sam čin ejakulacije. S toga, kao i svaka druga sposobnost zahteva vremena za vežbanje i balansiranje seksualnog uzbudjenja tokom odnosa.

Seksualni terapeuti su imali veliki uspeh u rešavanju problema prevremene ejakulacije. Izveštaji ukazuju na to da 80-90 procenata muškaraca nakon programa nauči da se bolje kontroliše, to je veština ili navika koja se može naučiti za 8 do 12 nedelja ukoliko ste voljni da uložite dovoljno vremena i energije.

Često se dešava da muškarci koji brzo svršavaju požele da im odnos traje 1, 2 ili više sati. Razumljivo je da oni žele da duže izdrže tokom seksa, ali nije realno stvarati takva očekivanja, jer to ne znači istovremeno i bolji seks. To predstavlja drugi ekstrem u seksu, pa žene koje imaju partnere sa zakasnelom, produženom ejakulacijom takodje nisu zadovoljne i srećne. Njima seks postaje mučenje, jer partner nikako da svrši. Zato je potrebno u saradnji sa terapeutom stvarati realistične ciljeve, koje podržavaju seks i samo življenje.

Interesantno je da je ova disfunkcija češća u zapadnom, nego u istočnom svetu. Odmah nam pada u oči činjenica da ona može biti povezana sa stilom življenja. Zapadnjaci stalno negde žure, kako je onda moguće ostati miran u seksualnoj igri?..Kako produžiti čin, kad je on samo način da se čovek genitalno olakša, da smanji napetost iz drugih izvora. Nema tu ni puno uživanja, nema dubokog ispunjenja koje treba da sledi nakon vodjenja ljubavi.

Istok razmišlja sasvim drugačije, još od pamtiveka postoji Kamasutra koja pomaže da ljudi usklade sebe kroz različite položaje tokom seksa, da smanje monotoniju, ali i da nauče nešto više o sebi i partneru. Takodje postoji Tantra koja se nije proširila na zapadu kao joga, ali koja je možda delotvornija od joge, jer ona do boga-prosvetljenja dolazi kroz ljubav i seks. Ima li boljeg načina da spoznate sebe, da doživite prosvetljenje, mir, radost, blaženstvo, nego kroz seks. Tantra gadja centar, samu suštinu, i to radi na veoma jednostavan i suptilan način, kroz seksualni dodir koji nema cilj, kroz penetraciju koja je spora, lagana, bez ikakvog naprezanja.

Prevremena ejakulacija nije veliki problem i relativno lako se rešava. Ipak, ona zahteva da poradite na sticanju svesne kontrole samog procesa, i da povećate polje kontrole.

Pre neki dan je kod nas došao sredovečni muškarac, koji je imao problem sa erekcijom i prevremenom ejakulacijom (u tim situacijama ako se radi sistematski primarno se rešava erektilna disfunkcija, a sekundarno prevremena ejakulacija). Ranije je uzimao preparate za bolju erekciju i sprej kao anestetik protiv brzog svršavanja. Ovaj put je hteo malo više da sazna o brzoj ejakulaciji, pa me pitao: Evo, vi ste psiholog, šta mislite zbog čega se to meni dešava? Ja sam inače hipersenzibilan, jednostavno sam veliki emotivac. Postoje mnogo razloga (nisam pričao o stilu življenja, iako se “hvalio” da je stalno u akciji), ali sam to sažeo u jednu rečenicu: Zbog pomešanih osećanja, s jedne strane veliko uzbudjenje, a s druge strah, napetost. A ne, ja nemam nikakvog straha, rekao mi je.

Dobro, a da li ponekad pomislite da ćete svršiti brzo tokom odnosa?-pitao sam ga.

A da, često mi se javljaju te misli, odgovorio mi je.

E to je strah, anksioznost, nelagodnost, trema, napetost, kako hočete- rekao sam. To se mora promeniti.

I pored toga što je i on bio kao i večina ljudi, koji gledaju da brzo reše svoj problem nekim preparatima, ipak mu je prijala ova druga dimenzija priče koju zastupaju seksualni terapeuti, koja nema veze sa instant pristupom, ali gde su rezultati mnogo trajniji.

