“Nevini ljudi”: Samci i seks

“Nevini ljudi”: Samci i seks

                                   

                                    “Lakše mi je da se popnem na Himalaje, nego da se udvaram devojci”

                                                                                                                             Muškarac, 38

Zamislite situaciju da ste sami, nemate mnogo prijatelja, niko posebno ne želi da se druži s vama, ne znate da se dobro zabavljate i udvarate, niste imali nikakvih ljubavnih i seksualnih iskustava. Živite kao “autsajder” i čekate da se nešto spontano desi samo od sebe ili da se ne desi jer vi to ne zaslužujete. Život za vas nema previše smisla, jer se drugi raduju, žive ispunjeno i srečno, dok vas niko ne primećuje, osećate se kao “živi leš” i čekate da se život okonča. Nije vam strano da  razmišljate i o suicidu, jer sva druga rešenja ne postoje.

Pa iako svako od nas povremeno pomisli da mu život nije sjajan i da nema razloga za sreću, ovakvo “stanje na terenu” bi svakoga bacilo u duboku depresiju. Da stanje bude gore, mnogi prolaznici koje srećemo svakodnevno na ulici, u prodavnici, u pošti i slično, su samo “maskirani roboti” koji pokušavaju da sakriju sopstveni tužni svet.

U potrazi za smislom života

Svako ljudsko biće traži neki smisao u svom životu, često, uporedjujući se sa drugim ljudima. U zavisnosti od toga koga će izabrati kao kriterium po kom bi se vladali, ljudi doživljavaju različita osećanja. Ako usmere pažnju na one koji imaju više od njih, osećaće se tužno, jadno i bedno. Ako to uporedjivanje potraje i postane deo unutarnjeg vrednosnog sistema, depresija brzo “kuca” na njihova vrata. U suprotnom, kada izaberu “bolji” model za uporedjivanje, gde drugi imaju manje od njih, onda su osećanja poput radosti, sreće i zadovoljstva češće prisutna. Ipak, pravi lek je da se ne uporedjujemo, jer bez obzira na pozitivne ili negativne emocije, kriterijumi su nam uvek drugi. A kad su drugi merilo za naš život, teško da ćemo istinski živeti. Jer u takvim okolnostima, život ostalih nam postaje bitniji od nas samih i našeg  života , a na taj način se ne može istinski naći smisao života.

Kakvu smisao života imaju ljudi koji se ne osećaju prihvaćeno od ostalih, koji ne gaje tople odnose sa okolinom, koji nemaju razvijenu socijalnu mrežu, koji ne “učestvuju” u životu? Kakvu smisao može naći osoba koja nikada nije imala devojku ili momka, koja se nikada nije dodirivala, koji nije ostvarila intimniji susret sa potencijalnim partnerom? Kakav sopstveni svet gaji osoba koja se nikada nije udvarala, niti izašla na ljubavni sastanak, ili je to uradila svega 2 ili 3 puta u životu, a blizu je 40-te godine?

Kako tim osobama “dati” smisao života, kako im pomoći da izgrade sopstveni sitem uverenja oslobodjen uticaja kulture i sredine u kojoj žive?

Sa gomilom takvih pitanja susreću se terapeuti u radu sa depresivnim, suicidalnim, asocijalnim, preterano stidljivim osobama, ljudima koji imaju sve predispozicije da žive ispunjen i zadovoljavajući život, ali iz nekog razloga ne umeju. 

Kod mene, kao psihoseksualnog  terapeuta , dolaze uglavnom muškarci koji su potrošili svoj život na izbegavanje mogućih “opasnosti” u susretima sa ženskim osobama. Uglavnom imaju negativan tok razmišljanja o sebi, životu koji vode, kao i  o nadi u budućnost. Obično su to ljudi koji su prešli trideset i neku godinu, pa nemaju više gde i kako da se “kriju”. Pritisak sredine je suviše jak da bi oni i dalje racionalizovali svoje stanje. Potrebno je da nadju devojku ili ženu s kojom će imati zdrav i ispunjen život i seks.

Medjutim, oni su dugo investirali u svoju bol i patnju, dugo su bežali od intimnog kontakta, dugo su gajili pogrešna uverenja poput toga da će se stanje promeniti nakon fakulteta, da će  se i devojka koja im se dopada potruditi oko zbližavanja, da su preopterećeni poslom, da su devojke koristoljubive itd. Zapravo, oni su našli različita opravdanja za svoje stanje, zbog stidljivosti, straha od žena, straha od seksa, straha od bliskosti i sl.

Zbog svih tih uticaja, ovi ljudi su stvorili “udoban” svet u kojem žive, bez neprijatnosti, rizika i mogućnosti odbacivanja. Ali, taj svet ih nikako ne može ispuniti, ne može ih učiniti srečnim i ponosnim na sebe.

Kad dodju kod mene, s obzirom na dužinu trajanja njihovog problema, iskreno ih obavestim da će nam biti potrebno dosta zajedničkog rada i ulaganja, da bi promenili njihovu situaciju. 

Nije bitno da li su došli zbog gubitka seksualne želje i erekcije, ili zbog nespretnosti sa devojkama, ili zbog depresije u kojoj su bili ili se trenutno nalaze, svima je zajedničko da nisu imali iskustva sa devojkama. Da li je njihova depresija mogući uzrok njihove razvojne faze, ili je taj nedostatak iskustva prouzrokovao depresiju, nije preterano važno.

