Seksualna želja

Seksualna želja

U bekstvu smo. Verujemo da je sreća stvar geografije, ili klase, boje kože, ili pak da svoje trikove skriva pod gomilom novca i mami nas.Težimo da negde odemo. Sve vreme dok bežimo ne napušta nas osečanje melanholije koje se krije kao kamičak u našim omiljenim udobnim patikama ili kao veliki trn uskraćenosti emocionalnog priznanja koji nam je ušao pod kožu. Duševna patnja je uvek tu da nas upozori da bežimo od samih sebe.

                                                     

                                                                                            Stenli Krauč

Kada su seksualni terapeuti po prvi put progovorili o mogućnosti kategorizacije seksualnih smetnji, tada su ustanovili da postoji nekoliko faza u seksualnom odgovoru čoveka. Prva je seksualna želja, druga uzbuđenje, treća orgazam. To su tri najvažnije faze, prilikom kojih se “dešavaju” mnoge seksualne disfunkcije.

Helen Singer Kaplan, psihijatar, koja je prva predstavila ovaj trofazni model seksualnosti i stvorila psihoseksualnu terapiju, napisala je knjigu Poremećaji seksualnih želja, u kojoj je naglasila značaj i složenost seksualne želje. Kasnije  su se i  ostali terapeuti  složili da svi poremećaji u okviru seksualne želje, predstavljaju “težak zalogaj” za psihoterapijski tretman. Smanjena seksualna želja je i sada prva na listi od svih seksualnih disfunkcija, zbog koje se zapadna populacija obraća za pomoć i najčešći klinički sindrom u sklopu poremaćaji seksualne želje. Ali i odsustvo seksualne želje, njeno “preterano” prisustvo (satirijaza i nimfomanija) , kao i seksualna averzija, takodje predstavljaju složenu psihičku dinamiku jedne osobe ili para.

Seksualna želja se danas smatra bazom seksualnosti. U njenom razumevanju i bližem shvatanju, ometaju nas mnogo direktnih  i indirektno povezanih činilaca, u čijoj identifikaciji je često neophodno i učešće terapeuta. Sada seksualni terapeuti znaju da bez zadovoljavajuće seksualne želje nema dobrog seksa.

 Smanjena seksualna želja

Osećam se veoma loše. Prosto ne želim da vodim ljubav sa svojom suprugom.Ona se oseća ružno, misli da imam ljubavnicu, a nemam, i osećam se kriv, osećam se grozno.Zašto mi se više ne diže na nju? - Muškarac, 45

Kako je smanjena seksualna želja oblik seksualne disfunkcije koja je najčešća u svetskim okvirima, koja ujedno i dosta uznemiruje ljude i zbog koje neretko dolazi do dubljih sukoba u vezi, pa i razvoda, smatram da joj treba posvetiti više pažnje od ostalih poremećaja  seksualnih zelja.

Smanjena seksualna želja kod jednog ili oba partnera obično ne deluje previše ozbiljno. Logično, ako je nešto smanjeno treba da se podigne, ali pitanje je kako povećati seksualnu želju?  Oni koji nemaju ovaj  problem često smatraju da će jedna romantična večera ili novi veš stimulirati partnere u  smeru “seksualnog druženja”. Imao sam klijente koji su mi govorili da su upravo sličan predlog dobili od jednog psihologa gde su potražili savet. Kako bi sve bilo tako jednostavno da stvari tako  funkcionišu.Predpostavljam da u nekoj situaciji to može da bude od koristi, ali u većini slučajeva nije tako.

Nažalost, potrebno je mnogo više truda i dubinskog rada, često u interakciji sa terapeutom da bi se “odmrsile svi konci”, pogotovo kada se radi o primarnom obliku slabosti seksualne želje. Nije dovoljno raditi samo na periferiji, promeniti stoljnak ili kupiti novi nameštaj. Potrebno nam je istinsko, pravo razumevanje seksualne želje.

Svi se rađamo sa prilično istim potencijalom za upražnjavanje seksualnih aktivnosti. Ne mogu da tvrdim da je on jednak kod svih nas, ali smatram da konstitucionalno nismo previše različiti, kao sto mnogi partneri koji su u krizi imaju predstavu o tome. Razlike sigurno postoje, kao što neki više vole da pešaće, a drugi da trče, tako i svi mi nećemo istom silinom “juriti” ka seksu. Medjutim, ono što spolja izgleda kao nepomirljivo, preterano različito, kontradiktorno, može unutra, u dubini naše duše da bude veoma slično kod svih nas.

Ako je seksualna želja baza samog seksa, onda je potrebno da mi stignemo do te baze, da je malo bolje upoznamo. Baza nije blizu, ponekad je prilično nejasno gde je ona, da li uopšte postoji i kolika je? Ima li smisla tražiti je, ili je bolje pretpostaviti da je nema, ili barem ne sa trenutnim partnerom?

U praksi se najčešće dešava da jedan od partnera ima veću, a drugi smanjenu seksualnu želju u odnosu na drugoga. Medjutim, ako ih postavimo sasvim po strani, nezavisno jednog od drugog, ili sa drugim partnerom, ništa neuobičajeno  ne bi  primetili. Onaj koji želi seks jednom nedeljno bio bi  sasvim “normalan” kad je sam ili u relaciji sa nekim koji takodje želi istu frekfenciju seksa. Onaj drugi, koji želi 4-5 puta bio bi takodje podjednako “normalan”. Medjutim, u situaciji kad su jedno pored drugog, kad jedan želi jedanput, a drugi 4-5 puta nedeljno, onda to predstavlja problem i potrebno je da se nekako reši. Kompromis u smislu “da se nadjemo na sredini” deluje kao dobra solucija, ali neretko se ispostavlja da se do kompromisa ne dolazi lako i jednostavno. Uskladjivanje deluje kao “preteška misija” i za jednog  i za drugog partnera.

Statistika pokazuje da je hipoaktivna seksualna želja češća kod ženske populacije, u nekim istraživanjima u Americi čak 22% žena ispoljava taj poremećaj, nasuprot 5% muškaraca (Lauman i sar., 1999) U drugim istraživanjima registruje se manji postotak slabosti seksualne želje – 1%-7%, (Simons i Carey,2001). Medjutim, ono što je prilično tačno jeste da sa starenjem seksualna želja polako opada kod svih, bez obzira na pol, s tim što se  kod muškaraca ovaj poremećaj češće javlja u starijim godinama, dok se kod žena javlja u mlađem uzrastu.

Smanjena seksualna želja ili njeno odsustvo nastaje iz psiholoških i telesnih razloga i njihovih kombinacija. Kaplanova je smatrala da je strah povezan sa seksualnom aktivnošću, ali i strah koji nastaje iz drugih razloga ključan faktor koji dovodi do slabosti ili gubitka seksualne želje.

Da bi razumeli seksualnu želju, potrebno je da ustanovimo njen sadržaj. Kao i samo seksualno ponašanje, i seksualna želja je proizvod 3 unutrašnje psihičke komponente:  intelekt ili razum, seksualni nagon ili potreba i volja ili motivacija za seks. Dodajmo joj samo usmerenje i onda ćemo pričati o predmetu seksualne želje kao njenom  spoljašnjem  elementu.

Intelekt podrazumeva naše shvatanje seksualnosti.Tu spadaju različite misli, mitovi, stereotipi, predrasude, pozitivna i negativna tumačenja seksa, stavovi povodom neke vrste seksualnih aktivnosti, poruke vezane za seks koje smo dobili u toku socijalizacije itd. U domenu intelekta, možemo da budemo za i protiv seksa, ili potpuno indiferentni, ali naše seksualne konceptualizacije itekako imaju refleksiju na spoljašno seksualno ponašanje i samu seksualnu želju.