Pomislite samo koliko besmislica plasira farmaceutska industrija kad napise na nekom leku poput vijagre da je on delotvoran u slučaju problema sa erekcijom i prebrzom ejakulacijom. Pa ako vam je za kvalitetnu erekciju potrebno više uzbudjenja, a za produženi odnos manje uzbudjenja, kako je onda moguće da taj lek deluje na više frontova, da istovremeno i spušta i diže uzbudjenje? U slučaju problema sa erekcijom, vi treba da penjete pozitivno uzbudjenje i da ga održavate. U slučaju prevremene ejakulacije, vi treba da smanjite uzbudjenje u granicama tolerancije. Ljudi koji imaju obe disfunkcije, moraju prvo da nauče da svesno podižu i spuštaju uzbudjenje kroz erekciju, a kasnije i da “plivaju nizvodno” u slučaju prevremene ejakulacije.

Ali ljudi vape za takvom “pomoći ”, jednim udarcem da reše čitav svoj život. Nažalost, to još uvek nije moguće.

Postoje dva pristupa u kontrolisanju ejakulacije, jedan uključuje lekove poput Prozak-a, Zoloft-a, Anafranil-a, uglavnom antidepresive koje se daju u manjim dozama nego kod depresije.Ali to ne isključuje moguće uzgredne pojave poput anksioznosti, vrtoglavice, glavobolje, nesanice, a u slučaju predoziranja opadanje seksualne želje, pa čak i problema sa erekcijom.Najveća mana lekovima je što omogućava da imate duži odnos, ali kontrolu ima lek, a ne vi. Pritom korisćenje lekova ne daje trajni efekat,nećete ništa naučiti o tome kako da se uzdržite, pa ćete morati da nastavite da uzimate lekove. Lekovi su izgleda najopravdaniji jedino u kombinaciji sa fizičkim vežbama, u slučajevima kada je partnerka nezadovoljna, ljuta ili besna zbog lošeg seksa, pa nije u stanju da odma krene sa seksualnim vežbama. Tada je dobro da ona doživi neko zadovoljstvo kroz duži seks uz pomoću leka koji će uzeti muškarac, da bi se kasnije otvorio prostor za realizovanje programa seksualne terapije. Znači, prvo se uzima lek, pa kako se polako uvode vežbe, smanjuje se lek i na kraju totalno izbacuje.

Program psihoseksualne terapije predstavlja drugi i drugačiji pristup u rešavanju ove disfunkcionalnosti, gde muškarac kroz fizičke vežbe stiče svesnost o procesu ejakulacije i poboljšava svoju kontrolu, najpre sam, a posle i sa partnerkom. Najpoznatije tehnike su Semansova kreni-stani, tehnika stiskanja – squeeze tehniques (Masters i Johnson), i Kaplanova tehnika pauze.

Ja u svom radu koristim najpre mentalne vežbe seksualne desenzitizacije, a zatim modifikovana verzija Semansove tehnike. Na ovaj način se postižu veoma dobre rezultate, i klijenti na taj način usvoje dve veštine: Jedna je sposobnost da se potpunije posvete svojim osečanjima uzbudjenja i napetosti. Druga je sposobnost da menjaju ponašanje tako da mogu da spreče ili odlože ejakulaciju.

Ali najpre treba da pogledate u sebe, da priznate šta se dešava i ne negirate ono što vam partnerka kaže. Ne radi se o tome da ste vi loš ljubavnik, već se radi o tome da ima prostora za napredak. Nemojte da stavljate glavu u pesak, nije to nešto čega se treba stideti. Ima milioni muškaraca širom sveta koji imaju slične probleme, koji pokušavaju da promene i poboljšaju svoj seksualni život.