Potrebno je ustanoviti trenutnu razvojnu fazu i opšti mentalni status i kreirati jasan plan i program dostizanja postavljenih ciljeva.

Kakvi su ovi muškarci?

Ono što je karakteristično za ove muškarce je što ne žele da ništa “izgube”, da se posramote, da budu ismejani, odbačeni, pa čak se boje i da budu prihvaćeni. A takva mogućnost uvek postoji kad se udvarate, kad treba da poljubite devojku prvi put, kad treba da se skinete i budete uzbudjeni. 

Njihovi roditelji preterano “kasno” primete šta se zapravo zbiva, a u večini slučajeva oni “kumuju” njihovoj pogrešnoj socijalizaciji. Ta socijalizacija nikada nije bila usmerena ka ljubavi i seksu, ove osobe nisu imali prave modele pored sebe, od koga bi naučile veštine ophodjenja sa sobom i drugim osobama. Kod njih nije problem samo ljubavni i seksualni život, već i ostali aspekti socijalnog i emocionalnog izražavanja. Ne umeju da ispravno pročitaju sopstvene i tudje emocije i reakcije i u skladu s tim odgovore na spoljašne nadražaje. Njihovi roditelji su često bili zabrinuti za njih, njihovo zdravje i uspeh u školi, pa su pokušali da ih zaštite od surovog sveta. Preplašili su sopstvenu decu, pre nego što su oni uopšte krenuli da žive. Deca, s druge strane, nisu uspela da se odupru roditeljskim zabludama. Želela su slobodu, podršku roditelja, ali su dobili zabranu i kontrolu. Da paradoks bude veći, sada roditelji žele da njihovo dete ima ženu i porodicu, nesvesni da su umnogome oni odgovorni za njihovu nesamostalnost i nemogućnost da  dožive pravu ljubav.

Njihov nesvesni deo psihe ih uvek vodi ka “sigurnoj bazi”, koja isključuje druge osobe, a posebno žene i intimu . Neko od njih je doživeo i odredjenu “traumu” tokom odrastanja, kada je potencijalna devojka otišla s drugim momkom, ili neka žena koja ih je postidela u javnosti, ili na neki način izneverila njihova očekivanja, ali sigurno je da to nije jedini pravi uzrok.Oni su ceo svoj život izbegavali intimnije kontakte, tako da su se njihovi strahovi samo povećavali. 

Vilijam Dzejms, otac psihologije jednom je rekao: Mi ne bežimo zato što se bojimo, već se bojimo zato što bežimo. 

Neki od njih su nekada poljubili devojku, ili čak pokušali da imaju seksualni kontakt, ili bili kod par prostitutki, ali sve se uglavno završavalo neuspehom. Ili nisu dobili erekciju, ili su je brzo izgubili, ili su brzo ejakulirali. Svima njima je zajedničko da sebe vide veoma slično, kao nedovoljno dobrim za intimni kontakt sa ženom.

Svi oni vuku dugi “rep iz prošlosti” u vidu “nedostatka iskustva na ljubavnom i seksualnom planu” pa imaju pukotine u različitim delovima seksualne inteligencije - emocionalni, socijalni, duhovni, i to ne sme da se prenebregne. Ovi muškarci su emocionalno nezreli, bez izgradjenog identiteta. Ukoliko i postoji neki identitet, to je onaj lažni, na bazi predstave okoline o tome kakvi su oni. 

A oni su zapravo kao i svaka druga osoba, željni života, ljubavi i seksa. Jedan delić njihovog mozga i dalje veruju da oni mogu i zaslužuju više, ali generalno se to brzo prekrije negativnim razmišljanjima. U situaciji kada čovek nema iskustva na intimnom planu, a ušao je u “zrele” godine, onda ne pomaže nikakvo tešenje. Ne možete reći tim osobama da će se stvari promeniti sutra, prekosutra ili u skoroj budućnosti. Oni znaju da se neće desiti brzo - a možda i nikada, jer ako se nije desilo za 30 godina, kako će se desiti sada odjednom?

Ovi klijenti su dotakli “dno” i to je dobra strana priče. Njih je mnogo lakše motivisati, jer nemaju više izbora. Terapeuta vide kao poslednje utočište nade i boljitka. Lako prepoznaju terapeuta koji je empatičan, koji iskreno želi da im pomogne, koji im daje podršku u najtežim trenucima, koji je uvek tu za njih. Postali su veoma osetljivi na kritike, pa ruka puna prihvatanja, poverenja i ljubavi od strane terapeuta im dolazi kao melem na njihove višedecenijske rane.

Uprkos činjenici da i drugi ljudi mogu biti sami duži period i bez seksualnog partnera, većina njih to previše ne uznemirava jer su u prošlosti imali bračnog druga, ljubavnika, partnera koji je njih voleo i oni njega. Ovi klijenti nemaju na šta da se oslone, nemaju takva iskustva da bi izdržali “težak” period.Oni su stalno u apstinenciji. A kad nemate iskustvo, ne možete niti da ga izmisliste niti da ga nadoknadite. Potrebno je da se nekako to iskustvo “stvori”.

To nije uopšte naivan zadatak, potrebno je imati mirnoću i strpljivost u radu s njima  jer su rezultati teško vidljivi, a pomaci izuzetno mali. Problemi sa motivacijom biće takodje prisutni, kao kod zavisnika koji često gubi iz vida svoju zvezdu vodilju. Tako i oni, često će se vraćati na stara razmišljanja da za njih nema nade, da su oni otpisani slučajevi, da niko neće njih voleti itd... Postali su zavisni od sopstvenog negativnog načina razmišljanja, da su žrtve, da su drugi krivi što su oni takvi, što nemaju uspeha sa devojkama i slično. 