Intelektualni deo želje nam govori o tome koliko pažnje, vremena, energije, truda trošimo na investiranje u dobar seksualni život. Koliko  nam je zaista stalo da on funkcioniše, koliko želimo da odbacimo stara, rigidna uverenja, koliko želimo da mi budemo odgovorni za sopstveno seksualno funkcionisanje. Jednom rečju, koliko  se u našoj glavi “motaju” pozitivne seksualne slike i misli.

Kod osoba koje iimaju smanjenu seksualnu želju, česta su negativna razmišljanja o sebi, o sopstvenom životu, o trenutnom partneru, ili o seksualnom funkcionisanju.  Promeniti ili izbaciti ta uverenja, iziskuje dosta vremena.Te osobe su poprilično osetljive i  svaki, pa i najmanji stres može da ih izbaci sa koloseka. Kod mnogih osoba, problemi u vezi,  u situaciji kad osećaju bes, ili ih partner “odbacuje”, dovode do gubitka libida. Čest je slučaj da se iza smanjene seksualne želje kriju razna depresivna osećanja, osećaja stida, krivice, besa, bespomoćnosti. Sva ta osećanja ne moraju  direktno biti  povezana  sa seksualnim životom, ali ona postoje u samoj osobi, pa je potrebno smanjiti njihov uticaj i uspostaviti odredjenu kontrolu nad njima.

Seksualni nagon za vođenje ljubavi  je biološka dimenzija seksualnosti. Odredjuje je uglavnom  nivo testosterona u krvi, kao osnovni seksualni hormon. Ovaj hormon je veoma promenljiv  u zavisnosti od toga koju hranu unosimo, pa do toga kako trošimo našu energiju. Tokom dugotrajne jake fizičke i psihičke aktivnosti on može da padne i ispod donje granice normale, ali to najčešće nije zabrinjavajuće. Kod muškaraca, česte ejakulacije tokom masturbacije ili seksa dovode do njegovog pada. Kod žena, takodje se čini da ovaj hormon ima uticaj na seksualnu želju.

Biološki deo psihe, koji kao gorivo za seks ima testosteron, nam šalje signal za vodjenje ljubavi. On može da se kreće od gladi za seksom – kao posledica duže apstinencije, pa sve do prezasićenje seksom - ako smo ga upražnjavali suviše često u skorije vreme.Mnoge osobe koji imaju smanjenu seksualnu želju postale su distancirane od svojih tela, nisu zadovoljne kako izgledaju, ne brinu o njima ili im smeta izgled partnera. Mnogi muškarci izjavljuju da im se seksualna želja smanjila kada se partnerka ugojila ili je dobila strije usled trudnoće.

Zapažanja seksualnih terapeuta Sandre Lejiblum i Rejmonda Rouzena  govore da je u većini sluačajeva kod muškaraca  seksualni apetit postojaniji u odnosu na žene, možda zato što žene automatski isključuju erotska interesovanja kad nisu u vezi sa nekim, iako se to danas postepeno menja. Kod žena se seksualna želja povećava i smanjuje u zavisnosti od menstrualnog ciklusa, pa mnoge nisu željne seksa neposredno pre i prva dva-tri dana tokom periode.Takodje, većina žena nema seksualni apetit u poslednja tri meseca trudnoće, kao i neko vreme posle porođaja.

Motivacija t.j. volja je aktivacioni deo psihe  koji nas tera da uradimo nešto povodom naše seksualne želje.Mnogi ljudi su konstituacionalno pasivniji ili su takvi postali kroz njihov psihoseksualni razvoj, pa preuzimanje bilo kakve inicijative može predstavljati problem. S druge strane, postoje i oni koji su aktivniji i to im je bitna odrednica u životu i u seksu.

Motivacioni aspekt govori nam o tome koliko smo mi aktivni u odnosu na ono što se dešava u našem mozgu i telu, koliko zapravo reagujemo u skladu sa odredjenim vibracijama organizma. Ukoliko zauzmemo proaktivnu ulogu, sigurno je da ćemo pokušati da vodimo ljubav čak i ako nije  naš um totalno “čist” od negativnih misli ili naše telo skroz “izgladnjeno”.Partneri koji su dobro seksualno uskladjeni, vode ljubav i kada nisu bas previše zainteresovani za to. Oni znaju, da je vredno pokušati, jer se mozak i telo “zagreju”, i na kraju ponovo iskuse zadovoljstvo. Koliko puta nam se nije išlo na neki trening, ali nakon njega smo se vratili nasmejani kući. Volja je motor ogranizma, a svakom motoru je potrebno vreme da se zagreje i postigne “radnu temperaturu”.

Predmet seksualne želje je objekt naše seksualne pažnje. On se svodi na pitanje želeti, ali šta? Seks sa samim sobom ili sa partnerkom, sa punijom ili mršavijom osobom, sa ženom ili ljubavnicom, sa sportistom ili intelektualcem. Medjutim, često taj predmet može biti jako neodređen. Mnogi ljudi vode ljubav da ne bi razočarali partnera, ili ne znaju da izraze neseksualna osećanja na neseksualni način, pa im seks predstavlja sredstvo da izraze sve – oduševljenje, bes, glad, razočarenje, uvređenost, čak i zaprepašćenost.

 Svi delovi seksualne želje igraju veoma važnu ulogu i utiču da ona bude prisutna ili smanjena, t.j.odsutna ili  prenaglašena.

Osoba koja ima hipoaktivnu seksualnu želju ne teži seksualnom zadovoljstvom, niti pak o njemu sanjari ili fantazira. Dešava se da i posle genitalnu stimulaciju ne oseti nikakvu prijatnost, ili je ona veoma mala da bi je motivisala na seksualni odnos. Erotski ambijent kod te osobe ne izaziva seksualna osećanja, već neprijatnost, napetost, agresivnost ili strah.

Najčešće je slučaj da osobe koje imaju smanjenu seksualnu želju, ne upražnjavaju seks, ili to rade samo povremeno kako bi pružili zadovoljstvo partneru, a pritom nemaju osećaj zadovoljstva i retko postižu orgazam.Vremenom postaju veoma zabrinuti, da se nešto čudno dešava s njima ili da je njihov partner “nenormalan”. Medjutim, niti je iko čudan, niti nenormalan, ali verovatnije jeste da se takva osoba udaljila od sopstvene baze ili od njenog partnera.

Pod udaljavanjem od sopstvene baze podrazumevam to da osoba previše počne da razmišlja ili da se bavi nečim što joj ne pričinjava zadovoljstvo, što joj ne donosi uživanje, da ulazi u lošu komunikaciju sa sobom i sa drugim ljudima, da krene da gaji negativna uverenja o sopstvenom životu, da suviše traži mane i greške kod sebe ili partnera, da sopstvenu vrednost "bazira" na tudjim komentarima. To bi značilo da postaje nezahvalna u svom življenju. Stvarajući takav sopstveni svet ta osoba nesvesno blokira puteve za seksualno uživanje. Svaki poziv na seks deluje prilično uznemirujuće, jer seks podrazumeva da vi ispunite odredjene uslove u sebi kako bi bili otvoreni za pozitivno iskustvo. Čovek koji ima preveliki ego, ili  koji je usmeren na samosažaljenje i funkcionisanje iz pozicije žrtve, teško će moći da se upusti i opusti u ljubavnoj razmeni.

Uslovi

Uslovi predstavljaju sve ono sto je vama bitno da bi ste se osećali dobro u seksu, i van njega. Nekome je dovoljno da bude voljen, drugi želi da voli. Neki ljudi žele da imaju adekvatan prostor, zamračenu atmosferu, drugima nije to neophodno. Nekima je najbitnije kako se partner oblači, a drugima kako partner miriše.