Nemojte čekati pretnje partnerke da če vas ostaviti ili duboku starost sa osećajem da ste propustili prava zadovoljstva u seksu. Mnogo je koristi od sticanja moći da se kontrolišete, imaćete duži seks, u kojim obično ima više uživanja, imaćete bolju mišljenje o sebi kao ljubavnika, samopouzdanje će vam biti veće, a partnerke to umeju da cene. Njihov orgazam će biti lepši,ispunjeniji i potpuniji, a s tim i vaša veza kvalitetnija.

Razvod: Može li se razvod ikada smatrati uspehom?

Razvod: Može li se razvod ikada smatrati uspehom?

Kad posmatramo ljudske relacije, a posebno partnerski odnos, neizbežno nam se nameće pitanje: da li su intimni odnosi zaista veoma teški ili mi ne poznajemo bolje načine da ih razumemo?

Zašto se dvoje ljudi zavole, žive i uspeju da opstanu na duge staze, a drugima je to pretežak zadatak?

Koja su očekivanja jednih, a koja drugih? Kako komuniciraju jedni, a kako drugi?

Često možemo da čujemo kako su se jedni ”našli” (pa su zato sada srečni u braku), a za druge da razvod nije tragedija, ili bolje dobar razvod , nego loš brak.

Ovo zadnje je istinito, ali u malom broju slučajeva, gde postoje jako velike, nepomirljive razlike i patološke sklonosti kod jednog ili oba partnera.

Mi smo skloni da permanentno rekonstruišemo naša uverenja u zavisnosti od posledica, pa se neretko dešava da na početku mislimo za jedan isti par da su jako povezani, da bi kasnije promenili našu priču i kad se oni rastanu da verujemo da je dobro što se tako završilo. I ne samo za druge, isto postupamo i sa nama samima, uvek iznova tražimo dokaze(za i protiv) i na početku i na samom kraju jedne veze koji će “odbraniti” našu trenutnu poziciju, kako bi se umirili i nastavili dalje. Naša uverenja o trenutnom odnosu gotovo nikada nisu statična, ona se menjaju pod uticajem raznih spoljašnjih i unutrašnjih okolnosti.

U savremenom svetu se često dešava da ljudi lako odustanu od zajedničkog življenja, čak se procenjuje da će se 50% novovenčanih parova razvesti u bliskoj budućnosti.

Ispada da večina njih na kraju shvati da je potrebno svoju sreću i zadovoljstvo naći na drugom mestu ili sa drugom osobom.

Ali ono što je presudno i veoma važno u gotovo svim slučajevima je to da oni nisu uložili dovoljno napora i truda da njihov brak funkcioniše.

Razmislite o tome da se procenjuje da je manje od jednog procenta razvedeneih parova uopšte išlo na seksualnu terapiju i takođe, prema skorašnjim istraživanjima, sprovedenom među parovima koji idu na terapiju, prođe u proseku šest godina otkako otkriju da imaju ozbiljnih bračnih problema, pa dok ne krenu na terapiju.

Zašto ulazimo u brak, kad se posle razvodimo. Onda je bolje i da ne uđemo. Ili nikad ne bi poželeli da se rastanemo, da se nismo udali?

U čemu je “lepota” rastanka?  

Šalu na stranu, brak i razvod, dva lica iste medalje predstavljaju ozbiljnu stvar, i zato im moramo tako i pristupiti.

Voleti nekoga je takođe ozbiljna stvar, ali ući u zajednički život s njim zbog “ljubavi”, još ozbiljnija. Dok se volimo, mi posmatramo stvari kroz našu idiličnu prizmu, pa partnera doživljavamo kao nešto posebno i nezamenljivo. Shodno tome ulazimo u nešto više s tom osobom, kako bi povećali prijatnost koju osećamo.Ali, sta se desi u braku, zašto taj doživljaj nestane? Jeli brak kriv sam po sebi, ili je nesto drugo u pitanju?

Brak, sam po sebi nikada nije kriv. Odgovorni smo mi, što smo imali iluzije u vezi braka i što smo ih uspešno održavali na početku.