Veoma su egocentrični, kao mala deca, pa im je bitno ko i koliko im ugadja. Njihov svet je kalkulantski, samo ljudi koji ih bezuslovno vole i prihvataju su dobrodošli, ali se takvi teško nalaze u spoljnom svetu. Sa takvom politikom možda i može da se prodje ukoliko ste devojka koja dobro izgleda, ali ukoliko ste muškarac koji ne izgleda savršeno i koji  se uprkos tome  nedovoljno trudi da osvoji devojku, da se zabavlja u njenom društvu, da duže komunicira i sl., onda se postavlja pitanje žašto to radi, kada želi da ima partnera, kada želi da ima seksualno iskustvo i da uživa sa nekom osobom.

Odgovor je veoma jednostavan. Količina njihovog straha je veći od same želje. I kako je rekao jedan moj klijent koji već duži period dolazi kod mene: “čini mi se da što je veći strah veči je i ego, t.j. da velićina ega ide uporedo sa količinom straha”. Bio je potpuno u pravu, i taj njegov uvid pokazuje da se treba osloboditi straha i ega, ali on nije znao kako.

Dobro obučeni terapeuti znaju kako se to radi. I pored toga što pokušavamo da smanjimo strah koji postoji i koji inhibira ceo proces razvijanja intimnosti sa nekim, preko različitih tehnika i metoda koje povećavaju ljubav prema sebi, mnogo više pokušavamo da povećamo želju. Zbog svega toga dajemo različite vežbe koje osnažuju pacijenta, savet  da pokušava uprkos strahovima, u nadi da će doživeti pozitivno iskustvo-uspeh koji će ga silno gurati napred ka cilju. U svim tim nastojanjima, klijent polako stiće novi identitet, da nije previše različit od drugih, da i on može da se dobro zabavlja i provodi i da više prihvata i voli samog sebe. To u suštini predstavlja sublimirani asertivni trening na polju ljudske seksualnosti.

Kada samo terapeut nije dovoljan

Postoje situacije kada je terapeutovo zalaganje nedovoljno i pored vidljivih promena kod klijenta. On se oseća bolje, nije više depresivan, veruje da će vremenom naći osobu s kojom će deliti krevet, pa i život, ali i dalje nema izgleda da se nešto konkretnije desi na planu intimnosti. Više ostvaruje kontakta, ide na sastanke, preduzima inicijativu, ali kao da nedostaje još jedna karika da bi se ceo proces završio pozitivno. 

Zbog svega toga na zapadu postoje surogat terapeuti (a ja sam u skorije vreme krenuo s tim, više u domenu komunikacije, bez seksualnih zadataka za sada) koji pomažu terapeutu u radu sa ovakvim klijentima. I pored svih kontroverzi koje prate rad surogata, to neretko predstavlja zadnju opciju. Iskustvo koje ne postoji, mora se stvoriti u domenu socijalne, seksualne i ljubavne razmene.

 

Prostitutke nisu dobar izbor, jer nemaju vremena i veština za rad sa klijentom, one samo pokušavaju na brz način da zabave klijenta i uzmu svoj novac. Surogat terapeut radi za novac, ali to je jedina sličnost sa prostitutkama. One su obućene za rad u domenu komunikacije, poznaju vežbe i zadatke koje daje terapeut i komuniciraju sa terapeutom pre i nakon seanse sa klijentom. 

U postizanju zajedničkog cilja, surogat i klijent često igraju različite uloge, izlaze po kafićima i restoranima, gde klijent vežba da komunicira sa ženom u javnosti, uči da se dobro provodi, da se udvara i  da zavodi. Kasnije se prelazi  na vežbe dodirivanja i masaže, da bi se na kraju  putem različitih seksualnih zadataka  stiglo do seksualnog odnosa. 

Ali, bez obzira na predrasude koje postoje u vezi surogata, i njihovo izjednačavanje sa prostitutkama, prava istina je da oni mnogo više rade sa klijentom u domenu komunikacije i sticanju socijalnih veština.Ono što terapeut pomaže da klijent uradi u mašti, surogat mu pomaže da uradi u stvarnosti.

To je u suštini timski rad, gde se postepeno i sistematski stvara iskustvo kod klijenta, koje povećava njegovo samopouzdanje da se upusti u seksualni i ljubavni kontakt sa drugim ženama. U takvim okolnostima klijent stiće poverenje u sebe da i on može da bude uspešan u spoljnom svetu, što je veoma bitno za postizanje cilja zbog kog se klijent odlučio na psihoseksualni tretman.

I pored svih kritika, rad sa surogatom se pokazao veoma delotvornim, tako što su  iskustva stečena s njim, klijenti prenosili na realni život. I pored toga što se surogat-partnerka koristi u retkim situacijama, kada muškarci nemaju devojku ili ženu, dešavalo se da neke partnerke nisu bile motivisane za rad sa muškarcima koji su imali neki seksualni problem,pa su čak  i same predlagale surogate. U tim situacijama, problem ljubavnog odnosa očito je bio veoma prisutan, pa su muškarci uglavnom ostavljali te partnerke kada su postali funkcionalni u seksu.