Postoje ljudi koji ne mogu da funkcionisu ako nisu u dobrim odnosima sa partnerom, a ima i takvih koje svađa motiviše da vode ljubav (ovo zadnje je veoma sporno,ali neću ga razmatrati u ovom tekstu).

Sve u svemu, morate saznati (sami ili sa terapeutom)  šta je to što vam stvara prijatna osećanja pre, za vreme i nakon seksa.

Evo nekih stvari koji negativno utiču na seksualnu želju:

· Previše lekova, alkohola, droge, cigare…

· Nizak nivo seksualnih hormona

· Akutni ili hronični zdravstveni problem

· Hronične svađe i konflikti

· Fizički umor

· Stres

· Depresija

· Prezaposlenost

· Seksualni problemi

· Seksualni strahovi

· Strah od prevelike bliskosti

· Nezadovoljstvo u vezi

 Kada kod mene dodju partneri sa problemom seksualne želje, u startu sam svestan da nam predstoji ozbiljan rad. Ali ne toliko sa “seksualnom željom“, koliko sa drugim aspektima funkcionisanja para, kako je predložio Šarf: spoljašnu realnost ili razvojnu fazu partnerskog odnosa, unutrašnji objektni svet svakog pojedinca u paru i kako on utiče na kapacitet za seksualnu bliskost i najzad, tekuću porodičnu konstelaciju, koja uključuje decu, roditelje itd., i kako ona deluje na seksualnu želju.

Seksolozi-psihijatri koji usko shvataju seksualnost često prepisuju neke lekove za smirenje, antidepresive i slično, ili daju par saveta kako bi osoba ili par postao funkcionalan. Iako nema nista loše ni u jednom ni u drugom pristupu, svaki od njih zanemaruje principe na kojima funkcioniše naš mozak. Oni često gube iz vida da mozak nije tako koncipiran. A pogotovo kad je u pitanju seks. Nije to nešto sto će nestati tako brzo, sa jednom tabletom, sa par vežbi. Zanemaruju da i jedna i druga osoba ima psihoseksualnu istoriju, koja nije pogodna tabletama, koja nema veze sa instant tretmanom. Kad se radi o seksu (a verovatno i sve drugo sto se tiče našeg mentalnog funkcionisanja), principi koji važe u automehanici, ovde se ne mogu primeniti. Seks nije fast food.

Mozak je suptilan, po tome sto obrađuje informacije na samo njemu svojstven način. Vi nikada nećete pronači 2 osobe koje razmišljaju isto o seksu. I jedna i druga osoba su možda  izjavile da žele da vode ljubav, ali pod tim  podrazumevaju sasvim različite stvari. Jedna   misli o seksu na brzaka, u nekom liftu, u velikom soliteru usred bela dana, a druga da  razmišlja o sporom seksu u bračnom krevetu   posutim  laticama  ruža, u večernjim satima…

Ali mi smo skloni da  ljude  stavljamo u kategorije :  oni koji vode ljubav u krevetu su tradicionalniji, a ovi drugi ekstravagantniji.

Ono što zaboravljamo jeste da u odredjenim okolnostima, i jedni i drugi mogu da promene svoj način seksualnog izražavanja.

Tako je i sa problemom seksualne želje. Iako većina nas neretko stavlja ljude u određenu kategoriju (frigidni, hipo ili hiperseksualni tip), kako bi lakše razumeli njihovo seksualno ponašanje, često  gubimo iz vida da i pored razlika koje postoje između njih, svako može da funkcioniše veoma dobro u seksu ukoliko zadovolji sopstvene uslove.

Kako je dobar odnos izmedju partnera van seksa glavni preduslov da stvari funkcionišu u krevetu, postavlja se pitanje šta je to što dovodi do boljeg odnosa?

Sećam se jednog para koji je došao kod mene sa smanjenom frekfencijom seksualnih aktivnosti, zbog smanjene seksualne želje kod muškarca. Taj problem ih  je mučio duže vremena, ali su posle odredjenih zdravstvenih problema u njihovim životima, odlučili da konačno potraže pomoć. Ona je već išla na seanse zbog prevelikog stresa u braku i van njega, a on je pokušao da sa uključivanjem u terapeutski proces kod mene nekako nju “prati”. Njena najveća zamerka je bila to što je on oduvek imao smanjenu seksualnu želju. Seksualni život gotovo da nije ni postojao između njih dvoje u periodu kad su došli kod mene. Dogovorili smo se da ja krenem da radim s njim, a da kasnije  uključimo i nju (jer se osećala dobro kod “svog” terapeuta), što je ona prihvatila, nadajući se da ću mu ja nekako probuditi  seksualnu želju bez njenog učešća.

Početni cilj u terapiji nam je bio da on malo bolje razume sebe, sopstveni svet kao i njene reakcije. Medjutim, bio je jako osetljiv na njeno verbalno i neverbalno izražavanje, koje je bilo često plačljivo i sažaljavajuće, i nije mogao kvalitetno da radi domaće zadatke. Nismo ni stigli do seksualnih zadataka kada je on izgubio motivaciju za rad.Verujem da je i u prošlosti njegova smanjena seksualna želja bila pogrešno protumačena od partnerke, kao napuštanje ili slično., pa je ona reagovala sa paničnim napadima ili različitim izlivima nezadovoljstva. Takva reakcija u želji da se kontroliše partner, udaljila je njega još više od seksualne bliskosti.

Moguće je da smo njega bezrazložno “označili kao pacijenta“ kome je potrebno “lečenje“ i pored toga što je i  sam priznao da je u prošlosti zbog sopstvenih kompleksa (dlake na leđima) imao smanjenu seksualnu želju.  Zato sam  pozvao  i nju da još jednom procenim o čemu se radi, ali tada sam shvatio da se ona još uvek “ljuti” na njega. Nisam video kod nje neki značajniji pomak, i pored toga što je išla več neko vreme kod drugog terapeuta, “traume” iz prošlosti su još uvek uticale. Smatrala je da je na njemu sada da se potrudi da joj “vrati” seksualni život koji je izgubila.Govorila je: "Nisam ja šugava i ružna da ne oseća ništa prema meni"… "U prošlosti sam samo ja preuzimala inicijativu, i sve je to bilo oskudno"… "On će uvek biti takav, a ja ne znam da li bi mogla da se zadovoljim s tim"…  "Ja ga volim, ali mi je potreban seks"…"Počela sam da gledam druge muškarce, poceli su da me drugi privlače"…

 Moje zadatke je smatrala suvišnim, dovoljno joj je bilo da priča o sopstvenim problemima sa njenim terapeutom, bez preuzimanja lične odgovornosti.

Potrebno je razumeti da svako u odredjenoj fazi života može da ima odredjene probleme sa željom. Medjutim, ukoliko ne pravimo dramu od toga, budemo malo strpljivi, ponovo dolazi period kada stvari teku sasvim normalno. Ali kod mnogih osoba, taj nedostatak seksa predstavlja alarm da se nešto strašno dešava, da je ljubav možda u krizi, pa oni koji žele više seksa veruju da im se nešto važno uskraćuje, oni drugi, koji ne žele puno seksa, smatraju da ih partner bezrazložno “napada”.

U gorepomenutom slučaju,  seksa je bilo premalo u predhodnim  godinama. Ali, taj nedostatak se nije mogao rešiti osvetom, ili stvaranjem krivice kod drugoga, na cemu   je partnerka nesvesno insistirala. Predlagao sam joj da pokuša da učestvuje u stvaranju nove seksualne priče, u kojoj će ona imati takodje aktivnu participaciju. Bilo je potrebno dati sebi i partneru “drugu šansu”. Ali, kao da je njoj to  bilo previše. Htela je da se samo on suštinski promeni, da nakon terapije sa mnom postane “gotov proizvod”, međutim takvi zahtevi su najčešće kontraproduktivni, jer muškarac upija partnerkino razočarenje i nestrpljenje.