Voleti drugog, podrazumeva ljubav prema sebi, kao osnovu. Ne mozete dati nekom nešto, ako vi nemate kod sebe. Da li u braku ljubav prema sebi počinje da se smanjuje u određenim okolnostima (stres na poslu i van posla, porodični i finansijski problemi, obaveze prema deci), pa se promeni i odnos između partnera? Da li taj doživljaj sopstvenog nezadovoljstva, dovodi do promene idilične prizme kroz koju vidimo i osećamo ovaj svet?

Verujem da je to tako. Sve polazi od nas samih, a to je upravo i ono što se treba razumeti. Prihvatitii odgovornost koji mi ljudi imamo i ne tražiti razloge za nezadovoljstvo u partneru. To je osnov svake promene i snažna prevencija u braku.

Ali,kada razvod postane neodložna stvar, a to je u situacijama kada su konflikti prevazišli svaku zdravu meru (kada vređamo i preziremo partnera, kada se potpuno udaljimo i ne komuniciramo, kada je sveopšti rat ili grobna tišina), kada ne postoji motivacija za traženje pomoći od terapeuta, onda nam preostaje da prihvatimo konkretnu situaciju, da shvatiimo da nismo uspeli da zadovoljimo sebe kroz taj brak, i da krenemo dalje. Ali gde? Da li mi to umemo, da li mi to znamo?

I te kako, samo previše smo investirali u zajedničku relaciju, zvanu brak, pa se sad osećamo kao gubitnici. Gubitnici jesmo, što nismo voleli sebe, a nadali smo se da ćemo kroz brak i partnera, to uraditi. Ljubav nam niko ne može dati, ako je mi nemamo u sebi i prema sebi.

Brak je veliki izazov, ali i veliko uživanje, za dvoje koje su srečni i zadovoljni sobom i pre braka. A za one koje to nisu, brak im ne može to nadomesti. Samo može pogoršati stvari, kad se još više atkuelizuje njihovo sopstveno nezadovoljstvo u kriznim situacijama. Nezadovoljna osoba, nije spremna da stvara zadovoljavajuće odnose. Sa razvodom ona postaje jos nesrećnija.

Tada odlazi i ona “droga” (partner) koju smo uzimali, bez obzira koliko nam ”stvarala” problema. Postali smo zavisni od nje. Postala je najznačajniji deo našeg življenja. I zato je teško posle raskida. Nema te droge, a kad nema droge, gde je smisao?

Naravno, smisao je uvek tu, u životu, sa i bez partnera, ali  nekim ljudima je to nemoguća misija, zato sto im ta droga veoma dug period bila jedini izvor i smisao zivota.

Kraj jedne “sreće”, je pocetak “nesreće”, ali i mogućnost za novu sreću kad “nesreći” dođe kraj. A to će se dogoditi brže nego sto uopšte možemo da zamislimo, ali pod jednim uslovom: kad prihvatimo odgovornost za sopstvene osećaje i dela. Samo tako ćemo biti pametniji nego što smo bili. I da zavolimo sebe, jer ako neuspemo u tome, ponavljaćemo iste greške u sledećim kontaktima, a uzroke za našu nesreću tražiti u okolini i partneru.

Razvod nije i nikada neće biti uspeh, ali može biti snažan pokretač  unutar same osobe za dublju promenu koja bi uslovila pozitivne ljubavne relacije u budućnosti. 

“Nevini ljudi”: Samci i seks

“Nevini ljudi”: Samci i seks

                                   

                                    “Lakše mi je da se popnem na Himalaje, nego da se udvaram devojci”

                                                                                                                             Muškarac, 38

Zamislite situaciju da ste sami, nemate mnogo prijatelja, niko posebno ne želi da se druži s vama, ne znate da se dobro zabavljate i udvarate, niste imali nikakvih ljubavnih i seksualnih iskustava. Živite kao “autsajder” i čekate da se nešto spontano desi samo od sebe ili da se ne desi jer vi to ne zaslužujete. Život za vas nema previše smisla, jer se drugi raduju, žive ispunjeno i srečno, dok vas niko ne primećuje, osećate se kao “živi leš” i čekate da se život okonča. Nije vam strano da  razmišljate i o suicidu, jer sva druga rešenja ne postoje.