Rad sa surogatom je skuplji nego uobičajeno, jer se plaćaju dve osobe, a takodje u svetu nema previše surogat terapeuta, koji bi radili sa ovim muškarcima. Medjutim, postoje i programi u trajanju od dve ili tri nedelja koji su namenjeni onima iz drugih zemalja, koji bi doputovali specijalno da svakodnevno intenzivno rade na sopstvenom poboljšanju  ljubavi i seksa. 

Želim da ljudi znaju da uprkos svih problema koje mogu da ih zadese, rešenja uvek postoje za oni koji su spremni da učine prvi korak.

Seksualna želja

Seksualna želja

U bekstvu smo. Verujemo da je sreća stvar geografije, ili klase, boje kože, ili pak da svoje trikove skriva pod gomilom novca i mami nas.Težimo da negde odemo. Sve vreme dok bežimo ne napušta nas osečanje melanholije koje se krije kao kamičak u našim omiljenim udobnim patikama ili kao veliki trn uskraćenosti emocionalnog priznanja koji nam je ušao pod kožu. Duševna patnja je uvek tu da nas upozori da bežimo od samih sebe.

                                                     

                                                                                            Stenli Krauč

Kada su seksualni terapeuti po prvi put progovorili o mogućnosti kategorizacije seksualnih smetnji, tada su ustanovili da postoji nekoliko faza u seksualnom odgovoru čoveka. Prva je seksualna želja, druga uzbuđenje, treća orgazam. To su tri najvažnije faze, prilikom kojih se “dešavaju” mnoge seksualne disfunkcije.

Helen Singer Kaplan, psihijatar, koja je prva predstavila ovaj trofazni model seksualnosti i stvorila psihoseksualnu terapiju, napisala je knjigu Poremećaji seksualnih želja, u kojoj je naglasila značaj i složenost seksualne želje. Kasnije  su se i  ostali terapeuti  složili da svi poremećaji u okviru seksualne želje, predstavljaju “težak zalogaj” za psihoterapijski tretman. Smanjena seksualna želja je i sada prva na listi od svih seksualnih disfunkcija, zbog koje se zapadna populacija obraća za pomoć i najčešći klinički sindrom u sklopu poremaćaji seksualne želje. Ali i odsustvo seksualne želje, njeno “preterano” prisustvo (satirijaza i nimfomanija) , kao i seksualna averzija, takodje predstavljaju složenu psihičku dinamiku jedne osobe ili para.

Seksualna želja se danas smatra bazom seksualnosti. U njenom razumevanju i bližem shvatanju, ometaju nas mnogo direktnih  i indirektno povezanih činilaca, u čijoj identifikaciji je često neophodno i učešće terapeuta. Sada seksualni terapeuti znaju da bez zadovoljavajuće seksualne želje nema dobrog seksa.

 Smanjena seksualna želja

Osećam se veoma loše. Prosto ne želim da vodim ljubav sa svojom suprugom.Ona se oseća ružno, misli da imam ljubavnicu, a nemam, i osećam se kriv, osećam se grozno.Zašto mi se više ne diže na nju? - Muškarac, 45

Kako je smanjena seksualna želja oblik seksualne disfunkcije koja je najčešća u svetskim okvirima, koja ujedno i dosta uznemiruje ljude i zbog koje neretko dolazi do dubljih sukoba u vezi, pa i razvoda, smatram da joj treba posvetiti više pažnje od ostalih poremećaja  seksualnih zelja.

Smanjena seksualna želja kod jednog ili oba partnera obično ne deluje previše ozbiljno. Logično, ako je nešto smanjeno treba da se podigne, ali pitanje je kako povećati seksualnu želju?  Oni koji nemaju ovaj  problem često smatraju da će jedna romantična večera ili novi veš stimulirati partnere u  smeru “seksualnog druženja”. Imao sam klijente koji su mi govorili da su upravo sličan predlog dobili od jednog psihologa gde su potražili savet. Kako bi sve bilo tako jednostavno da stvari tako  funkcionišu.Predpostavljam da u nekoj situaciji to može da bude od koristi, ali u većini slučajeva nije tako.

Nažalost, potrebno je mnogo više truda i dubinskog rada, često u interakciji sa terapeutom da bi se “odmrsile svi konci”, pogotovo kada se radi o primarnom obliku slabosti seksualne želje. Nije dovoljno raditi samo na periferiji, promeniti stoljnak ili kupiti novi nameštaj. Potrebno nam je istinsko, pravo razumevanje seksualne želje.

Svi se rađamo sa prilično istim potencijalom za upražnjavanje seksualnih aktivnosti. Ne mogu da tvrdim da je on jednak kod svih nas, ali smatram da konstitucionalno nismo previše različiti, kao sto mnogi partneri koji su u krizi imaju predstavu o tome. Razlike sigurno postoje, kao što neki više vole da pešaće, a drugi da trče, tako i svi mi nećemo istom silinom “juriti” ka seksu. Medjutim, ono što spolja izgleda kao nepomirljivo, preterano različito, kontradiktorno, može unutra, u dubini naše duše da bude veoma slično kod svih nas.

Ako je seksualna želja baza samog seksa, onda je potrebno da mi stignemo do te baze, da je malo bolje upoznamo. Baza nije blizu, ponekad je prilično nejasno gde je ona, da li uopšte postoji i kolika je? Ima li smisla tražiti je, ili je bolje pretpostaviti da je nema, ili barem ne sa trenutnim partnerom?