Kao i uvek, pitanje ko će preduzeti prvi korak predstavlja najveći problem, iako u suštini  je bitno  da se on preduzme s bilo koje strane. Pokušao sam da mu objasnim da njene reakcije nisu samo  rezultat njegove smanjene želje za seksom, da je bitno neidentifikovati se sa njenim stanjem, što je njemu bilo teško da prihvati.

Na kraju se ispostavilo da njih dvoje nemaju kapacitete za veću transformaciju u sopstvenim životima. Došli su kod mene sa pričom da se još uvek vole, da žele da sačuvaju brak, ali ja nisam ni u jednom trenutku video pravu ljubav, pravu intimnost i bliskost, već samo infantilni egoizam karakterističan za stadium zaljubljenosti, pa je shodno tome i motivacija za promenu bila nezadovoljavajuća.

Intimnost i bliskost su poseban kvalitet emocionalnog odnosa među seksualnim partnerima i omogućava uspostavljanju nežne veze između njih.Ona se zasniva na uzajamnoj pažnji, odgovornosti, otvorenom ispoljavanju osećanja, nesputanoj razmeni informacija itd. Intimnost i bliskost doprinose i emocionalnoj sigurnosti i stabilnosti partnera pojedinačno i para u celini.

Svako narušavanje intimnosti između partnera, dovodi do gubitka životne radosti i sreće.

Pa iako se dešava, kako je i sam Frojd uočio da “kada se partneri vole, oni ne osećaju želju”, a “kada osećaju želju nisu u stanju da vole”, verujem da se to odnosi pre svega na zaljubljenost, u kojoj je seksualna želja rezultat određene napetosti i nestabilnosti  pojedinca  zbog toga što svog partnera ne poseduje u potpunosti, ili poseduje u nedovoljnoj meri, ili pak u čije je posedovanje suviše sigurna. Ako je tačno da sa zaljubljivanjem ide i određena doza anksioznosti, onda je pitanje kako je seksualna želja uopšte prisutna? Kaplanova je tvrdila da je strah kočnica za seksualnu želju, ali očigledno da ta vrsta anskioznosti kod zaljubljenih ljudi ne spušta želju.

Medjutim, ako dobro proanaliziramo, shvatićemo da je sama želja određena od mnogih svesnih i nesvesnih uzroka. Zato bi se moglo reći da kod zaljubljenih osoba želja postoji kao rezultat nesvesnih činilaca, i traje koliko i sama zaljubljenost- ne predugo.

Ljubav, je po svemu sudeći drugačija kategorija, gde samu seksualnu želju pobuđuju razni pre svega svesni izvori, koji ne moraju da budu isključivo i uvek vezani za našeg partnera, ali je sigurno da se ona održava mnogo duže zahvaljujući takodje i određenoj ali mnogo manjoj nestabilnosti koja postoji, čak i kada je prava ljubav u pitanju.

Seksualnoj želji je potrebna određena nestabilnost, opasnost i agresivnost u samoj vezi, ali ne u tolikoj meri da nas one preplavljuju i da seksualna želja bude lako promenljiva - kao kod zaljubljenih osoba, već njihovo tiho prisustvo kao određeni  znak i upozorenje da se sve menja i da našeg partnera nikada nećemo upoznati do kraja.

Paralelni svetovi seksualnosti: Orgazmička i erektilna disfunkcija

Paralelni svetovi seksualnosti: Orgazmička i erektilna disfunkcija

Kada bi neko pitao ženu da li je nekada imala erekciju, ona bi se verovatno zbunila, slatko nasmejala ili čak uvredila. Ali ako pitate muškarca da li je nekada doživeo orgazam, retko koji muškarac bi odreagovao slično.Mozda bi mu to bilo čudno pitanje (jer večina svršavaju lako), ali najverovatnije bi odgovorio potvrdno.

Ženski orgazam i muška erekcija, dva stanja tela i duha, različite polovosti predstavljaju naizgled dve nedodirljive ekspresije čoveka u različitoj fazi seksualnog odgovora, koji se baziraju na veoma sličnim postulatima. Žena ima svoj “mikro penis” u obliku klitorisa, koji funkcioniše gotovo isto kao i “pravi” muškarčev penis. I njemu je potrebno pozitivno seksualno uzbudjenje da bi se napunio krvlju i postao osetljiviji za seksualne dodire. I on (kao i vrh penisa) je izuzetno bogat nervnim završetcima, koji “pretvaraju” seksualno uživanje u orgazam. Da bi se postigao orgazam, žene moraju da budu u specifično psihofiziološko stanje, isto kao i muškarci kada žele da im penis bude u erekciji. I jedni i drugi pokušavaju stvoriti one neophodne uslove da bi osetili pravu draž seksualne situacije.

Ako posmatramo njihovu psihopatološku stranu, onda govorimo o orgazmičkoj disfunkciji kod žena (ređe kod muškaraca) i erektilnu disfunkciju kod muškaraca. Iako nam se možda može činiti neopravdano njihovo povezivanje zbog određenih razlika koji postoje između njih, čvrsto verujem da oni imaju mnogo sličnosti (ili će tek imati u budućnosti), pogotovo u subjektivnim doživljajem istih.

S jedne strane, ženski orgazam je vekovima bio osporavan, zabranjivan, smatran nedovoljno “važnim”, a s druge, muška erekcija je oduvek bila odraz muškosti, potentnosti, snage ličnosti, sinonim za zdravog muškarca itd. Hiljadama godina je muškarac “investirao” u svoju erekciju (i još to čini), ali sa industrijskim rastom društva i sve večoj emancipaciji žena, dobili smo novi društveni poredak koji uključuje ekonomsko nezavisne žene od muškaraca, a s tim i jedan novi oblik ženske seksualnosti, u kojoj investicija u sopstveni orgazam se sve više povećava (već postoje lekovi pod imenom “ženska vijagra”).

Kada žena naidje na poteškoća u dostizanju orgazma, ona se može ophoditi prema sebi i partneru, kao i muškarac koji ne može da postigne i održi erekciju. Ukoliko nadju opravdanje za svoj trenutni “seksualni fijasko” u krevetu, najverovatnije je da će u sledećoj situaciji ući sa pozitivnim seksualnim mislima i slikama. Medjutim, neretko se dešava da to dožive lično, da uzmu k srcu, da se identifikuju s tim, i da sebe (ili partnera) okrive i proglase za neadekvatnim. Osećaj bezvrednosti, krivice, stida, potištenosti, su česće pravilo nego izuzetak. 

Muškarac sa svojom erekcijom “predstavlja” sebe, svoju muškost, uživanje, privlačnost partnera, žena s orgazmom takodje pokazuje sebi i partneru da je seksualna, da uživa s njim, da je zadovoljna, da mu je naklonjena. Oboje se trude da se pokažu u najboljem svetlu. 

Postoji samo jedna veoma očita osobina orgazma i erekcije koja ih razlikuje, koja je dovoljna da se muškarac oseća (bar spolja, a verovatno i unutra) gore od žene, a to je vidljivost. Erekciju ne možete izglumiti, orgazam možete. Gubitak erekcije je tako vidljiv, da “bode” u oči oboma, orgazam nije. Žena može glumiti (na njenu štetu) da joj je lepo i da muškarac ne sazna pravu istinu, iako se u dubini duše i žena i muškarac mogu osećati gotovo identično.

 Možda je ženama uslovno rečeno lakše, ali orgazmička disfunkcija (pored vaginizma naravno) je jedina ženska seksualna disfunkcija koja može pretendovati da bude na neki način pandan erektilnoj disfunkciji. 