Pa iako svako od nas povremeno pomisli da mu život nije sjajan i da nema razloga za sreću, ovakvo “stanje na terenu” bi svakoga bacilo u duboku depresiju. Da stanje bude gore, mnogi prolaznici koje srećemo svakodnevno na ulici, u prodavnici, u pošti i slično, su samo “maskirani roboti” koji pokušavaju da sakriju sopstveni tužni svet.

U potrazi za smislom života

Svako ljudsko biće traži neki smisao u svom životu, često, uporedjujući se sa drugim ljudima. U zavisnosti od toga koga će izabrati kao kriterium po kom bi se vladali, ljudi doživljavaju različita osećanja. Ako usmere pažnju na one koji imaju više od njih, osećaće se tužno, jadno i bedno. Ako to uporedjivanje potraje i postane deo unutarnjeg vrednosnog sistema, depresija brzo “kuca” na njihova vrata. U suprotnom, kada izaberu “bolji” model za uporedjivanje, gde drugi imaju manje od njih, onda su osećanja poput radosti, sreće i zadovoljstva češće prisutna. Ipak, pravi lek je da se ne uporedjujemo, jer bez obzira na pozitivne ili negativne emocije, kriterijumi su nam uvek drugi. A kad su drugi merilo za naš život, teško da ćemo istinski živeti. Jer u takvim okolnostima, život ostalih nam postaje bitniji od nas samih i našeg  života , a na taj način se ne može istinski naći smisao života.

Kakvu smisao života imaju ljudi koji se ne osećaju prihvaćeno od ostalih, koji ne gaje tople odnose sa okolinom, koji nemaju razvijenu socijalnu mrežu, koji ne “učestvuju” u životu? Kakvu smisao može naći osoba koja nikada nije imala devojku ili momka, koja se nikada nije dodirivala, koji nije ostvarila intimniji susret sa potencijalnim partnerom? Kakav sopstveni svet gaji osoba koja se nikada nije udvarala, niti izašla na ljubavni sastanak, ili je to uradila svega 2 ili 3 puta u životu, a blizu je 40-te godine?

Kako tim osobama “dati” smisao života, kako im pomoći da izgrade sopstveni sitem uverenja oslobodjen uticaja kulture i sredine u kojoj žive?

Sa gomilom takvih pitanja susreću se terapeuti u radu sa depresivnim, suicidalnim, asocijalnim, preterano stidljivim osobama, ljudima koji imaju sve predispozicije da žive ispunjen i zadovoljavajući život, ali iz nekog razloga ne umeju. 

Kod mene, kao psihoseksualnog  terapeuta , dolaze uglavnom muškarci koji su potrošili svoj život na izbegavanje mogućih “opasnosti” u susretima sa ženskim osobama. Uglavnom imaju negativan tok razmišljanja o sebi, životu koji vode, kao i  o nadi u budućnost. Obično su to ljudi koji su prešli trideset i neku godinu, pa nemaju više gde i kako da se “kriju”. Pritisak sredine je suviše jak da bi oni i dalje racionalizovali svoje stanje. Potrebno je da nadju devojku ili ženu s kojom će imati zdrav i ispunjen život i seks.

Medjutim, oni su dugo investirali u svoju bol i patnju, dugo su bežali od intimnog kontakta, dugo su gajili pogrešna uverenja poput toga da će se stanje promeniti nakon fakulteta, da će  se i devojka koja im se dopada potruditi oko zbližavanja, da su preopterećeni poslom, da su devojke koristoljubive itd. Zapravo, oni su našli različita opravdanja za svoje stanje, zbog stidljivosti, straha od žena, straha od seksa, straha od bliskosti i sl.

Zbog svih tih uticaja, ovi ljudi su stvorili “udoban” svet u kojem žive, bez neprijatnosti, rizika i mogućnosti odbacivanja. Ali, taj svet ih nikako ne može ispuniti, ne može ih učiniti srečnim i ponosnim na sebe.