U praksi se najčešće dešava da jedan od partnera ima veću, a drugi smanjenu seksualnu želju u odnosu na drugoga. Medjutim, ako ih postavimo sasvim po strani, nezavisno jednog od drugog, ili sa drugim partnerom, ništa neuobičajeno  ne bi  primetili. Onaj koji želi seks jednom nedeljno bio bi  sasvim “normalan” kad je sam ili u relaciji sa nekim koji takodje želi istu frekfenciju seksa. Onaj drugi, koji želi 4-5 puta bio bi takodje podjednako “normalan”. Medjutim, u situaciji kad su jedno pored drugog, kad jedan želi jedanput, a drugi 4-5 puta nedeljno, onda to predstavlja problem i potrebno je da se nekako reši. Kompromis u smislu “da se nadjemo na sredini” deluje kao dobra solucija, ali neretko se ispostavlja da se do kompromisa ne dolazi lako i jednostavno. Uskladjivanje deluje kao “preteška misija” i za jednog  i za drugog partnera.

Statistika pokazuje da je hipoaktivna seksualna želja češća kod ženske populacije, u nekim istraživanjima u Americi čak 22% žena ispoljava taj poremećaj, nasuprot 5% muškaraca (Lauman i sar., 1999) U drugim istraživanjima registruje se manji postotak slabosti seksualne želje – 1%-7%, (Simons i Carey,2001). Medjutim, ono što je prilično tačno jeste da sa starenjem seksualna želja polako opada kod svih, bez obzira na pol, s tim što se  kod muškaraca ovaj poremećaj češće javlja u starijim godinama, dok se kod žena javlja u mlađem uzrastu.

Smanjena seksualna želja ili njeno odsustvo nastaje iz psiholoških i telesnih razloga i njihovih kombinacija. Kaplanova je smatrala da je strah povezan sa seksualnom aktivnošću, ali i strah koji nastaje iz drugih razloga ključan faktor koji dovodi do slabosti ili gubitka seksualne želje.

Da bi razumeli seksualnu želju, potrebno je da ustanovimo njen sadržaj. Kao i samo seksualno ponašanje, i seksualna želja je proizvod 3 unutrašnje psihičke komponente:  intelekt ili razum, seksualni nagon ili potreba i volja ili motivacija za seks. Dodajmo joj samo usmerenje i onda ćemo pričati o predmetu seksualne želje kao njenom  spoljašnjem  elementu.

Intelekt podrazumeva naše shvatanje seksualnosti.Tu spadaju različite misli, mitovi, stereotipi, predrasude, pozitivna i negativna tumačenja seksa, stavovi povodom neke vrste seksualnih aktivnosti, poruke vezane za seks koje smo dobili u toku socijalizacije itd. U domenu intelekta, možemo da budemo za i protiv seksa, ili potpuno indiferentni, ali naše seksualne konceptualizacije itekako imaju refleksiju na spoljašno seksualno ponašanje i samu seksualnu želju.

Intelektualni deo želje nam govori o tome koliko pažnje, vremena, energije, truda trošimo na investiranje u dobar seksualni život. Koliko  nam je zaista stalo da on funkcioniše, koliko želimo da odbacimo stara, rigidna uverenja, koliko želimo da mi budemo odgovorni za sopstveno seksualno funkcionisanje. Jednom rečju, koliko  se u našoj glavi “motaju” pozitivne seksualne slike i misli.

Kod osoba koje iimaju smanjenu seksualnu želju, česta su negativna razmišljanja o sebi, o sopstvenom životu, o trenutnom partneru, ili o seksualnom funkcionisanju.  Promeniti ili izbaciti ta uverenja, iziskuje dosta vremena.Te osobe su poprilično osetljive i  svaki, pa i najmanji stres može da ih izbaci sa koloseka. Kod mnogih osoba, problemi u vezi,  u situaciji kad osećaju bes, ili ih partner “odbacuje”, dovode do gubitka libida. Čest je slučaj da se iza smanjene seksualne želje kriju razna depresivna osećanja, osećaja stida, krivice, besa, bespomoćnosti. Sva ta osećanja ne moraju  direktno biti  povezana  sa seksualnim životom, ali ona postoje u samoj osobi, pa je potrebno smanjiti njihov uticaj i uspostaviti odredjenu kontrolu nad njima.

Seksualni nagon za vođenje ljubavi  je biološka dimenzija seksualnosti. Odredjuje je uglavnom  nivo testosterona u krvi, kao osnovni seksualni hormon. Ovaj hormon je veoma promenljiv  u zavisnosti od toga koju hranu unosimo, pa do toga kako trošimo našu energiju. Tokom dugotrajne jake fizičke i psihičke aktivnosti on može da padne i ispod donje granice normale, ali to najčešće nije zabrinjavajuće. Kod muškaraca, česte ejakulacije tokom masturbacije ili seksa dovode do njegovog pada. Kod žena, takodje se čini da ovaj hormon ima uticaj na seksualnu želju.

Biološki deo psihe, koji kao gorivo za seks ima testosteron, nam šalje signal za vodjenje ljubavi. On može da se kreće od gladi za seksom – kao posledica duže apstinencije, pa sve do prezasićenje seksom - ako smo ga upražnjavali suviše često u skorije vreme.Mnoge osobe koji imaju smanjenu seksualnu želju postale su distancirane od svojih tela, nisu zadovoljne kako izgledaju, ne brinu o njima ili im smeta izgled partnera. Mnogi muškarci izjavljuju da im se seksualna želja smanjila kada se partnerka ugojila ili je dobila strije usled trudnoće.