Žena koja dugo ne doživljava orgazam vremenom gubi i želju za seksom, isto kao i muškarac koji ne postiže erekciju. I jedan i drugi nemaju “motiva” za seksualnu igru. Oni se boje i pre nego što krene predigra,razmišljaju negativno o sebi, o partneru, gaje “iluzije” da će biti bolje sa drugom osobom, pa neki od njih dodju i do stanje seksualne fobije. Seks koji ne pruža uživanje i prijatna osećanja,već stvara osećaj neadekvatnosti i “nenormalnosti”, počinje da se izbegava. Onda sve što se tiče seksa pogadja i boli, čak i najmanja priča koja ima seksualnu konotaciju. Seks postaju užas, pakao, smetnja za radosan i funkcionalan život.

Zašto je sve ovo bitno? Zato što je nama potrebno razumevanje izmedju partnera, medjusobno prihvatanje, stavljanje u poziciji onog drugog, razvijanje seksualne empatije.

Žene koje nisu doživele orgazam (ili retko kada) zaboravljaju da su one odgovorne za svoje osećaje u seksu, isto kao i muškarac koji kada ima problem sa erekcijom zaboravlja da zadovolji svoje uslove pre i za vreme seksa.

Nepoznavanje psihologiju seksa, zbog loše seksualne socijalizacije (strogo religiozno vaspitanje i sl.), nedostatka prave komunikacijske veštine i negativne slike o sebi, često su dovoljni da stvore poremećaj na seksualnom planu, koji partneri na njihovu žalost održavaju i godinama.

Ženska seksualnost je oblast u kojoj se u novije vreme sve više otvoreno priča. Hiljadama godina su žene bile primorane da zadovoljavaju biološke potrebe tokom seksualnih aktivnosti, u smislu reprodukcije. Glavni njihov cilj je bio da budu majke, verujući da je to dovoljno. Ali, vremena su se promenila.

Sada više nije problem govoriti o seksualnom zadovoljstvu žena, kao njihovo legitimno pravo u partnerskoj razmeni ljubavi i fizicke neznosti. Žene, kao i muškarci prihvataju to kao nešto sasvim normalno, iako ranije ni jedni ni drugi nisu razmišljali u tom pravcu.

Žene se sve više opuštaju da slobodno masturbiraju, dok su same, dok fantaziraju o nekom muškarcu ili to rade u saradnji sa svojim partnerom. Postoji čitavi niz seksualnih pomagala namenjeni upravo za samozadovoljavanje žena. Neke se odlučuju i na takav korak, a neke smatraju da im to nije potrebno.

Ali, još uvek postoje one koje su sumnjičave u vezi masturbacije, koje smatraju da je to pogrešno, da je prljavo, da nije normalno i sl. Da, i u ovom 21-vom veku srećemo takve osobe, koje nerado govore o tome, koje se užasavaju kad čuju tu reč, kojima smeta kada neko otvoreno o tome priča. A da ne govorim o tome kada je potrebno da to urade same sa sobom. To im izgleda kao nemoguća misija. Kao penjanje na Mont Everest.

Kad sam postavio tekst o masturbaciji na mom blogu, a kasnije na facebook-u, bio je pregledan gotovo podjednako kao i ostali moji tekstovi, ali iz nekog “nepoznatog” razloga dobio je najmanje lajkova.

Za ilustraciju svega ovoga može da nam posluži jedan primer iz naše prakse:

Jednom je kod nas došao bračni par sa seksualnim problemom. Prvi u ordinaciji ušao je suprug, koji se žalio na probleme sa erekcijom. Njegova supruga je ostala u čekaonici.

Taj muškarac je bio prilično zabrinut, kao i svaki drugi koji dodje kod nas s tim problemom. Objasnio nam je da ranije nisu imali takav problem, da imaju dvoje dece, ali da posle rodjenja drugog deteta njihov seksualni zivot počeo da se pogoršava i da sada nemaju seksualne odnose jer on ima problem sa erekcijom.

Saopštio nam je takodje da mu njegova partnerka često govorila da ima mali penis, kao i da ona ne može da doživi orgazam s njim. Sve te dodatne informacije koje nam je on dao itekako su bile značajne iako se u prvi mah može činiti da nemaju direktnu vezu sa njegovim problemom.

Jedva sam čekao da upoznam njegovu suprugu i da malo više saznam o njenom doživljaju stvari. Nakon pregleda tog muskarca, gde smo ustanovili da pripada u onoj kategoriji muškaraca sa veoma dobrim performansama polnog uda, ušla je i njegova supruga koja je delovala prilično stidljivo i nesigurno, kao da ona nama nije potrebna u čitavoj prići.

Zahvalili smo joj se što je došla zajedno s njim, da bi zatim krenuli sa nekim pitanjima koje smo smatrali da su važni. Veoma sam bio zainteresovan za njenu seksualnost, pa sam krenuo da je propitujem u tom pravcu. Saopštio sam joj da sam dobio informaciju od njenog supruga da ona ne može postići orgazam u seksualnom aktu, pa sam je pitao da li je nekada masturbirala, t.j. da li se samozadovoljavala. 

To pitanje je toliko pogodilo da je napravila specifičan izraz lica koji je pokazivao gadjenje i jak otpor da se uopšte govori o tome. Hteo sam da joj ukažem na značaj same masturbacije za njen orgazam sa partnerom, ali nije imala strpljenja da to sluša. Rekao sam joj da ne može dobiti od partnera nešto na seksualnom planu, što ona predhodno sebi nije “dala”.

 Hteo sam da je malo edukujem u tom pravcu, da postizanje orgazma kod žena prevashodno zavisi od njih, a posle od njihovih partnera. Nije joj prijala ta moja priča, zato što je fokus naše pažnje bio pomeren sa njenog partnera na nju, gde problem nije bio tako”očigledan”.

Baveći se psihoseksualnom terapijom utvrdio sam da bez obzira da li je problem “vidljiviji” kod jednog ili drugog partnera, odgovornost za njihovu seksualnu razmenu snose oboje, pa sam hteo da ovu ženu nešto pitam i za veličinu polnog uda njenog supruga. Tada nam je rekla da ima osećaj da mu se smanjio posle rodjenja drugog deteta, ali smo joj mi objasnili da je to njen pogrešan subjektivni doživljaj, zato što se posle porodjaja njena vagina malo proširila i da je to pravi uzrok njene iskrivljene percepcije muževljevih genitalija, a verovatno i smanjeno seksualno uzbudjenje kod partnera.

Načelno se složila sa tim, ali je bila strašno revoltirana. U jednom trenutku nam je rekla da je problem u njemu i da treba da se posvetimo njemu. Nije mogla da podnese sav taj teret koji smo mi “spakovali” u dva pitanja, što je bio odraz njene nesigurnosti.

Ova žena je pokazala njeno seksualno neznanje, ali i to da nema želju da nešto novo nauči. Sve što je ona htela bilo je da se problem kod njenog muža reši čarobnim štapićem bez njenog sudelovanja. Iako smo je na kraju smirili, objašnjavajući da ne tražimo krivca,već povečanu odgovornost, bio sam svestan da su njegove probleme sa erekcijom itekako povezane sa njenim pristupom i shvatanjem seksualnosti.

Kada muškarci imaju probleme sa erekcijom, a žene probleme u doživljaju orgazma, tada je stav onog drugog (partnera) od izuzetne važnosti za kasnije seksualno funkcionisanje.

Često savetujem žene da prihvate da ih muškarac zadovolji na drugačiji način – “neklasičan” seks, što podrazumeva oralni seks, manuelna stimulacija, zajednička masaža, ili samo zabavan razgovor o seksualnim osećajima. Na taj način rasterećuju muškarca i on uvidi da žena može biti zadovoljena i bez penetracije. To je važna poruka koju on prima, i u takvim uslovima je lakše rešiti problem sa erekcijom. U suprotnom, izgledi su veoma mali.