Kad dodju kod mene, s obzirom na dužinu trajanja njihovog problema, iskreno ih obavestim da će nam biti potrebno dosta zajedničkog rada i ulaganja, da bi promenili njihovu situaciju. 

Nije bitno da li su došli zbog gubitka seksualne želje i erekcije, ili zbog nespretnosti sa devojkama, ili zbog depresije u kojoj su bili ili se trenutno nalaze, svima je zajedničko da nisu imali iskustva sa devojkama. Da li je njihova depresija mogući uzrok njihove razvojne faze, ili je taj nedostatak iskustva prouzrokovao depresiju, nije preterano važno.

Potrebno je ustanoviti trenutnu razvojnu fazu i opšti mentalni status i kreirati jasan plan i program dostizanja postavljenih ciljeva.

Kakvi su ovi muškarci?

Ono što je karakteristično za ove muškarce je što ne žele da ništa “izgube”, da se posramote, da budu ismejani, odbačeni, pa čak se boje i da budu prihvaćeni. A takva mogućnost uvek postoji kad se udvarate, kad treba da poljubite devojku prvi put, kad treba da se skinete i budete uzbudjeni. 

Njihovi roditelji preterano “kasno” primete šta se zapravo zbiva, a u večini slučajeva oni “kumuju” njihovoj pogrešnoj socijalizaciji. Ta socijalizacija nikada nije bila usmerena ka ljubavi i seksu, ove osobe nisu imali prave modele pored sebe, od koga bi naučile veštine ophodjenja sa sobom i drugim osobama. Kod njih nije problem samo ljubavni i seksualni život, već i ostali aspekti socijalnog i emocionalnog izražavanja. Ne umeju da ispravno pročitaju sopstvene i tudje emocije i reakcije i u skladu s tim odgovore na spoljašne nadražaje. Njihovi roditelji su često bili zabrinuti za njih, njihovo zdravje i uspeh u školi, pa su pokušali da ih zaštite od surovog sveta. Preplašili su sopstvenu decu, pre nego što su oni uopšte krenuli da žive. Deca, s druge strane, nisu uspela da se odupru roditeljskim zabludama. Želela su slobodu, podršku roditelja, ali su dobili zabranu i kontrolu. Da paradoks bude veći, sada roditelji žele da njihovo dete ima ženu i porodicu, nesvesni da su umnogome oni odgovorni za njihovu nesamostalnost i nemogućnost da  dožive pravu ljubav.

Njihov nesvesni deo psihe ih uvek vodi ka “sigurnoj bazi”, koja isključuje druge osobe, a posebno žene i intimu . Neko od njih je doživeo i odredjenu “traumu” tokom odrastanja, kada je potencijalna devojka otišla s drugim momkom, ili neka žena koja ih je postidela u javnosti, ili na neki način izneverila njihova očekivanja, ali sigurno je da to nije jedini pravi uzrok.Oni su ceo svoj život izbegavali intimnije kontakte, tako da su se njihovi strahovi samo povećavali. 

Vilijam Dzejms, otac psihologije jednom je rekao: Mi ne bežimo zato što se bojimo, već se bojimo zato što bežimo. 

Neki od njih su nekada poljubili devojku, ili čak pokušali da imaju seksualni kontakt, ili bili kod par prostitutki, ali sve se uglavno završavalo neuspehom. Ili nisu dobili erekciju, ili su je brzo izgubili, ili su brzo ejakulirali. Svima njima je zajedničko da sebe vide veoma slično, kao nedovoljno dobrim za intimni kontakt sa ženom.

Svi oni vuku dugi “rep iz prošlosti” u vidu “nedostatka iskustva na ljubavnom i seksualnom planu” pa imaju pukotine u različitim delovima seksualne inteligencije - emocionalni, socijalni, duhovni, i to ne sme da se prenebregne. Ovi muškarci su emocionalno nezreli, bez izgradjenog identiteta. Ukoliko i postoji neki identitet, to je onaj lažni, na bazi predstave okoline o tome kakvi su oni. 