Zapažanja seksualnih terapeuta Sandre Lejiblum i Rejmonda Rouzena  govore da je u većini sluačajeva kod muškaraca  seksualni apetit postojaniji u odnosu na žene, možda zato što žene automatski isključuju erotska interesovanja kad nisu u vezi sa nekim, iako se to danas postepeno menja. Kod žena se seksualna želja povećava i smanjuje u zavisnosti od menstrualnog ciklusa, pa mnoge nisu željne seksa neposredno pre i prva dva-tri dana tokom periode.Takodje, većina žena nema seksualni apetit u poslednja tri meseca trudnoće, kao i neko vreme posle porođaja.

Motivacija t.j. volja je aktivacioni deo psihe  koji nas tera da uradimo nešto povodom naše seksualne želje.Mnogi ljudi su konstituacionalno pasivniji ili su takvi postali kroz njihov psihoseksualni razvoj, pa preuzimanje bilo kakve inicijative može predstavljati problem. S druge strane, postoje i oni koji su aktivniji i to im je bitna odrednica u životu i u seksu.

Motivacioni aspekt govori nam o tome koliko smo mi aktivni u odnosu na ono što se dešava u našem mozgu i telu, koliko zapravo reagujemo u skladu sa odredjenim vibracijama organizma. Ukoliko zauzmemo proaktivnu ulogu, sigurno je da ćemo pokušati da vodimo ljubav čak i ako nije  naš um totalno “čist” od negativnih misli ili naše telo skroz “izgladnjeno”.Partneri koji su dobro seksualno uskladjeni, vode ljubav i kada nisu bas previše zainteresovani za to. Oni znaju, da je vredno pokušati, jer se mozak i telo “zagreju”, i na kraju ponovo iskuse zadovoljstvo. Koliko puta nam se nije išlo na neki trening, ali nakon njega smo se vratili nasmejani kući. Volja je motor ogranizma, a svakom motoru je potrebno vreme da se zagreje i postigne “radnu temperaturu”.

Predmet seksualne želje je objekt naše seksualne pažnje. On se svodi na pitanje želeti, ali šta? Seks sa samim sobom ili sa partnerkom, sa punijom ili mršavijom osobom, sa ženom ili ljubavnicom, sa sportistom ili intelektualcem. Medjutim, često taj predmet može biti jako neodređen. Mnogi ljudi vode ljubav da ne bi razočarali partnera, ili ne znaju da izraze neseksualna osećanja na neseksualni način, pa im seks predstavlja sredstvo da izraze sve – oduševljenje, bes, glad, razočarenje, uvređenost, čak i zaprepašćenost.

 Svi delovi seksualne želje igraju veoma važnu ulogu i utiču da ona bude prisutna ili smanjena, t.j.odsutna ili  prenaglašena.

Osoba koja ima hipoaktivnu seksualnu želju ne teži seksualnom zadovoljstvom, niti pak o njemu sanjari ili fantazira. Dešava se da i posle genitalnu stimulaciju ne oseti nikakvu prijatnost, ili je ona veoma mala da bi je motivisala na seksualni odnos. Erotski ambijent kod te osobe ne izaziva seksualna osećanja, već neprijatnost, napetost, agresivnost ili strah.

Najčešće je slučaj da osobe koje imaju smanjenu seksualnu želju, ne upražnjavaju seks, ili to rade samo povremeno kako bi pružili zadovoljstvo partneru, a pritom nemaju osećaj zadovoljstva i retko postižu orgazam.Vremenom postaju veoma zabrinuti, da se nešto čudno dešava s njima ili da je njihov partner “nenormalan”. Medjutim, niti je iko čudan, niti nenormalan, ali verovatnije jeste da se takva osoba udaljila od sopstvene baze ili od njenog partnera.

Pod udaljavanjem od sopstvene baze podrazumevam to da osoba previše počne da razmišlja ili da se bavi nečim što joj ne pričinjava zadovoljstvo, što joj ne donosi uživanje, da ulazi u lošu komunikaciju sa sobom i sa drugim ljudima, da krene da gaji negativna uverenja o sopstvenom životu, da suviše traži mane i greške kod sebe ili partnera, da sopstvenu vrednost "bazira" na tudjim komentarima. To bi značilo da postaje nezahvalna u svom življenju. Stvarajući takav sopstveni svet ta osoba nesvesno blokira puteve za seksualno uživanje. Svaki poziv na seks deluje prilično uznemirujuće, jer seks podrazumeva da vi ispunite odredjene uslove u sebi kako bi bili otvoreni za pozitivno iskustvo. Čovek koji ima preveliki ego, ili  koji je usmeren na samosažaljenje i funkcionisanje iz pozicije žrtve, teško će moći da se upusti i opusti u ljubavnoj razmeni.

Uslovi

Uslovi predstavljaju sve ono sto je vama bitno da bi ste se osećali dobro u seksu, i van njega. Nekome je dovoljno da bude voljen, drugi želi da voli. Neki ljudi žele da imaju adekvatan prostor, zamračenu atmosferu, drugima nije to neophodno. Nekima je najbitnije kako se partner oblači, a drugima kako partner miriše.

Postoje ljudi koji ne mogu da funkcionisu ako nisu u dobrim odnosima sa partnerom, a ima i takvih koje svađa motiviše da vode ljubav (ovo zadnje je veoma sporno,ali neću ga razmatrati u ovom tekstu).