Takodje, stav muškarca za ženski orgazam je veoma značajan. Muškarac koji prihvata da žena doživi orgazam bez njegove penetracije, ili koji se trudi da samo uživa u dugoj predigri s njom, bez žurbe i forsiranja, stvara potrebne uslove da kasnije ona doživi orgazam i tokom seksualnog čina. Ali stav muškarca da samo jako “zabijanje” penisa vodi ka vrhuncu, udaljava ženu od orgazma.

Ukoliko žene shvate mušku erekciju (a i “sopstvenu”) na pravi način i ne vrednuju sebe i partnera kroz postojanje ili nedostatak iste, onda je mogućnost seksualne funkcionalnosti muškarca povećana, i moguće krize u seksu će biti više prolaznog nego trajnog karaktera.

S druge strane, ako muškarci shvate ženski orgazam na pravi način, i ne “podižu” ili “spuštaju” svoj ego kroz dostizanje ili nepostizanje orgazma kod partnerke, onda stvaraju klimu da se ženska seksualnost razvija u pravom smeru.

Naravno, ženski orgazam zavisi od muškarca, isto koliko i muška erekcija zavisi od žene.

Mozda bi najispravnije bilo reči da u stvaranju celokupne zadovoljavajuce seksualne priče učestvuju oba partnera, pa njihove reakcije na “uspešan” ili “neuspešan” seks su veoma značajne za kasnije zajedničko funkcionisanje. 

Uloga psihoseksualnog terapeuta u situaciji kada nema zadovoljavajućeg orgazma ili erekcije je upravo u motivisanju oba partnera da okrenu seks i  ljubav  u sopstvenu korist preko najrazličitijih mentalnih i seksualnih vežbi. Takodje, eliminisanje različitih nerealnih očekivanja i ciljeva u seksu, često pomaze da svako maksimalno izrazi svoj seksualni potencijal. Zbog svega toga, psihoseksualna terapija podrazumeva dolazak oba partnera na seansama, kad god je to moguće.

Ljubav koju imaju u sebi, i kod jednih i kod drugih treba da bude usmerena ka sličnostima koje postoje izmedju njih u seksualnoj razmeni i da kroz to traže put do boljih erekcija i orgazama.

Erektilna disfunkcija

Erektilna disfunkcija

Iako postoji mnogo različitih oblika seksualnih disfunkcija, jedna se izdvaja kao posebno značajna. Reč je o erektilnoj disfunkciji, koja nastaje zbog inhibicije u fazi seksualnog uzbuđenja za vreme seksualnog odgovora muškarca, i definiše se kao stalna, povremena ili povratna nesposobnost da se dostigne i održi erekcija koja bi bila primerena za uspešno obavljanje seksualnih aktivnosti i kompletiranja seksualnog odnosa.

Verovatno ne postoji druga seksualna disfunkcija koja toliko frustrira i ponižava muški pol, koja deluje toliko traumatično na muškarca, kao što je to slučaj sa gubitkom “prave” erekcije. Čak i laici, koji ne poznaju seksualnu problematiku i dijapazon mogućih seksualnih patnji, znaju za ovu vrstu problema. Zapravo, oni misle da je to jedino negativno što može da ih snadje na seksualnom planu.S druge strane, ali i pod drugim imenom (impotencija), Frojd i njegovi saradnici su podrazumevali mnogo oblika seksualnih smetnji. Ranije je crkva bila posebno negativno nastrojena prema seksualno neuspešnim muškarcima (najviše zbog nataliteta), a ne mali broj muškaraca zbog „neispunjene muškosti“ izveden pred sud.

Frojd je impotenciju kategorisao u grupi neuroza, a tek kasnije sa pojavom Mastersa i Dzonsonove, kao i Kaplanove, impotencija dobija lepši naziv, oslobodjen pežorativnosti i negativne samoprocene, a to je erektilna disfunkcija. Tada, se takodje saznalo, da svaki čovek koji ima seksualne probleme, ne mora po pravilu da bude neurotičan, da ima poremečaj ličnosti ili drugi psihopatološki poremečaj. Može da budete sasvim „normalni“, a da ne postignete ili održite erekciju, i da to ne znači ništa drugo, nego (najčešće) da u jednoj fazi seksualne igre niste uspeli da inicirate ili održite seksualno uzbudjenje. Znači, bez pozitivnog seksualnog uzbudjenja nema zadovoljavajuće erekcije, iako u retkim slučajevima i odredjeni strahovi mogu da dovedu do erekcije (na primer, kada su za vreme rata terali ljude s pistoljem na glavi da siluju žene.) Generalno govoreći, strahovi nepovoljno utiću na seksualnu funkciju, ali retki strahovi kao na primer strah da nas ne otkriju drugi ljudi ( na pr. dok mi razmenjujemo seksualne dodire u toaletu na nekoj žurci kod prijatelja) mogu pospešiti uzbudjenje.

Prva istraživanja svih oblika impotencije, sproveli su Kinsi i sar., 1948, kada su na više od 6000 muškaraca ustanovili relativno visok postotak „totalne impotencije“, i psihogene i organske. Na uzrastu od 35 godine utvrdili su da je postotak od 2-4%, dok na uzrastu od 80 godina bio 77%. Kasnije su napravljena metodološki validnija istraživanja, pa je postotak bio 7-10% (Hawton, 1985). Godine 1993, nacionalni institut za zdravlje u SAD izdao je saopštenje da je erektilna disfunkcija veoma raprostranjena u toj zemlji, i da izmedju 10 i 20 miliona muškaraca starijih od 18 godina ispoljava taj poremećaj.

Nažalost, i u najnovijim epidemiološkim istraživanjima ne utvrdjuje se proporcionalna zastupljenost erektilne disfunkcije uslovljena psihičkim naspram one koje nastaju kao posledica delovanja telesnih činilaca. U vremenu dominacije psihoanalize, odnos psihičko/telesno procenjivan je na 90-95%:5%-10%. Sada, pod uticajem biološke psihijatrije i telesne medicine taj srazmer je dijametralno suprotan: 80-90% u korist telesnih faktora, a samo 10-20% psihogene prirode. Medjutim, sva nova shvatanja u seksologiji govore da je distinkcija psihičko/telesno, kad je erektilna disfunkcija u pitanju (a i sve ostale seksualne disfunkcije), potpuno lažna.

Da bi shvatili šta znači erektilna disfunkcija, moramo saznati šta znači erekcija.

Mnogi muškarci, a i žene, erekciju povezuju sa željom za seksom, sa muškošču ( pravi muškarac mora da ima erekciju, kad god je to potrebno ), sa privlačnošću partnera itd., iako sve ovo ne mora da bude tako.

Poznato nam je da u toku sna, u REM fazi, kad sanjamo, muškarci od malena pa do pozne starosti imaju erekciju. Znači li to da tada želimo da imamo seks? Jednom ili više puta? Ne, mi ne znamo šta ta erekcija zapravo znači, ali kada su u jednom istraživanju budili muškarce za vreme sna, seks retko kada je bio među glavnim temama.

Tinejdzeri često imaju erekcije, u busu, u školi, u situacijama kada uopšte ne razmišljaju o seksu. Često se i stide zbog toga, žele da sakriju “nabreklinu” iza knjiga, stola, paketa itd...U to doba hormoni “preuzimaju” glavnu ulogu, pa je erekcija proizvod raznih spoljnih i unutrašnjih stimulacija, za koje smo često nesvesni da postoje.