A oni su zapravo kao i svaka druga osoba, željni života, ljubavi i seksa. Jedan delić njihovog mozga i dalje veruju da oni mogu i zaslužuju više, ali generalno se to brzo prekrije negativnim razmišljanjima. U situaciji kada čovek nema iskustva na intimnom planu, a ušao je u “zrele” godine, onda ne pomaže nikakvo tešenje. Ne možete reći tim osobama da će se stvari promeniti sutra, prekosutra ili u skoroj budućnosti. Oni znaju da se neće desiti brzo - a možda i nikada, jer ako se nije desilo za 30 godina, kako će se desiti sada odjednom?

Ovi klijenti su dotakli “dno” i to je dobra strana priče. Njih je mnogo lakše motivisati, jer nemaju više izbora. Terapeuta vide kao poslednje utočište nade i boljitka. Lako prepoznaju terapeuta koji je empatičan, koji iskreno želi da im pomogne, koji im daje podršku u najtežim trenucima, koji je uvek tu za njih. Postali su veoma osetljivi na kritike, pa ruka puna prihvatanja, poverenja i ljubavi od strane terapeuta im dolazi kao melem na njihove višedecenijske rane.

Uprkos činjenici da i drugi ljudi mogu biti sami duži period i bez seksualnog partnera, većina njih to previše ne uznemirava jer su u prošlosti imali bračnog druga, ljubavnika, partnera koji je njih voleo i oni njega. Ovi klijenti nemaju na šta da se oslone, nemaju takva iskustva da bi izdržali “težak” period.Oni su stalno u apstinenciji. A kad nemate iskustvo, ne možete niti da ga izmisliste niti da ga nadoknadite. Potrebno je da se nekako to iskustvo “stvori”.

To nije uopšte naivan zadatak, potrebno je imati mirnoću i strpljivost u radu s njima  jer su rezultati teško vidljivi, a pomaci izuzetno mali. Problemi sa motivacijom biće takodje prisutni, kao kod zavisnika koji često gubi iz vida svoju zvezdu vodilju. Tako i oni, često će se vraćati na stara razmišljanja da za njih nema nade, da su oni otpisani slučajevi, da niko neće njih voleti itd... Postali su zavisni od sopstvenog negativnog načina razmišljanja, da su žrtve, da su drugi krivi što su oni takvi, što nemaju uspeha sa devojkama i slično. 

Veoma su egocentrični, kao mala deca, pa im je bitno ko i koliko im ugadja. Njihov svet je kalkulantski, samo ljudi koji ih bezuslovno vole i prihvataju su dobrodošli, ali se takvi teško nalaze u spoljnom svetu. Sa takvom politikom možda i može da se prodje ukoliko ste devojka koja dobro izgleda, ali ukoliko ste muškarac koji ne izgleda savršeno i koji  se uprkos tome  nedovoljno trudi da osvoji devojku, da se zabavlja u njenom društvu, da duže komunicira i sl., onda se postavlja pitanje žašto to radi, kada želi da ima partnera, kada želi da ima seksualno iskustvo i da uživa sa nekom osobom.

Odgovor je veoma jednostavan. Količina njihovog straha je veći od same želje. I kako je rekao jedan moj klijent koji već duži period dolazi kod mene: “čini mi se da što je veći strah veči je i ego, t.j. da velićina ega ide uporedo sa količinom straha”. Bio je potpuno u pravu, i taj njegov uvid pokazuje da se treba osloboditi straha i ega, ali on nije znao kako.

Dobro obučeni terapeuti znaju kako se to radi. I pored toga što pokušavamo da smanjimo strah koji postoji i koji inhibira ceo proces razvijanja intimnosti sa nekim, preko različitih tehnika i metoda koje povećavaju ljubav prema sebi, mnogo više pokušavamo da povećamo želju. Zbog svega toga dajemo različite vežbe koje osnažuju pacijenta, savet  da pokušava uprkos strahovima, u nadi da će doživeti pozitivno iskustvo-uspeh koji će ga silno gurati napred ka cilju. U svim tim nastojanjima, klijent polako stiće novi identitet, da nije previše različit od drugih, da i on može da se dobro zabavlja i provodi i da više prihvata i voli samog sebe. To u suštini predstavlja sublimirani asertivni trening na polju ljudske seksualnosti.