Sve u svemu, morate saznati (sami ili sa terapeutom)  šta je to što vam stvara prijatna osećanja pre, za vreme i nakon seksa.

Evo nekih stvari koji negativno utiču na seksualnu želju:

· Previše lekova, alkohola, droge, cigare…

· Nizak nivo seksualnih hormona

· Akutni ili hronični zdravstveni problem

· Hronične svađe i konflikti

· Fizički umor

· Stres

· Depresija

· Prezaposlenost

· Seksualni problemi

· Seksualni strahovi

· Strah od prevelike bliskosti

· Nezadovoljstvo u vezi

 Kada kod mene dodju partneri sa problemom seksualne želje, u startu sam svestan da nam predstoji ozbiljan rad. Ali ne toliko sa “seksualnom željom“, koliko sa drugim aspektima funkcionisanja para, kako je predložio Šarf: spoljašnu realnost ili razvojnu fazu partnerskog odnosa, unutrašnji objektni svet svakog pojedinca u paru i kako on utiče na kapacitet za seksualnu bliskost i najzad, tekuću porodičnu konstelaciju, koja uključuje decu, roditelje itd., i kako ona deluje na seksualnu želju.

Seksolozi-psihijatri koji usko shvataju seksualnost često prepisuju neke lekove za smirenje, antidepresive i slično, ili daju par saveta kako bi osoba ili par postao funkcionalan. Iako nema nista loše ni u jednom ni u drugom pristupu, svaki od njih zanemaruje principe na kojima funkcioniše naš mozak. Oni često gube iz vida da mozak nije tako koncipiran. A pogotovo kad je u pitanju seks. Nije to nešto sto će nestati tako brzo, sa jednom tabletom, sa par vežbi. Zanemaruju da i jedna i druga osoba ima psihoseksualnu istoriju, koja nije pogodna tabletama, koja nema veze sa instant tretmanom. Kad se radi o seksu (a verovatno i sve drugo sto se tiče našeg mentalnog funkcionisanja), principi koji važe u automehanici, ovde se ne mogu primeniti. Seks nije fast food.

Mozak je suptilan, po tome sto obrađuje informacije na samo njemu svojstven način. Vi nikada nećete pronači 2 osobe koje razmišljaju isto o seksu. I jedna i druga osoba su možda  izjavile da žele da vode ljubav, ali pod tim  podrazumevaju sasvim različite stvari. Jedna   misli o seksu na brzaka, u nekom liftu, u velikom soliteru usred bela dana, a druga da  razmišlja o sporom seksu u bračnom krevetu   posutim  laticama  ruža, u večernjim satima…

Ali mi smo skloni da  ljude  stavljamo u kategorije :  oni koji vode ljubav u krevetu su tradicionalniji, a ovi drugi ekstravagantniji.

Ono što zaboravljamo jeste da u odredjenim okolnostima, i jedni i drugi mogu da promene svoj način seksualnog izražavanja.

Tako je i sa problemom seksualne želje. Iako većina nas neretko stavlja ljude u određenu kategoriju (frigidni, hipo ili hiperseksualni tip), kako bi lakše razumeli njihovo seksualno ponašanje, često  gubimo iz vida da i pored razlika koje postoje između njih, svako može da funkcioniše veoma dobro u seksu ukoliko zadovolji sopstvene uslove.

Kako je dobar odnos izmedju partnera van seksa glavni preduslov da stvari funkcionišu u krevetu, postavlja se pitanje šta je to što dovodi do boljeg odnosa?

Sećam se jednog para koji je došao kod mene sa smanjenom frekfencijom seksualnih aktivnosti, zbog smanjene seksualne želje kod muškarca. Taj problem ih  je mučio duže vremena, ali su posle odredjenih zdravstvenih problema u njihovim životima, odlučili da konačno potraže pomoć. Ona je već išla na seanse zbog prevelikog stresa u braku i van njega, a on je pokušao da sa uključivanjem u terapeutski proces kod mene nekako nju “prati”. Njena najveća zamerka je bila to što je on oduvek imao smanjenu seksualnu želju. Seksualni život gotovo da nije ni postojao između njih dvoje u periodu kad su došli kod mene. Dogovorili smo se da ja krenem da radim s njim, a da kasnije  uključimo i nju (jer se osećala dobro kod “svog” terapeuta), što je ona prihvatila, nadajući se da ću mu ja nekako probuditi  seksualnu želju bez njenog učešća.

Početni cilj u terapiji nam je bio da on malo bolje razume sebe, sopstveni svet kao i njene reakcije. Medjutim, bio je jako osetljiv na njeno verbalno i neverbalno izražavanje, koje je bilo često plačljivo i sažaljavajuće, i nije mogao kvalitetno da radi domaće zadatke. Nismo ni stigli do seksualnih zadataka kada je on izgubio motivaciju za rad.Verujem da je i u prošlosti njegova smanjena seksualna želja bila pogrešno protumačena od partnerke, kao napuštanje ili slično., pa je ona reagovala sa paničnim napadima ili različitim izlivima nezadovoljstva. Takva reakcija u želji da se kontroliše partner, udaljila je njega još više od seksualne bliskosti.