Jedan deda, od 85 godina, koji je bio 3 godine u seksualnoj apstinenciji posle smrti njegove žene, zahtevao je od nas, nakon par neuspeha sa ženom koja je pristala da ima seks s njim (najviše zbog finansijske pomoći s njegove strane), da ima krut penis kad se skine, da ga ona vidi da je u “pripravnosti”, da je “pravi” muškarac. Nije prihvatao moje sugestije da stvari tako ne funkcionišu ni kod mnogo mladjih muškaraca, ali se svejedno on nadao onako pomalo luckasto da će ga neki lek dići iz “mrtvih”. Predrasude tog tipa, nisu neuobičajene za muškarce, oni često očekuju da im penis funkcioniše bez obzira na njihovo psihofičko stanje, a upravo na takvim mitovima se oslanja farmaceutska industrija kada proizvodi lekove za potenciju. Priča o potrebnim uslovima, o dobrim odnosima sa partnerom, o erotskom okruženju smatra se nevažnom iz te perspektive.

Može vaša partnerka da bude Monika Beluči ili Klaudija Šifer, ali ako vi niste „tu“, niste prisutni, niste obezbedili vaše potrebne uslove, nemate pozitivno seksualno uzbuđenje, niste u dobrim odnosima sa partnerkom, onda nećete imati ni zadovoljavajuću erekciju. Nijedan lek vam to ne može obezbediti.

Tako da, erekcija samo znači da vam se penis ukrutio. Da li zaista želite seks, da li ste stvarno pravi muškarac, i da li vam je partnerka privlačna itd., to najviše zavisi od vaše procene, vaših osećanja i trenutnih okolnosti. Sigurno je da ne bi bilo pametno ukoliko dobijete erekciju ugledavsi ćerku vašeg najboljeg prijatelja, da želite da uradite nešto povodom toga.

Imao sam jednog klijenta koji je imao problema sa erekcijom. Dosao je kod mene izvestan period nakon razvoda, koji se desio izmedju ostalog i zbog njegove pasivne uloge u braku i patološke ljubomore. Njegova tadašnja supruga ga je na kraju prevarila (samoispunjavajuce proročanstvo), a on je teško mogao da to preboli. I pored osećanja besa i ogorčenosti, nije hteo da prihvati racionalnije shvatanje ljubavi i seksa. Ostao je žrtva svog nezrelog razmišljanja, a to se prenosilo i na seksualnom planu. Pokušavao je nakon razvoda da ima seks sa mlađim devojkama, ali mu nije uspevalo – osim uz cijalis, ali i tada nije bilo baš sjajno.

Njegovo loše funkcionisanje u seksu nije bilo samo zbog “ožiljka” nakon prevare i razvoda – u smislu nepoverenja prema ženama, več i zbog njegovih pogrešnih očekivanja.

I pored toga što smo radili nekoliko seansi, nije uspeo da prihvati odgovornost za sopstvenu seksualnu razmenu. Imponovalo mu to što ga “jure” klinke, nije imao više panične napade, uzimao je malo aksiolitika, antidepresiva, i osećao se samopouzdano što se tiće verbalnih komunikacija. Medjutim, seks je još uvek bio problem.Sugerisao sam mu da nadje neku ozbiljniju žensku osobu, koja će da razume njegovo stanje i imati toleranciju za trenutnu erektilnu disfunkciju. Medjutim, nisam uspeo da “izlečim” njegov ego, koji ga sve više i više vukao u “provaliju”. Na kraju se zaljubio u ćerku svog prijatelja, govoreći mi kako su njih dvoje imali bliži susret bez seksa, pa je zahtevao od mene instant rešenje u seksu. Kako psihoseksalna terapija ne nudi takvu vrstu pomoći, rekao sam mu da samo injekcija može da ukruti njegov penis, bez obzira na sve i uputio ga kod urologa. Kasnije mi se javio da mu taj urolog nije dao injekciju, samo cijalis i neki prasak kao anksiolitik, i priznao mi da to nije dobar put, ali takodje da ne “može” da ispusti tu devojku – jer suviše dobro izgleda.

Današnji urolozi za seksualne smetnje prepisuju tablete, praškove, gelove koje izmišlja farmaceutska “mafija” i svesno (ili nesvesno) lažu pacijenta koji dubuko veruje lekaru (bar u startu), a sve to zasnovano na činjenici da čovek u muci traži njemu najdostupnija i najefikasnija sredstva.

Kako je na sceni biološka psihijatrizacija duševnih problema, imamo preslikavanje sličnog modela u rešavanju seksualnih smetnji, pa je jedan od pionira seksualne farmakologije Irvin Goldštajn govorio da on kao inženjer može smisliti različita hidraulična rešenja za seksualne probleme. Čak možemo govoriti da je začeta era „robotizovane seksualnosti“.

Mnogo je mladih ljudi koji svoju seksualnost posmatraju kroz „biološke“ naočare. Teško im je da priznaju da je problem u glavi (a gde bi drugde bio), da njihovo mentalno stanje utiće na seksualnu funkcionalnost, da njihove emocije igraju važnu ulogu. Sve je više onih koji traže lek preko interneta, bez ikakve predhodne dijagnostike i konsultacije sa lekarom. Takodje, neretko srećemo paijente koji su prošli sve lekare, izvršili sve moguće pretrage, popili sve moguće lekove, a i pored izostanka pravog funkcionisanja u seksu i dalje veruju da je problem medicinske prirode. Govore nam kako je to zbog nekog začepljenja, neke infekcije, ili je to do prostate koja je uvečana i sl. Dovoljan je samo jedan njihov odgovor na moje pitanje o seksualnim funkcionisanjem,a to je da li mogu da imaju erekciju kad su sami (bez partnera, uz neki erotski film ili kad su uzbuđeni nekim fantazijama na pr.) da shvatim da je problem psihogene, a ne organske prirode.

Kako mnogi od njihovih teorijskih obrazloženja nemaju osnove, često se zapitam odakle je to njima u glavi?

Kad pokušam da odgovorim, nailazim na sledece predpostavke, da je naša kultura „nespremna“ za psihoseksualni rad (i opšte psihoterapeutski) – pa se to reflektuje na njihovu ne/spremnost za odlazak na seanse, da je to zbog dužine tretmana (može im se učiniti da je preduga u odnosu na lekove , iako se ispostavi da ono što je “duže“ često znaći i bolje), ali najviše smatram da je uzrok takvog tumaćenja (koji je delom pod uticajem novih “naučnih saznanja“) u ličnoj neodgovornosti. Mali je broj osoba koji je odgovoran za sopstveno funkcionisanje, pa u skladu s tim će tumačiti i probleme koje ima. i sva rešenja će biti doneta na taj način. Tako, kad klijent uzme lekove, odgovornost je prebacio na njih, pa za njihovo ne/delovanje on nije odgovoran.

Sve ovo govori, da problemi sa erekcijom nisu tako naivni i često se ispostavi da mnogim muškarcima nije želja da uspostave prave odnose s partnerkama, gde će da ispolje svoje pravo lice, već da stvaraju krive, površne odnose, puni laži i prevare, samo da bi ispunili društvene ideale i zadovoljili svoj ego. Možda veruju da žene više cene i poštuju takve muškarce, ali to nije opravdanje. Iste te žene kad shvate da oni nisu takvi, pre će da se razočaraju i da ih napuste.Zato ja savetujem muškarcima da rizikuju, da budu iskreniji u susretima, zato što na kraju uvek dobiju više. Možda neće dobiti toliko seksualnih partnera, ali sigurno je da će ono što dobiju biti sadržajnije i potpunije.