Kada samo terapeut nije dovoljan

Postoje situacije kada je terapeutovo zalaganje nedovoljno i pored vidljivih promena kod klijenta. On se oseća bolje, nije više depresivan, veruje da će vremenom naći osobu s kojom će deliti krevet, pa i život, ali i dalje nema izgleda da se nešto konkretnije desi na planu intimnosti. Više ostvaruje kontakta, ide na sastanke, preduzima inicijativu, ali kao da nedostaje još jedna karika da bi se ceo proces završio pozitivno. 

Zbog svega toga na zapadu postoje surogat terapeuti (a ja sam u skorije vreme krenuo s tim, više u domenu komunikacije, bez seksualnih zadataka za sada) koji pomažu terapeutu u radu sa ovakvim klijentima. I pored svih kontroverzi koje prate rad surogata, to neretko predstavlja zadnju opciju. Iskustvo koje ne postoji, mora se stvoriti u domenu socijalne, seksualne i ljubavne razmene.

 

Prostitutke nisu dobar izbor, jer nemaju vremena i veština za rad sa klijentom, one samo pokušavaju na brz način da zabave klijenta i uzmu svoj novac. Surogat terapeut radi za novac, ali to je jedina sličnost sa prostitutkama. One su obućene za rad u domenu komunikacije, poznaju vežbe i zadatke koje daje terapeut i komuniciraju sa terapeutom pre i nakon seanse sa klijentom. 

U postizanju zajedničkog cilja, surogat i klijent često igraju različite uloge, izlaze po kafićima i restoranima, gde klijent vežba da komunicira sa ženom u javnosti, uči da se dobro provodi, da se udvara i  da zavodi. Kasnije se prelazi  na vežbe dodirivanja i masaže, da bi se na kraju  putem različitih seksualnih zadataka  stiglo do seksualnog odnosa. 

Ali, bez obzira na predrasude koje postoje u vezi surogata, i njihovo izjednačavanje sa prostitutkama, prava istina je da oni mnogo više rade sa klijentom u domenu komunikacije i sticanju socijalnih veština.Ono što terapeut pomaže da klijent uradi u mašti, surogat mu pomaže da uradi u stvarnosti.

To je u suštini timski rad, gde se postepeno i sistematski stvara iskustvo kod klijenta, koje povećava njegovo samopouzdanje da se upusti u seksualni i ljubavni kontakt sa drugim ženama. U takvim okolnostima klijent stiće poverenje u sebe da i on može da bude uspešan u spoljnom svetu, što je veoma bitno za postizanje cilja zbog kog se klijent odlučio na psihoseksualni tretman.

I pored svih kritika, rad sa surogatom se pokazao veoma delotvornim, tako što su  iskustva stečena s njim, klijenti prenosili na realni život. I pored toga što se surogat-partnerka koristi u retkim situacijama, kada muškarci nemaju devojku ili ženu, dešavalo se da neke partnerke nisu bile motivisane za rad sa muškarcima koji su imali neki seksualni problem,pa su čak  i same predlagale surogate. U tim situacijama, problem ljubavnog odnosa očito je bio veoma prisutan, pa su muškarci uglavnom ostavljali te partnerke kada su postali funkcionalni u seksu.

Rad sa surogatom je skuplji nego uobičajeno, jer se plaćaju dve osobe, a takodje u svetu nema previše surogat terapeuta, koji bi radili sa ovim muškarcima. Medjutim, postoje i programi u trajanju od dve ili tri nedelja koji su namenjeni onima iz drugih zemalja, koji bi doputovali specijalno da svakodnevno intenzivno rade na sopstvenom poboljšanju  ljubavi i seksa. 

Želim da ljudi znaju da uprkos svih problema koje mogu da ih zadese, rešenja uvek postoje za oni koji su spremni da učine prvi korak.