Moguće je da smo njega bezrazložno “označili kao pacijenta“ kome je potrebno “lečenje“ i pored toga što je i  sam priznao da je u prošlosti zbog sopstvenih kompleksa (dlake na leđima) imao smanjenu seksualnu želju.  Zato sam  pozvao  i nju da još jednom procenim o čemu se radi, ali tada sam shvatio da se ona još uvek “ljuti” na njega. Nisam video kod nje neki značajniji pomak, i pored toga što je išla več neko vreme kod drugog terapeuta, “traume” iz prošlosti su još uvek uticale. Smatrala je da je na njemu sada da se potrudi da joj “vrati” seksualni život koji je izgubila.Govorila je: "Nisam ja šugava i ružna da ne oseća ništa prema meni"… "U prošlosti sam samo ja preuzimala inicijativu, i sve je to bilo oskudno"… "On će uvek biti takav, a ja ne znam da li bi mogla da se zadovoljim s tim"…  "Ja ga volim, ali mi je potreban seks"…"Počela sam da gledam druge muškarce, poceli su da me drugi privlače"…

 Moje zadatke je smatrala suvišnim, dovoljno joj je bilo da priča o sopstvenim problemima sa njenim terapeutom, bez preuzimanja lične odgovornosti.

Potrebno je razumeti da svako u odredjenoj fazi života može da ima odredjene probleme sa željom. Medjutim, ukoliko ne pravimo dramu od toga, budemo malo strpljivi, ponovo dolazi period kada stvari teku sasvim normalno. Ali kod mnogih osoba, taj nedostatak seksa predstavlja alarm da se nešto strašno dešava, da je ljubav možda u krizi, pa oni koji žele više seksa veruju da im se nešto važno uskraćuje, oni drugi, koji ne žele puno seksa, smatraju da ih partner bezrazložno “napada”.

U gorepomenutom slučaju,  seksa je bilo premalo u predhodnim  godinama. Ali, taj nedostatak se nije mogao rešiti osvetom, ili stvaranjem krivice kod drugoga, na cemu   je partnerka nesvesno insistirala. Predlagao sam joj da pokuša da učestvuje u stvaranju nove seksualne priče, u kojoj će ona imati takodje aktivnu participaciju. Bilo je potrebno dati sebi i partneru “drugu šansu”. Ali, kao da je njoj to  bilo previše. Htela je da se samo on suštinski promeni, da nakon terapije sa mnom postane “gotov proizvod”, međutim takvi zahtevi su najčešće kontraproduktivni, jer muškarac upija partnerkino razočarenje i nestrpljenje.

Kao i uvek, pitanje ko će preduzeti prvi korak predstavlja najveći problem, iako u suštini  je bitno  da se on preduzme s bilo koje strane. Pokušao sam da mu objasnim da njene reakcije nisu samo  rezultat njegove smanjene želje za seksom, da je bitno neidentifikovati se sa njenim stanjem, što je njemu bilo teško da prihvati.

Na kraju se ispostavilo da njih dvoje nemaju kapacitete za veću transformaciju u sopstvenim životima. Došli su kod mene sa pričom da se još uvek vole, da žele da sačuvaju brak, ali ja nisam ni u jednom trenutku video pravu ljubav, pravu intimnost i bliskost, već samo infantilni egoizam karakterističan za stadium zaljubljenosti, pa je shodno tome i motivacija za promenu bila nezadovoljavajuća.

Intimnost i bliskost su poseban kvalitet emocionalnog odnosa među seksualnim partnerima i omogućava uspostavljanju nežne veze između njih.Ona se zasniva na uzajamnoj pažnji, odgovornosti, otvorenom ispoljavanju osećanja, nesputanoj razmeni informacija itd. Intimnost i bliskost doprinose i emocionalnoj sigurnosti i stabilnosti partnera pojedinačno i para u celini.

Svako narušavanje intimnosti između partnera, dovodi do gubitka životne radosti i sreće.

Pa iako se dešava, kako je i sam Frojd uočio da “kada se partneri vole, oni ne osećaju želju”, a “kada osećaju želju nisu u stanju da vole”, verujem da se to odnosi pre svega na zaljubljenost, u kojoj je seksualna želja rezultat određene napetosti i nestabilnosti  pojedinca  zbog toga što svog partnera ne poseduje u potpunosti, ili poseduje u nedovoljnoj meri, ili pak u čije je posedovanje suviše sigurna. Ako je tačno da sa zaljubljivanjem ide i određena doza anksioznosti, onda je pitanje kako je seksualna želja uopšte prisutna? Kaplanova je tvrdila da je strah kočnica za seksualnu želju, ali očigledno da ta vrsta anskioznosti kod zaljubljenih ljudi ne spušta želju.

Medjutim, ako dobro proanaliziramo, shvatićemo da je sama želja određena od mnogih svesnih i nesvesnih uzroka. Zato bi se moglo reći da kod zaljubljenih osoba želja postoji kao rezultat nesvesnih činilaca, i traje koliko i sama zaljubljenost- ne predugo.

Ljubav, je po svemu sudeći drugačija kategorija, gde samu seksualnu želju pobuđuju razni pre svega svesni izvori, koji ne moraju da budu isključivo i uvek vezani za našeg partnera, ali je sigurno da se ona održava mnogo duže zahvaljujući takodje i određenoj ali mnogo manjoj nestabilnosti koja postoji, čak i kada je prava ljubav u pitanju.

Seksualnoj želji je potrebna određena nestabilnost, opasnost i agresivnost u samoj vezi, ali ne u tolikoj meri da nas one preplavljuju i da seksualna želja bude lako promenljiva - kao kod zaljubljenih osoba, već njihovo tiho prisustvo kao određeni  znak i upozorenje da se sve menja i da našeg partnera nikada nećemo upoznati do kraja.