Nažalost, ili na sreću, ljudska seksualnost je tako jednostavna, da pruža veliko uživanje, relaksaciju i radost, ali samo onima koji su spremni da u nju investiraju polako i strpljivo, kroz pametan odnos sa partnerom, kroz samopoštovanje i poštovanje drugog, kroz ljubav, a ne zaljubljenost. Smetnje koje se dešavaju u seksu su normalne, ali očekivanja koja prate muškarce čak i kad vide da stvari ne funkcionišu su često pogrešna. Upravo je to i svrha psihoseksualne terapije: Da otvori puteve za nesmatano seksualno funkcionisanje, kroz odabir alternativnih pristupa, specifičnih seksualnih zadataka i eliminisanju mitova i pogrešnih očekivanja. Na taj način se sistematski razvija novi model seksa, koji je pokazatelj prave intimnosti među partnerima.

Izvolite slobodno kod mene

Izvolite slobodno kod mene

Ne postoje načini da se sva neprijatnost i nelagodnost koja postoji na početku nečeg novog razbije na komadiće. Osećanje straha, treme, anksioznosti, su normalni i ljudski, i predstavljaju signal tela da se um prilagodi novoj, nepoznatoj situaciji. Upravo takva jedna situacija može da predstavlja sama pomisao i odlazak kod psihoseksualnog terapeuta. Mnogi od nas i ne pretpostavljaju šta se dešava u ordinaciji seksualnog terapeuta. Kako je edukacija najbolji put da se razbiju odredjeni stereotipi, mitovi i predrasude, i time smanji visoka tenzija koja postoji,smatram da će ovaj tekst pre svega imati tu svrhu.

Pre nego što ljudi počnu da razmišljaju o uslugama koje daje terapeut specijalizovan za dijagnostiku i terapiju seksualnih smetnji, oni pređu dug put, od priznavanja sebi (i partneru) da imaju neki seksualni problem( što je verovatno i najteže), do različitih  pokušaja da se on razreši brzo i bez većih neprijatnosti (putem “magičnih“ lekova na primer). Kroz taj period, koji može da traje i godinama, oni iskuse različita negativna emocionalna stanja,misli i slike koji predstavljaju najgori ljubavni i seksualni “scenario“. Na kraju stvore ono što ja nazivam “negativni seksualni identitet“, gde je slika o sebi kao funkcionalnom  seksualnom  biću gotovo uništena. U takvoj situaciji mnogi od njih upadnu u stanje depresivnog raspoloženja (subdepresija), a neki od njih stignu i do klasične depresije. Oni koji imaju partnera, odavno su se udaljili od njega i emotivno i fizički. Signal da se potraži pomoć odavno je prisutan, ali sada je prilično jak, da ukljući voljnu komponentu psihe da se nešto uradi povodom toga.

Naravno,  ova pesimistična slika ne mora da predstavlja univerzalan način ophodjenja prema sopstvenim problemima, ali kako ekstremi najbolje prikazuju ono što se zapravo suštinski zbiva u nama, verujem da je ona prikladna. Takodje , smatram da bez obzira na mogući izveštaj te osobe (ili para) da je sve u redu što se tiče njihovog odnosa, pa čak i onog što se projavljuje kao pozitivno kroz trenutno ponašanje, mi seksualni terapeuti smo svesni da postoje mnoga osećanja koja se potiskuju, da bi se stvari ublažile, predstavile lepšim. Postoji verovatnoća da su te osobe iskrene, ali je ona mala. Jer ko bi potražio pomoć ukoliko sve ide dobrim tokom(zadovoljavajuća seksualna razmena), ukoliko nema nikakvih “napada“,negativnih, katastrofičnih, automatskih misli itd. Na kraju se ipak ustanovi da imaju mnogo mentalnog “otpada“ kojeg  treba eliminisati. Prosto je nemoguće da par ima loš odnos, a da im seksualni život savršeno funkcioniše (iako će neki sada poželeti da me demantujuJ). Neosporno je da su moguće teškoće u seksualnom životu i kod osoba koje se savršeno slažu, ali one ne traju dugo,najčešće se brzo razrešavaju, i retko kada potraže pomoć stručnjaka.

Osobe kojima je potreban psihoseksualni terapeut  su najčešće duže vremena nesrećne zbog lošeg seksa i ljubavi, pa je s njima potrebno raditi sistematičnije od ostalih (koji imaju smetnje dve nedelje ili mesec dana). Pored smetnji u seksu, često postoje i mnogi drugi simptomi koje  treba otkloniti. 

Pre neki dan mi je devojka preporučila da pogledam  film koji se zove Hope Springs, u kojim glume Meryl Streep i Tommy Lee Jones. Pošto veoma poštujem i cenim glumačke kvalitete Meryl Streep, odlučio sam da vidim o čemu se radi. Zapravo, to je bio film o mogućnostima bračne, t.j. seksualne terapije. Kako dobro napravljen film uverljivije pokazuje „stanje na terenu“,od najbolje teorije, toplo ga preporučujem svima onima koji imaju bilo kakve nejasnoće u vezi seksualne terapije. Bez obzira što sam film ne reprezentuje sve aspekte seksualne i partnerske terapije(a nije ni moguće u kratkom vremenu), veoma dobro “pogadja“ suštinu stvari. 

U njemu je predstavljen najčešći scenario koji imaju partneri u bračnom življenju, koji uključuje i seksualne poteškoće. Od ženske neasertivnosti,nemoći,plačljivosti (i manjka “kurvinskog“ ponašanja) do muške istrošenosti i lenjosti da razvija i održava stvari prijatnim i uzbudljivim. Dat je lep prikaz ženske psihologije, njene želje da se stvari promene i preokrenu, njenu hrabrost da se prodje kroz seksualnu terapiju (koja prilično košta), a takodje i muško shvatanje odnosa i seksualnosti, velikog otpora prema pomoći sa “strane“, od nipodoštavanja terapeuta do konačnog razumevanja.

Možda mi se najviše dopalo u filmu što su faze kroz koji prolaze same osobe i partneri realno prikazane, pa one mogu da predstavljaju pravu informaciju svima onima koji žele da se upuste u program ovog tipa. 

Kod seksualnog terapeuta ćete pričati vaše najitimnije stvari koje su vam se desile (ili nisu) u seksualnom i ljubavnom životu. Možda to u samom startu deluje prilično opasno i strašno,ali  duboko vas uveravam da je to zbog vaše lične promene (uz zagarantovanu diskreciju). Uz pomoć dobrog terapeuta uspećete da se dovoljno otvorite, da pričate o najitimnijim doživljajima( ponekad smehom, a često suznim očima), da govorite o vašem seksualnom uzbudjenju, o uslovima koji su vam potrebni, o načinima koji vas najviše relaksiraju, o domaćim zadacima koje ćete raditi. Imaćete priliku da radite na priližavanju u odnosu i seksu, na razbijanju unutrašnjih otpora, na izbacivanju ružnih sećanja. Imaćete mogućnost da ponovo rastete i doživite sebe i partnera u pozitivnom kontekstu, i na kraju (nadam se) spoznate da je investicija u partnerskom i seksualnom životu vredna vašeg truda,vremena i potrošenog novca. Jednom rečju, oživećete ono najbolje u vama.

Ovo nije reklama za Hope Springs, već je film ovakvog tipa na neki način reklama za rad seksualnog terapeuta.On se na zabavan način bavi teškim pitanjima koje se odnose na naš seksuaIni i partnerski život. Mnogi od vas će se sigurno prepoznati, neki u ulozi klijenta, a drugi u ulozi terapeuta.

Želim da svi potencijalni klijenti budu pravilno obavešteni pre nego što krenu u program psihoseksualne terapije, da ostave sve prepreke i uključe  telo i dušu kako bi od njega dobili najviše. Ali pre svega da nastave da se zabavljaju, možda i uz ovaj film:))

P.s. evo jedan link za  ovaj film sa sajta filmovizija: http://www.filmovizija.com/strani-film/hope-springs-2012-video_1e3ae27e1.html